"Josip Broz je bio dobar marketinški proizvod": Istoričar Srđan Cvetković, autor knjige "Kako se stvarao Tito"

Tito je uvek tema, pogotovo ovih dana, jer Aleksandar Šapić, predsednik Privremenog organa Beograda, želi da ga izmesti iz prestonice u Kumrovec... Nedavno objavljena studija istoričara Srđana Cvetkovića “Kako se stvarao Tito” ("Catena Mundi" i Institut za savremenu istoriju) priča o tome kako se stvarao kult jedne ličnosti, uz pomoć masovnih medija i državne propagande, koji su omogućili da on ostane obožavan čak i decenijama nakon smrti.

Potreba za verovanjem

- Radoje Domanović je u „Dangi“ još na početku 20. veka uočio tu osobinu da ljudi imaju potrebu da ih neko predvodi i da očekuju od tog nekog spasenje. Da se veruje čoveku koji je na vlasti, da mu se pridaju natprirodne moći… To je dubinska potreba čoveka, naročito u tom nekom pretpolitičkom stanju. U 20. veku političke ideologije su zamenjivale tradicionalne religije, s obzirom na to da su te partije nudile spasenje, sreću, raj na zemlji… Onda su se kao mesije tih novih religija pojavljivale vođe, ljudi misionarskog dara, koji su pozvani da menjaju svet, kojima se bezuslovno veruje. Otuda i boljševizam, nacizam, fašizam… Obavezno dele svet na crno i belo, na vernike i nevernike. Kult ličnosti treba smestiti u kontekst 20. veka i novih totalitarnih ideologija koje teže da preoblikuju samog čoveka. Traže poslušnost, pokornost i čak od sledbenika traže žrtvu za ostvarenje te ideologije. Kult ličnosti je jedan od važnih elemenata totalitarnih ideologija – objašnjava Srđan Cvetković za Nova.rs.

Na polju izgradnje kulta ličnosti, dodaje, zloupotreba medija i snažna ideološka propaganda mogu više da učine nego što može tajna policija putem represije.

- I to se pokazalo na slučaju Broza, i još nekih drugih diktatura. Represija u Jugoslaviji je potrajala do početka 50-ih intezivno, posle su dominirali ideologija i propaganda. Hoću da kažem da je prihvaćenost Titovog režima u narodu, u skladu sa porastom standarda i međunarodnom podrškom, bila gotovo opšta. On je takođe imao dar, dobar PR, pojavnost, imao je „šmeka“… To je sve medijski jako dobro iskorišćeno da se oblikuju narodne mase i da se pojača vera. Tito je bio dobar marketinški proizvod, što je kroz veštu propagandu smanjilo potrebu za silom. Da su sedamdesetih godina održani slobodni izbori, slobodan sam da kažem, Tito bi pobedio. Još je Tokvil u 19. veku prepoznao medije kao neko oruđe koje će ugroziti demokratiju. Jer, monopol nad njima omogućava, putem modernih tehnika, da se ljudski umovi oblikuju, i da se stvara neki čovek.

Kult Tita je bio zastupljen u svim sferama društvenog života, pa i u popularnoj kulturi, priča naš sagovornik i podseća da je jednu od napopularnijih pesama „Druže Tito mi ti se kunemo“ pevao Zdravko Čolić, „Računajte na nas“ Balašević, a čak je i Branko Miljković imao pesmu posvećenu njemu.

- Mnogi su iz uverenja pisali pesme posvećene Titu, ali neki su iz oportunizma ili zbog tezge, jer su ti konkursi bili dobro plaćeni. I sami umetnici su bili žrtve te propagande… Kada je Tito preminuo, svi smo plakali, ljudi su se pitali kako živeti posle njega. A reč je bila o čoveku koji je imao 88 godina i umro je u lepim godinama, koje bih poželeo svakom od nas. To je normalni životni put, i može se reći da je imao srećnu zvezdu. Takođe je imao sreće da umre na početku velike ekonomske krize, praktično se čekala njegova smrt da se obnaroduje program štednje… Nije doživeo lagani sunovrat sistema koji je izgradio. Ljudi ga danas veličaju neopravdano, jer je on izgradio sistem lične vlasti. Ali, imao je sreće da ode u pravo vreme da taj kult i na taj način dobije zamajac i posle njegove smrti. On nije doživeo slom za života.

Tri faze kulta

Građenje ovog kulta, po Cvetkoviću, ima tri faze.

- Prva je njegovo uzdizanje. Kada je bio nepoznata ličnost, on se pojavio kao čelnik pokreta otpora Jugoslavije. Mnogi nisu znali ko je. I onda se pojavio na nemačkim poternicama, što mu je bio najbolji PR, jer mu je lik upečatljiv. Onako obrijan, zategnut, good looking. Tada je došao na prvo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu i već je govorio ispred svoje biste, koju je radio Antun Augustinčić. Tu se već vidi njegova slavoljubivost, i da je izuzetno voleo vlast. Bio je čovek koji je voleo da mu se gladi ego. Bio je hedonista, nije bio neko ko će da se žrtvuje zbog ideologije… Tu su bili satovi, šeširi, skupa odela…

Pobedom nad Staljinom 1948, Tito prelazi u sledeću fazu, napominje Cvetković.

- Počinju proslave rođendana, javne manifestacije i svi oblici ispoljavanja kulta ličnosti se dižu na viši stepen. Sada je već monument, živi spomenik. Postaje arbitar u svim sferama društvenog života. Postaje najcitiraniji vojskovođa, pojavljuje se u bukvarima... I poslednja faza, kada umire… On ne umire, nego postaje svetac. U tim političkim religijama, kada umru lideri, oni postaju sveci. Njihove kuće postaju mauzoleji, ljudi ih hodočaste. Čak je bilo predloga da se mumificira kao Lenjin, što je on odbio. Ali u javnom životu vodila se kampanja „I posle Tita Tito“, još snažniji sletovi…

„Titostalgičan“ narod

Srbi su Tita prvo jako voleli, pa su ga posle isto toliko mrzeli. Srđan Cvetković piše u svom delu i kakav je pogled na Broza danas.

- U poslednjem poglavlju studije pišem o pokušaju razgradnje kulta i „titostalgiji“. Imamo izrazite antikomuniste koji od kraja osamdesetih i početkom devedesetih razvijaju te priče o Titovim zločinima, Golom otoku, tamnim stranama njegove vladavine i generalno o temama o kojima nije smelo da se priča pre toga. A s druge strane, u jednom delu stanovništva, pre svega kod mlađih generacija, veliča se Titov režim zbog tog svakodnevnog života: šta se jelo, šta se pilo, letovanje u Hrvatskoj, Trst, rokenrol, spavanje na klupi… Sve te zemlje koje su nastale nakon raspada Jugoslavije su prošle tranziciju, u mnogima je život postao sumoran, u Srbiji ne treba objašnjavati zašto, zemlja koja je bombardovana, i koja je bila pod sankcijama… Svaki oblik života koji je bio pre toga je izgledao super. Postoje istraživanje da je u Srbiji čak 30 odsto stanovništva „titostalgično“ na ovaj ili ona način.

Vučić je rijaliti zvezda

Neminovno je poređenje Aleksandra Vučića sa Titom, koji takođe uz pomoć medija i državne propagande već deset godina gradi kult ličnosti.

- Mislim da Vučić čak svesno koketira sa Titovim nasleđem, i sa populacijom koja voli takav način vladanja, čvrstu ruku, da se lupi rukom o sto, da se prespava u Briselu na podu… Takođe, dodvoravanje narodu, tako što spava u kasarnama i jede pasulj sa vojnicima. Ili dočekuje građane kao vizantijski car i saslušava ih o njihovim problemima, tako je bar bilo na početku njegove vladavine. Taj kontakt sa masom, to je i Musolini voleo da radi, da ode među radnike i seljake i rešava njihove probleme. Tu je i njegovo sveprisustvo u medijima, što čak i u Titovo vreme nije bilo toliko prisutno. Vučićeva propaganda ide po receptu modernih „spin diktatora“, koji više polažu na svakodnevno pojavljivanje, kao rijaliti zvezda. Jedna od važnih sličnosti je to da je Vučić, kao i Tito, dobar sa svetskim državnicima i često ih oslovljava sa prijateljima, i da se tu on dosta pita. Što je, blago rečeno, predimenzionirano. Osobina svakog autoritarnog poretka je da oni nikada ne odlaze dobrovoljno, nego kada se to sve istroši i kada propagandne matrice ne mogu više da zadovolje svest tih masa kojima su namenjene. Svaka propaganda ima upotrebnu vrednost – zaključio je Cvetković.

Bonus video: "Tito bio nesvrstan i između žene i ljubavnice": Rašeta o knjizi "Tito – povjerljivo i osobno"