1
U rubrici „Saundtrek za moj život“ ljudi iz različitih sfera javnog života pričaju o svojim omiljenim pesmama, kroz anegdote, detalje ili emocije, koje ih za njih vezuju.
Naša ovonedeljna gošća, Jelena Lengold, spisateljica i pesnikinja, dobitnica je brojnih značajnih nagrada i priznanja, i prevođena je na nekoliko jezika. Za našu rubriku otvoreno priznaje da ju je rokenrol, kako kaže, u „potpunosti mimoišao“, ali tim pre nam je bilo posebno zanimljivo koje će pesme izabrati kao svoj životni saundtrek:
– Nije mi bilo teško da izaberem tri svoje najomiljenije muzičke numere. Kad imaš 65 godina, onda već tačno znaš gde je tvoja duša zaglavila i odakle više nikad neće i ne želi da krene dalje, jer joj je tu udobno. Takođe, moram reći jedno nepopularno mišljenje: iako sam bila mlada sedamdesetih, osamdesetih, devedesetih, mene je rokenrol u potpunosti mimoišao i skoro da mi ne znači ništa kao, uostalom, i najveći deo strane zabavne muzike. Moj muzički ukus ostao je uvek okrenut pre svega muzici sa našeg govornog područja, jer mi je pre svega bio važan tekst, a nije mi uspelo da istinski uživam u tekstu stranih pesama, čak i kad sam taj neki strani jezik razumela. A zatim, ima nešto o čemu često razmišljam dok vozim kola, a tada najviše slušam muziku: svi oni koje slušam, već su umrli. Tako da je ta radost slušanja muzike sada već ozbiljno povezana i sa jednom dubokom tugom, i to je neko specifično osećanje od koga ne bežim, jer bi to bilo i nemoguće.
Prvi na svim mojim listama oduvek je bio Arsen. Volela ga je moja majka, pa sam ga tako zavolela i ja, od malena. Svaka Arsenova pesma je svojevrsno remek delo. I svaka bi, u izvesnom smislu, mogla da bude moja omiljena pesma. Ali ima jedna koja mi je, bez greške, izazivala suze kad god bi je Arsen zapevao na svojim koncertima. A išla sam doslovno na sve Arsenove koncerte, dok ih je bilo. Pesma „Dida moj“ komponovana je u maniru dalmatinske klape i pogađala me je još onda kad o bolesti i smrti nisam ni razmišljala. Uteha toplog mesta koje nosimo iz detinjstva, to najnežnije sećanje koje zatim negujemo kroz čitav život i koje nas greje onda kad je najteže, obraćanje baš tom duboko sakrivenom kutku koji se čuva za onaj momenat kad ništa drugo više ne može da pomogne, to je ta pesma. I nemam ni najmanju dilemu da je to pesma mog života.
Massimo je otišao sa ovog sveta tragično i prerano, i to je još jedna smrt koju nikad nisam prebolela i koju neretko otplačem u samoći automobila. U najboljem delu svoje karijere, Massimo je takođe dosta sarađivao sa Arsenom, jer Arsen je naravno umeo da prepozna vanzemaljski senzibilitet svog mlađeg kolege i uvek sam verovala da ga je Arsen, u izvesnom smislu, izabrao za svog naslednika, ne sluteći, nažalost, da neće proći mnogo godina kada će mu se Massimo pridružiti na onoj strani. Massimo je tokom godina otpevao, na svoj neponovljivi način, nekoliko divnih Arsenovih pesama, ali od svih njih meni je najdraža pesma „Da mogu“. U originalu, ovo je bila zapravo pesma poznatog italijanskog pevača Renata Zera „Magari“, za koju je Arsen napravio prepev, ne običan prepev, već tekst koji je ovoj numeri podario koautorsku dimenziju. I tako je stvorio pesmu koja se bavi sudbinskim dilemama i samom suštinom života. Ne znate šta je u ovoj pesmi bolje, da li izvanredan tekst, muzika, ili Massimova interpretacija, od koje zastaje knedla u grlu.
Sve, naravno, i dalje ima veze sa Arsenom, a objasniću i na koji način. „Dušo moja“ je bila jedna od najpopularnijih Kemalovih pesama, i verovatno spada među najlepše ljubavne balade ikada otpevane. Njen tekst je jedan od dragulja iz poetske zbirke Zvonimira Goloba, knjige „Grlice u šumi“. Ova je knjiga odvajkada bila moja najomiljenija knjiga, od svih knjiga koje na ovom svetu postoje. Nevelika knjižica nebesko plavih korica davno je postala moja Biblija i naučila sam je napamet za sve ove godine. Kao što je i ona mene naučila svemu što znam o poeziji. Pesmu „Dušo moja“ je na jednom od svojih albuma naravno otpevao i Arsen, na svoj način, duboko i dramatično. Poznata je činjenica da su i pesnik Golob i kantautor Kemal Monteno bili dugogodišnji Arsenovi saradnici i prijatelji. Meni se, u izvesnom smislu, još više sviđalo kako je tu pesmu otpevao Kemo, svojim drhtavim, nežnim vokalom, kako ju je obojio svojom neponovljivom emocijom.
Za mene je uvek bilo otprilike tako: pesma nije pesma ako vas ne dovede do suza. Ove tri pesme imale su moć da u meni probude, uznemire, a zatim i umire, bukvalno sve što je duboko, suptilno, najranjivije i istovremeno najsnažnije. Postale su nerazdvojni deo mene, i nije uopšte preterano kazati da živim i dišem s njima. Trudim se da opstajem u njihovoj senci, pokrijem se njima kao onim starim kaputom iz pesme „Dida moj“, nastojim da ih budem dostojna i kao čovek i kao pesnik i kao neko ko voli. Učim iz njih neprestano, i u ovim godinama, kako treba živeti, kako treba voleti, kako treba umreti, sa stilom, nežno i dostojanstveno.
Bonus video: Petar Zorkić: Muzika nije samo puka zabava
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
