10
Kod mene su se nekako sada složile kockice. Malo mi je neobično koliko me sada ljudi prepoznaju, ne kažem da ne prija do neke granice, ali navikao sam da imam neki svoj mir. Znam da je to nus pojava kada se radi ovakav posao, ali nisam bio spreman na medijsku pažnju, kaže za Nova.rs glumac Jovo Maksić, koji niže briljantne uloge.
Rođen je 1972. u Bosanskom Grahovu a do dolaska u Beograd živeo je u selu Plavno kod Knina gde je njegov otac radio kao sveštenik. Diplomirao je glumu u klasi profesora Predraga Bajčetića. Stalni je član Beogradskog dramskog pozorišta gde ga gledamo u predstavama “Sumrak bogova” Ivora Martinića u režiji Jagoša Markovića, „Liliom“ po tekstu Ferenca Molnara u režiji Ane Tomović, “Ružni, prljavi, zli” po istoimenom filmu Etorea Skole u režiji Lenke Udovički…
Očekuje ga premijera komada “Divlje meso“ u režiji Jagoša Markovića gde igra naslovnu ulogu. Dobitnik je Sterijine nagrade za ulogu u komadu „Bunar“ reditelja Egona Savina.
Na televiziji se pojavio 2004. u epizodi serije “Lift“, a nakon toga ređale su se role u filmovima “Guča”, “S. O. S. – Spasite naše duše”, “Život i smrt porno bande“, “Besa“, “Klip“, “Isceljenje“, “Teret“, “Bela vrana“, “Zaspanka za vojnike“, “Kralj Petar Prvi“… Glumio je i u serijama “Grupa“, “Švindleri“, “Južni vetar“, upravo ga gledamo u “Tajni vinove loze”…
Ostvario je uloge i u filmovima “Otac“ reditelja Srdana Golubovića, “Dari iz Jasenovca“ u režiji Predraga Antonijevića, “Jedini izlaz“ reditela Darka Nikolića čija se premijera očekuje.
Gledaćemo ga u “Nečistoj krvi“,”Crnoj svadbi“, “Azbuci naših života“…
Iako iza sebe ima brojne uloge, Jovo Maksić je svima urezan u sećanje nakon uloge Koste Govoruše u seriji “Kosti“ po scenariju Nikole Pejakovića u režiji Saše Hajdukovića. Mada je njegova životna priča vredna filmskog scenarija o onim najtežim danima koje je doživeo izbegava da priča. Živi u Batajnici, kako kaže, sa svojim narodom koji je “Oluja“ dovela u ovaj grad.
Veterinar, vojnik, glumac
– U Beogradu sam završio srednju Poljoprivrednu školu PKB, za veterinarskog tehničara, živeo sam u internetu u Padinskoj skeli. Znao sam da me posle toga čeka vojska, bile su to one godine kojih niko ne želi da se seća. Vojsku sam služio u Karlovcu, bio sam prisutan kada je pao Gospić, sve su to bolne uspomene. Jedino lepo što se dogodilo u tom periodu bilo je osnivanje festivala na Tvrđavi u Kninu u vreme Republike Srpske Krajine, na kome su gostovala pozorišta iz Srbije i Crne Gore. Bilo je to tokom leta 1993. i 1994. i ja sam jedva čekao da gledam predstave. A onda se došlo na ideju da se u Kninu osnuje pozorište, ali za to je bilo potrebno iškolovati glumce. Tako je otvorena nova klasa na Fakultetu dramskih umetnosti.
Rešio sam da pokušam i otišao na audiciju. Imali smo širi krug audicije u Kninu, Vukovaru, Belom Manastiru… i na kraju uži krug u Beogradu. Primljeno je četiri mladića i tri devojke a klasu je preuzeo profesor Predrag Bajčetić. Bili smo vanredna tzv. krajiška klasa, kao kamen u cipeli. Posle prve godine, otišao sam kući na raspust, bila je to 1995. godina. Tada se dogodila „Oluja“, 12 dana sam u koloni putovao do Beograda. Sve se raspalo. Ali ljudi na fakultetu su rekli da hoće da nas iškoluju, da završimo to što smo započeli. Ja sam jedini iz klase ostao da se aktivno bavim glumom.
Sinu sam dao ime po Rastku Lupuloviću
– Oženio sam se sa 24 godine. Bio sam na trećoj godini Akademiji, dete je bilo na putu i pokojni profesor Bajčetić se zabrinuo i rekao: „Ti moraš od nečeg da živiš“. On i FDU su mi izašli u susret da potpišem prvi ugovor sa pozorištem u Vršcu, postao sam njihov stipendista. Tamo sam odigrao svoju prvu profesionalnu premijeru. Bilo je to 1. oktobra 1996. godine. Datum pamtim jer sam tog dana postao otac, rodila se moja Isidora.
Sinu sam dao ime po Rastku Lupuloviću, ocu Ilarionu. To je jedan od najboljih ljudi koje sam upoznao. Nije mi bilo čudno kada se zamonašio, on je tako čista duša da svako pred njim može samo da se postidi. Imao je veliki uticaj na mene, i ako ima nešto dobro ima u meni, to je njegova zasluga. Rekao sam sebi, ako budem imao sina daću mu ime Rastko.
Otkrili me Kokan i Egon
– Imao sam sreću da se odmah po završetku Akademije zaposlim u Pozorištu „Duško Radović“ gde sam proveo 16 divnih godina, odigrao sam sve što je moglo da se odigra. Tamo me je otkrio Kokan Mladenović i nakon saradnje sa njim nosio sam posle repertoar.
A onda me je Egon Savin izvukao iz naftalina i imao poverenje u mene da odigram ulogu u predstavi “Bunar“. To je bio moj drugi pozorišni život, napravili smo pravo malo čudo. Bila je to najnagrađavanija predstava u regionu. Egon mi je rekao tada da je vreme da pređem u Beogradsko dramsko pozorište i pre nekih šest godina postao sam član BDP. Ipak, u “Radoviću” još uvek igram četiri predstave.
Moj Kosta
– Kada sam pogledao seriju „Meso“, pomislio sam kako bih voleo da radim sa tom ekipom, bilo je to nešto sasvim drugačije što sam gledao. Želja mi se ostvarila, a Kosta Govoruša je uloga za koju volim da kažem da sam se za nju školovao. Od prvog dana snimanja sve je teklo, plivao sam, nisam bio svestan da radimo. Ništa nisam kontrolisao, plovio sam. Drago mi je što je serija postigla tako lep uspeh, zbog tih neverovatnih ljudi koji su radili na njoj. Tamo sam stekao ne samo prijatelje nego porodicu. Kroz Banjaluku više ne prolazim, nego dolazim.
Otac
– Nisam brojao koliko sam uloga ostvario, nedavno sam popunjavao neki obrazac gde je trebalo da upišem gde sam sve glumio i sam sam sebe iznenadio kada sam video koliko se toga nakupilo. Trenutno me ima u nekoliko filmova.
Čast mi je bila što sam bio deo ekipe filma “Otac“. Reditelja Srdana Golubovića znam još sa Akademije, izuzetno je posvećen poslu, svojom upornošću i talentom je sve uspeo. Najveći dobitak će biti ako se reši problem o kojem se govori u filmu, a to je i njegova ideja bila, da se dogode promene na bolje.
Dara iz Jasenovca
– U filmu “Dara iz Jasenovca“ igram Mladena, jednog od hiljade i hiljade logoraša. Znam se sa Gagom Antonijevićem od ranije, poštujem njegov rad, a tištalo me je što nikad nije snimljen film o našoj golgoti. Nije mi bilo važno kolika je uloga, samo da budem deo toga. Mislim da smo uspeli da napravimo molitvu, parastos, svim ljudima kojii su tamo stradali. Moramo da poštujemo svoje žrtve, to ne sme da se zaboravi. Drago mi je što je sve prikazano kroz dečju vizuru, to je optužba jednog sistema, a ne naroda.
Jedini izlaz
– Jedva čekam da pogledam film. Sada se radujem premijeri filma “Jedini izlaz“ koja je odlagana zbog pandemije. To je prvenac Darka Nikolića, psiho triler, težak žanr, koji drži pažnju. Izuzetan film, i moja uloga je nešto potpuno drugačije. Publika će voleti ovo ostvarenje, u to sam siguran.
Kod Jagoša nema foliranja
– U Beogradsko dramsko pozorište je došlo mnogo mladih ljudi, osvežava se ansambl. Na stranu što su talentovani glumci, nego što su to predivna vaspitana, kulturna deca. Podmladio sam se uz njih. Očekujem premijeru predstave “Divlje meso“ u režiji Jagoša Markovića. Kad on radi, onda je to sve na velika zvona, jer je on čovek hiper energije koji to prenosi na ansambl. To mi je druga saradnja sa njim, prva je bila u komadu “Sumrak bogova“. To je bilo u vreme kada sam snimao seriju “Kosti“ i uskočio sam mesec dana pošto su već počele probe. Kada sam došao, oni su već postavili mizanscen, scenografiju, sve. Jagoš ima način rada koji meni veoma odgovara. Od prve probe nema foliranja, odmah se daje maksimum, radi se kao da je sutra premijera.
Najgore mi je kada se razvlačimo na probama, gubi se energija, pada tonus. Jagoš nema strpljenja za kilavljenje, i to mi je imponovalo, kao da si uskočio u vatru, uklapaš se po instinktu, boriš se za svoj prostor. Tako je i sada, premijera treba da bude krajem aprila, ali mi smo se već u decembru sastali, i bukvalno smo završili predstavu. Kada vidiš koliko on energije ulaže i koliko daje sebe, ne možeš nego da odgovoriš istom merom. U predstavi sve pršti od emocija i energije, kad se mrzimo mrzimo se do dna, kada se volimo, volimo se beskonačno. I to je neko i bogatstvo i prokletstvo nas sa ovih balkanskih prostora, što se svim srcem dajemo, bilo da je pozitivno ili negativno.
Uzor mi je Cica Perović
– Gluma je između vojske i manastira, mnogo odricanja i discipline, govorio je profesor Predrag Bajčetić. Meni je i gluma život, taj trenutak. Osetite na sceni minut života to je tako dragoceno. Dugo vremena mi je trebalo da naučim koliko je važna pauza. Igrao sam svoju diplomsku predstavu „Emigranti“ i nakon desetog izvođenja shvatio sam šta je pauza. To je najispunjeniji deo predstave. To ne može da se opiše teorijom, mora da se oseti. Uzor mi je Slobodan Cica Perović, žao mi je što je pao u zaborav.
Pravim svoju oazu u Kosjeriću
– Obožavam da provodim vreme u prirodi, to mi je ventil. Mnogo putujem po Srbiji a posebno sam se zaljubio u Zapadnu Srbiju. Žao mi je kada vidim koliko ima napuštenih sela, ovu zemlju su podigli seljaci, dali su i krv i živote i bez njih ova država ne može da se održi. Rešio sam da oživim jednu kuću koja se ugasila, nalazi se u okolini Kosjerića. Nalazi se na jednom proplanku, ima divan pogled na okolinu. Tamo ću da napravim svoju malu oazu, gde ću da punim baterije. Dovoljno mi je da imam bašticu, i tišinu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare