Danas vlada duhovna i emotivna pustoš, pa ljudi upijaju sve što im date od srca. To su na kraju, ali i tokom same predstave, pokazali ovacijama. Ostaje nam posle dve uspešno odigrane "Mamma Mie!" da se bogu pomolimo za zdravlje svih, i nas i publike, kaže glumica Jelena Jovičić nakon igranja ovog mjuzikla na Tašmajdanu.
Glumica Jelena Jovičić briljirala je u ulozi Done i pobrala ovacije na izvođenju mjuzikla „Mamma Mia!“ na stadionu Tašmajdan, kojim je otvorena Beogradska letnja scena. Prvakinja Pozorišta na Terazijama prethodno je, u ime ansambla, zatražila da se predstave ne igraju zbog rizika od koronavirusa, pošto su pojedini članovi baleta ove kuće bili u kontaktu sa zaraženima, kao i zbog toga što je nemoguće držati distancu na sceni. Predstava je ipak odigrana dve večeri zaredom, a ansambl sa njom na čelu pokazao je šta znači vrhunski profesionalizam.
Jelenu Jovičić publika poznaje i po ulogama u predstavama „Lutka sa naslovne strane“, „Briljantin“, „Poljubi me Kejt“, „Čikago“, „Heroji“, „Na slovo na slovo“, „Producenti“, „Viktor Viktorija“, „Inside Out“, „Brodvejske vragolije“, kao i iz serija „Mješoviti brak“, „Bela lađa“, „Vojna akademija“, „Mamini sinovi“, „Vrata do vrata“, filmovima „Bure baruta“, „Crna mačka beli mačor“ i „Vojna akademija 2“.
Iako je karijeru započela u filmu „Crna mačka beli mačor“ Emira Kusturica, opredelila se za mjuzikl, za koji kaže da je njen život, da je „čuva i čini srećnom“.
Za portal Nova.rs govori o predstavi „Mamma Mia!“, liku Done kojoj je veoma slična, riziku igranja predstava zbog opasnosti od korone, o kulturi u koju neprestano treba ulagati, državi koja okreće leđa svom identitetu, o našoj stvarnosti „surovijoj od montipajtonsvog humora“…
Kakvi su utisaci nakon dva izvođenja mjuzikla „Mamma Mia!“ na Tašmajdanu?
– Na Tašmajdanu je sve što se nas kao ansambla i predstave tiče prošlo odlično. Mi smo profesionalci i navikli smo da radimo u raznoraznim okolnostima. Znali smo da će sve proći dobro. Drago mi je što nas je publika pozdravila ovacijama. Zbog toga se bavimo ovim poslom. Publika je bila fenomenalna. Ljudi vole „Mamma Miu!“, beg u lepo. U muzici grupe ABBA, koja im je dobro poznata, traže ljubav i emociju. Danas vlada duhovna i emotivna pustoš, pa ljudi upijaju sve što im date od srca. To su na kraju, ali i tokom same predstave, pokazali ovacijama. Ja sam „The Winner Takes It All“ pevala iz dna svoje duše, čini mi se celoj vasioni pod otvorenim nebom. Drago mi je da su to i osetili i onako pozdravili. Ostaje nam posle dve uspešno odigrane „Mamma Mie!“ da se bogu pomolimo za zdravlje svih, i nas i publike. Dobili smo lekciju. Svako od nas 105 u ekipi – biti odgovorniji kako za sebe tako i za druge, biti razumniji i solidarniji i iz tog aspekta delati kada smo izloženi nedovoljno transparentnoj situaciji. I na koncu svega, više ceniti život i zdravlje, jer znamo njihovu neprikosnovenost. Živi se samo jednom. Zato čuvajmo zdravlje!
Mjuzikl „Mamma Mia!“ igra se već pet godina u Pozorištu na Terazijama i uvek se traži karta više. Šta je, prema vašem mišljenju, razlog popularnosti jednog od najuspešnijih savremenih mjuzikala koji je osvojio Brodvej i desetine pozornica širom sveta?
– Iskreno, mislim da je muzika grupe „ABBA“ najviše zaslužna za popularnost samog mjuzikla. Žene, koje su pisale tekst, umnogome su se oslonile i na pesme ove grupe i odatle crpele inspiraciju. Nije mnogo teksta promenjeno. Mesto gde je smeštena radnja, predivno, malo, autentično i tipično belo ostrvo u srcu Egeja – Skopelos, dodatno privlači i greje srca gledalaca.
Kako ste vi doživeli lik Done?
– Vrlo lično. Ona je veoma jaka i hrabra, samostalna i samosvesna žena koja ne podleže trotoarskom moralu i etici. Ona je u nekom svom svetu, odbegla od urbanih poimanja sreće i na sasvim neobičnom i neočekivanom mestu pronašla samu sebe. Muškarci u njenom životu su bili samo prevozno stredstvo do punktova života do kojih je želela stići. Osim jednog koji joj je slomio srce. Možda se zato posle svega na kraju okrenula sebi i podizanju deteta. Pronašla je suštinu u malim stvarima i na kraju ugrejala svoje raskomadano srce pored onog kojeg je, tajno, ne priznavajući, volela celog života. Zbog toga me mnogo emocija preplavljuje dok izvodim ovu ulogu. Koincidencija je i da sam se i venčala na Egejskom moru.
Da li je Dona bila izazov za vas?
– Bila je izazov u smislu da li ću se usuditi i priznati pred auditorijumom ko sam ja u stvari. Svoj problem. Ona je sama sebi komplikovana. Nežni ratnik. Njoj ništa nije teško, uporna je, optimistična i njen duh je tragalački. Ona voli život! Treba je razumeti. Voli posvećenost porodici i deci, svoj dom. Opet, voli vetar i so u kosi. Sa njom je tako jednostavno ako je iskreno. Gorda je kad je povređena, oprašta, ali ne zaboravlja. Kada je izneverena, tada se okreće sebi i još više ojača… Veoma, veoma slična meni. Ili sam je ja tako kroz svoju prizmu napravila. Da li je Dona Jelena ili je Jelena Dona? Moj san je da živim na obali neke slane vode. Toliko toga se poklopilo.
Kako je na vas uticala pauza u igranju i snimanju tokom vanrednog stanja? Da li vam je prijao odmor ili ste jedva čekali da se vratite glumi?
– Ja sam se lepo odmorila. Konačno sam se malo sredila i pozavršavala sve što nisam stizala da uradim zbog svojih angažmana. Ja inače nemam vremena – ili snimam seriju ili radim sinhronizaciju ili imam probe i igram predstave. A pre svega toga imam obaveze oko svoje porodice. Ja sam majka dvoje dece i sve svoje slobodno vreme koristim da budem sa njima, u nekoj šetnji sami ili sa prijateljima. Čak i za vreme korone mi smo šetali svaki dan. Ja živim na kraju grada gde je priroda kao na selu. Neobuzdana. Imamo lisice, fazane, sove, šume, livade, šetali smo celo prolećce. Čak i za vreme karantina.
Emitovanje predstava na internetu tokom vanrednog stanja pratili su pozitivni i negativni komentari, mnogi umetnici su ostali bez izvora prihoda, dugo se čekalo na pomoć države… Čini se da je korona ogolila mnoge već postojeće probleme. Šta nam je ova epidemija pokazala kada su u pitanju umetnost i kultura?
– Čini mi se da je pokazala najmanje dve stvari. Čovek zaključan traži slobodu, izlaz i spas u knjigama, kulturnim sadržajima na internetu, filmovima, serijama, debatama, izložbama, predstavama, posetama muzejima… To je trijumf kulture nad banalnim, ali, nažalost, nedovoljan, jer tu dolazimo do druge stavke. Kultura ne može sama da opstane. U nju se mora ulagati konstantno, bez izuzetka. Čitave porodice su ostavljene na milost i nemilost, jer nema države da ih podrži. Tako je isto sa narodom i kulturom uopšte. Jedan narod kao što je srpski, koji je i dalje državotvoran za razliku od većine naroda u EU, nestaje pred očima sveta ako ne čuva, ne podržava i ne stvara svoju baštinu, svoj jezik, svoje pismo, svoje pisce, svoje umetnike. Država je okrenula leđa svom identitetu. Pokazala je tu famoznu nulu u budžetu za kulturu. Ukoliko se u nju i dalje ne bude ulagalo, poklopiće je raznorazni banalni i vulgarni sadržaji sumnjivog kvaliteta, da ne kažem škarta, i stvarati neotesane i sirove generacije ljudi bez osećaja za lepotu i duhovne vrednosti. Tako nastaje bezdušno društvo i nestaje narod. Tada postajemo samo društvo. Ta čuvena nula u budžetu za kulturu pomnožena bilo kojim brojem daje nulu. Sutra će već biti kasno. Mislite o tome!
Više puta ste skretali pažnju na položaj glumaca, čak i izjavljivali da razmišljate da napustite Srbiju. Kako danas gledate na položaj i ulogu glumaca i genaralno umetnika u Srbiji? Da li ste bliže ili dalje od odluke da odete odavde?
– Meni je odobrena radna viza za SAD. Dobila sam zelenu kartu na konto svog talenta. Ako se u Americi bude smirila situacija, sigurno će mi koristiti da radim tamo, ukoliko bude ponuda. Na kraju krajeva, moja deca će moći da se školuju ili rade tamo ako to budu želela. To je moj mali doprinos njima da imaju više mogućnosti. Što se tiče odlaska, za sada je sve neizvesno, zbog trenutne situacije u celom svetu. Ako bude prilike, što da ne, mada bih najviše volela živeti u Srbiji, a raditi tamo s vremena na vreme.
Da li verujete da će se ikada promeniti odnos ove države i društva prema kulturi ili samo nazadujemo u tom pogledu?
– Ja uvek verujem. Nisam defetista po duhu i smatram da postoje ljudi, da kažem rodoljubi, koji bi kulturu koja je odraz našeg naroda u ogledalu stavili na prvo mesto. Zato verujem, jer se istorija ponavlja ciklično i ima svoje dobre i loše epohe, da će se promeniti odnos pre svega svakog od nas prema sebi samom, pa tako i odnos prema nečemu što nam greje dušu i srce. U Kanadi, na primer, kad „legne“ plata, građani prvo izdvoje novac za posetu nekom kulturnom događaju, pa onda za sve ostalo. Živim za to da i kod nas jednom svane takav dan.
Radili ste nezavisnu produkciju „Monti Pajton Spamalot“. Da li je nezavisna scena prostor slobode koji treba iskoristiti?
– Nezavisna produkcija velikih projekata kod nas, nažalost, ne postoji. Barem ne u onom izvornom obliku. Ona je uglavnom finansirana određenim fondovima nevladinih organizacija i u njihovim kandžama se moraju tretirati teme koje one diktiraju. „Spamalot“ je bila retka nezavisna produkcija. Sve je finansirano iz „kućnog“ budžeta i zbog toga je mogla da bude slobodna, „bez okova“. Čak ni licenca nije bila stroga, već smo na njihovu preporuku mogli izvrtati realnost i establišmet do mile volje. Lepota je to. Zamislite tu slobodu! Sve što vam padne na pamet, a da se ne bojite ničijih kritika i packi. „Spamalot“ je bio ostrvo teatarske slobode i možda poslednja karaula u odbrani iste. Hvala svima koji su učestvovali i verovali u taj projekat.
Upravo nezavisna scena je najviše pogođena krizom izazvanom epidemijom. Kako umetnici da prežive u ovoj situaciji?
– Što se tiče malih predstava, koje finansiraju sami umetnici, što je najćešće i slučaj, one su, ja mislim, prošle najgore. Ne ponovilo se. Neka im je bog u pomoći. Ja volim tu malu nezavisnu slobodarsku scenu. Ima tu i škarta, ali ima i sjajnih predstava koje svakako zavređuju svoju scenu u Beogradu i, naravno, makar zaštitu od strane nekih osiguravajućih društava. Ali trenutno smo toliko daleko od toga da moja poslednja rečenica vuče na dobar humor.
Vidite li paralelu, neke sličnosti između našeg današnjeg društva i montipajtonovskog sveta?
– O da! Koliko puta sam samo izgovorila sebi: „Monti Pajton je mala maca za nas“, „Eriče Ajdle (autor „Spamalota“, prim. aut), dvojka si“ ili da je naša realnost surovija i apstraktnija od pajtonovskog humora.
Karijeru ste počeli slučajno, u filmu Emira Kusturice, ali ste se ipak posvetili mjuziklima i publika vas najviše poznaje po ulogama u predstavama Pozorišta na Terazijama. Zašto mjuzikl?
– Zato što fenomenalno pevam, glumim, igram i još bolje izgledam! Hahahahah. Eeee, kad bi to tako moglo! Mala šala. Zato što volim mjuzikl! Zato što smo u ljubavi već 20 godina. Tu sam ja ja i uvek ima nešto novo da se nauči. Radim sa najboljim i najdivnijim kolegama u univerzumu i obožavam Pozorište na Tarazijama. Mjuzikl je moj život. Hvala mu na svemu. On me čuva i čini me srećnom. On me voli. To ne znači da nisam radila i da neću raditi u klasičnom teatru. Naprotiv! Ali, kad budem bila matora, želela bih raditi makar one male slatke uloge trećeg plana u mjuziklima, samo da budem tu i da osetim taj miris scene, sale i njegovog fundusa…
Da li je to za glumca najteži žanr ili se to samo čini nama sa strane?
– Zapravo jeste. To je najteži podžanr ili taetarski oblik – ja bih rekla disciplina. Kao u sportu. Imate atletiku sa njenima disciplinama, ali u okviru nje imate i višeboj. Mjuzikl je taj višeboj u teatru. Danas se od jednog glumca u mjuziklu najviše traži glumački izraz i autentičnost što nekada nije bio običaj. Nekada se insistiralo na veštini i tehnici, pre svega pevačkoj, zatim igračkoj, pa tek na kraju na glumi. Sada, zbog neverovatnog razvoja i progresa ovog „žanra“, tehnika i veština se podrazumevaju, a traži se novi glumački izraz i dramska autentičnost karaktera koji tumačimo.
Na čemu trenutno radite? Koje projekte planirate? Da li ćemo vas gledati u novom mjuziklu ili na filmu/TV?
– Trenutno snimam seriju „Tajna vinove loze“, u istoj produkciji u kojoj sam prošle godine radila seriju „Vrata do vrata“. Što se tiče novih mjuzikala, mi smo skoro imali premijeru „Brodvejskih vragolija“ i to je još uvek nov projekat, jer ga zbog korone nismo izveli više od desetak puta. Možda i manje. Volela bih da radim jedan film, mjuzikl je u pitanju, sa čijim producentima sam pregovarala o angažmanu, ali o tom potom. Ako dođe do saradnje, radovaću se tom projektu kao svom prvom filmskom mjuziklu.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar