0
Nismo imali takvog izrazitog glumca, ali smo imali nekoliko njih koji su igrali na filmu i razlikovali su se od nečeg što je tipologija glumca. Paja je imao iskonski talenat, nonšalanciju i iskrenost. Bio je neverovatna ličnost koja je bila zanimljiva ne samo za našu kinematografiju, nego i za ljude koji se bave svetskim filmom - priča za "Novu" dramski umetnik Svetozar Cvetković, dobitnik ovogodišnje nagrade "Pavle Vuisić", koja se dodeljuje za životno delo.
Ovo priznanje će mu biti uručeno na otvaranju Festivala glumačkih ostvarenja igranog filma „Filmski susreti“.
– Publika reaguje na ono trenutno što si odigrao, što se vrti na nekoj televiziji ili filmu, i kada dobiješ tako neku nagradu, onda to bez obzira na njenu veličinu i značaj, vezuju za to što si nedavno uradio. A mi koji smo vezani za to što je naš posao, gledamo drugačije. Istina je da sam deo nekih sto naslova, uglavnom naše, ali i inostrane kinematografije. I drago mi je koliko je, za samo 24 sata, od kada je ova informacija orbitirala, ljudi prepoznalo te naslove koje sam snimio za nekih 40 godina – ističe naš sagovornik.
Dodaje da mu mnogo znači šta je radio, ali i ljudi sa kojima je sarađivao:
– Ono što se meni najznačajnije desilo u karijeri vezano je za njen početak, ali nije vezano za trenutak snimanja ili za neku scenu, nego za razgovor koji sam imao sa našim čuvenim direktorom fotografije, neverovatnim čovekom – Tomislavom Pinterom. Posle jednog ekscesa, koji sam imao na snimanju filma „Hajduk“, radili smo u Mostaru, rekao mi je da ga sačekam pred večeru da porazgovaramo. To je nešto najznačajnije što sam doživeo, osnovni putokaz kojim sam se potom rukovodio, i to ne samo u zanatu, nego u svom ponašanju u ovom poslu.
Duguje mu, kako kaže, veliku zahvalnost zato što mu je ukazao na to kako život ispred kamere može da bude bezbolan.
– Posebno je važno poverenje koje je u mene imao reditelj Aleksandar Petković, koji mi je dao da igram glavnu ulogu u filmu u trenutku kada sam imao samo 22 godine, a to jeste nešto što može da bude presudno u karijeri. I imao sam podršku svih ljudi koji su već osnovali taj neki autorski deo naše kinematografije i jako su dobro znali šta je film. To su bili Petko i Pinter. Potom, dolazi ono što sam radio sa rediteljima debitantima, kao što je Miroslav Lekić, sa kojim sam snimio njegov prvi film, pa gotovo skoro sve druge osim nekih koje nisam mogao da radim iz objektivnih okolnosti – napominje Cvetković.
Kao ključne osobe izdvaja Dušana Makavejeva i Žiku Pavlovića, kao dvojicu ekstremno autorskih reditelja.
– Oni su tvorci najboljih dela naše kinematografije, koji su već iza sebe ostavili velika dela kada sam počeo da radim. I meni je bilo neverovatno i čast da su mene odabrali, s obzirom na to da su generacijski i po iskustvu bili napredniji od mene. I dolazimo do Gorana i Gorana, Markovića i Paskaljevića, praška škola, koji su jako dobro potkovani zanatom i znanjem i čija su dela ostala kao bitan umetnički trag u našoj kinematografiji. I, najzad dolazimo do Miše Radivojevića, sa kojim poslednje dve decenije radim filmove koji nisu tipa „’ajde da pojedemo nešto i pogledamo šta je na televiziji“, nego nešto zbog čega čovek može i da se rasplače i da se smeje, i da ga boli, i da razmišlja, i utiče na ono što radimo. Eto, to su ti ljudi.
Za proslavljenog glumca film je trag efemernosti u ovoj profesiji, koji karakteriše neko vreme u kome to ostvarenje postoji.
– Onda vidite tragove tog vremena, emocija, svega. I postoji neki spoj onog što je bilo nekad i što je sada, i što se susreće u budućem, preko filma. Tako film ispunjava svoju misiju. Možda može da bude izmišljen, ali je deo istine nekog autora koji želi da ga napravi kao i onih koji u njemu učestvuju. Da li smo mi samo izvođači ili ostavljamo i nešto što bi moglo da bude trag neke freske vremena u kom smo živeli ili živimo, to je pitanje za budućnost. U svakom slučaju, sve ono što je film ostavio od svog izdanka do danas jeste jedini mogući način da se sa tom istorijom sveta, kinematografije, umetnosti, upoznajemo preko tog traga koji je nekad ostavljen na celuloidnoj traci, a danas na hard disku. I što će izvesno ostati za vreme koje sledi čovečanstvu.
Podseća da je, čim je počeo da se bavi glumom, snimao sa Pajom Vuisićem.
– Prvo u „Hajduku“, i imali smo scene koje su bile fizički obračun. Prvo ja njega udarim glavu u glavu, on padne, razbije mu se glava i onda me posle melje u zatvoru. Tu scenu kad me bije, snimali smo u zatvoru u Pančevu. I imali smo kadar gde treba da me bije, a on je rekao: „Mali, moram sada da te udarim malo“, i tako je i bilo! Smejali smo se. A, kada smo snimali „Karađorđevu smrt“, imali smo jako delikatnu scenu kada Toma Vučić Perišić, kojeg sam ja igrao, dolazi kod vojvode Vujice Vulićevića, kojeg je tumačio Paja, i traži mu da odrubi glavu Karađorđu. Reditelj Đorđe Kadijević tražio je od Paje da se tu zaplače. Baš sam juče gledao te snimke i sećam se koliko ljudi nisu mogli da poveruju da je Paja zaplakao. Ali, prođe toliko vremena i eto, na kraju, poverujete, jer je zabeleženo.
Za Vuisića kaže da je bio nežan, skroman čovek, koji nikad sebe nije isticao. Ni po svom ponašanju, niti po bilo čemu privatno.
– Bio sam na festivalu u Puli kada je američki producent rekao da bi želeo da razgovara sa nekolicinom nas kako bi nas angažovao na nekom filmu. Pozvao je nas najmlađe, Brika Krivokapića, Tanju Bošković, ali i Paju, kojim je bio opčinjen. Sa njim je želeo da razgovara o budućnosti tog filma, trudio se da mu zašećeri fantastičan projekat, toliko ga je želeo. A Paja mu je rekao: „Uopšte me ne interesuje to, ni vaša kinematografija, ni šta vi radite. Ja sam odavde i radim ono što radim ovde.“ Možda je bio malo grub i sećam se da se prevodilac nije usudio da producentu sve prevede baš tako. A za nas je bio duhovit, nešto što smo očekivali od njega.
Svetozar Cvetković dodaje da smo imali još specifičnih glumaca koji su igrali na filmu i u pozorištu, kao što su Bata Stojković i Taško Načić.
– Habitusi koji ne odgovaraju onome što bi se reklo – vidi ovo je pravi glumac, nego nešto što je jedinstveno. Eto, Paja je bio to, jedinstven – zaključuje Cvele, koji se raduje što će mu ovo priznanje za životno delo biti uručeno na festivalu u Nišu, koji slavi glumce.
– Filmski susreti u Nišu veoma su važni zbog tradicije, a jedinstven je festival u svetu koji je posvećen glumcima. Ta publika koja dođe na Tvrđavu i raduje se prepoznavanju glumaca, što na filmskom platnu, u hotelu „Ambasador“ ili na samoj Tvrđavi, jeste “tvrdoglava” publika, koja i kada je kiša, sa otvorenim kišobranima, netremice strpljivo gleda filmove. To je neverovatni romantizam, koji se tamo događa. Lepota i prirodna naivnost koja nije oskrnavljena ni sa čim što je zlonamerno, već postoji neverovatna otvorenost prema svim glumcima koji nisu baš tako naivni, ali na tom mestu umeju da cene i ocene lepotu ljubavi koju taj grad dovoljno im pruža – kaže Cvetković.
Bonus video: Filmski festival u Kanu 2024
