2
Roman se paralelno bavi temom biološkog potomstva, činjenicom da pridajemo mnogo značaja genima, a često biološki roditelj nije i najbolji roditelj. Sa druge strane, razmatra se pitanjem kakav svet ostavljamo svojim potomcima, i da li je čudno što sve više ljudi u svetu odbija da bude roditelj. Ne može se više reći da je to pitanje karijere, sebičnosti, konformizma, već prosto odluke da ne donosite novo biće u ovakav poredak stvari i ne baš tako optimističnu viziju budućnosti, priča za „Novu“ dramaturškinja i pesnikinja Jelena Kajgo, umetnička direktorka Bitef dens kompanije i autorka hit predstave „Rolerkoster“ u Ateljeu 212, povodom svoje nove knjige „Potomstvo“.
Glavna junakinja romana “Potmostvo” Jelene Kajgo je Sanja, uspešna žena, profesorka na faklutetu koja se nakon 20 godina provedenih u Londonu i Njujorku, vraća u rodni Beograd gde pokušava sa mužem da reši pitanje koje ih muči – prešli su četrdesetu a nemaju decu. Ni pokušaji veštačke oplodnje nije uspeo, i u tom delikatnom trenutku, prilikom trećeg pokušaja, ona saznaje da je muž prevario. Razvodi se i ostaje sama, suočena sa velikom dilemom, da li da i dalje istrajava u pokušajima da postane majka, da li da munjevito traži novog partnera, jer biološki sat otkucava, da li da usvoji dete, ili da digne ruke od svega…
– Istražujući podatke za ovu temu, saznala sam da samohrani roditelj u Srbiji ne može da usvoji dete ukoliko to nije dete recimo njegovog supruga ili brata. U svetu je to naravno moguće. Iako Sanja socijalnoj radnici iznosi argument da se već sutra može ponovo udati, a da se neki par kome daju dete već sutra može razvesti, sistem je jasan. Jednostavno, on kroji pravila u kojima su žene i muškarci bez partnera diskriminisani. Isti taj sistem vrlo često nije u prilici da sačuva decu ili žene od porodičnog nasilja – objašnjava Kajgo.
Jedno od pitanja kojim se bavi „Potomstvo“, nastavlja naša sagovornica, jeste i što se podrazumeva da treba da budete roditelj, bez obzira na to da li za tu ulogu imate kapaciteta.
– Da li je svako podoban da bude roditelj? Naravno da nije. Ima onih koji zanemaruju svoju decu, prepuštaju ih ulici i mobilnim telefonima, rađaju ih po inerciji, zato što to nalažu biološki nagoni i društvene konvencije. Ima očeva koji i ne znaju da su i kome su očevi. Roman govori i o tom društvenom pritisku da se žene “ostvare” kao majke. Retko ćete čuti izraz da se neko nije “ostvario” kao otac. Roman se bavi i institucijom braka koja se u 21. veku, najvećim delom zbog ekonomske nezavisnosti žena, prilično rasklimatala. Postavlje se pitanje šta nam treba a šta je nametnuto. Recimo, u smislu da je ljubav suština, a brak forma.
U razgovoru nismo mogli da zaobiđemo tragediju u beogradskoj O.Š. „Vladislav Ribnikar“ koja je Srbiju zavila u crno. Gde smo zatajili?
– Strašno je to što se desilo i u kakvoj atmosferi živimo. Deca su izložena agresiji i nasilju na svakodnevnom nivou, od video igrica, preko Tik- toka i svega drugog na internetu. Najmorbidnije stvari su im dostupne i postaju im nešto sasvim prirodno i prihvatljivo. O televiziji da i ne govorim. Gde su emisije za decu, edukativni programi? Koji god kanal okrenete neko u nekog puca, neko nekog mlati ili muči. Prosto je neverovatna količina nasilja koja se proizvodi u serijama i filmovima. Nešto sa ovim svetom duboko nije u redu.
Inicijative da se ukinu rijaliti programi, kaže Jelena Kajgo, uvek su se završavale neuspehom zato što je cilj zaglupeti svet, servirati prostakluk i glupost kao vid zabave.
– A, to vodi do ozbiljne degeneracije duha. I takav duh nije spreman ni na kakav vid otpora. Zato je poželjan. Pogledajte našu Skupštinu, Sodoma i Gomora. Tu je i praksa da svaki anonimni prostak ili psihopata može da komentariše na nekoj mreži ili u novinama nekog, recimo, genijalnog čoveka. Može da ga izvređa i da ga degradira. I to je sve dopušteno. Nije čudo da nema autoriteta i uzora kada ih na taj način degradirate i podstičete opštu atmosferu zlobe i primitivizma, koja pothranjuje ono najniže u ljudima. Živimo zaista u strašnom svetu i kao da ne može da se zaustavi to ludilo. Ljudi i dalje voze pijani, ubijaju tako druge, nasilje nad ženama se ne smanjuje, svaki čas novi slučaj, jedan stravičniji od drugog. Vršnjačko nasilje cveta, deca su surovija nego ikada jer ih ambijent u kome odrastaju podstiče na to. I za to smo svi mi odgovorni.
I pored svega što se događa, Jelena veruje u nove generacije.
– U velikoj meri robujemo konvencijama, patrijarhalnim obrascima, tuđim mišljenjima, robujemo i trendu večite mladosti i lepote, trendu posedovanja svega i svačega. Ne isključujem sebe iz ovog zapažanja. Pisanje jeste na neki način introspekcija, preispitivanje… A šta ostavljamo potomstvu, to je zastrašujuća pomisao. Ostavljamo svet preplavljen nasiljem, glupošću, surovošću, u kome jenjavaju empatija i humanizam. Želim da verujem da je to samo jedna faza. Želim da verujem da će nove generacije osvestiti u sebi potrebu da svet učine boljim i da će imati hrabrosti i snage za tu borbu.
Bonus video: Ples u ritmu veštačke inteligencije