1
Književnica i prva žena članica Srpske akademije nauka i umetnosti Isidora Sekulić bila je i prva Evropljanka srpske kulture, kaže za Nova autorka knjige "Isidora Sekulić - Reči" Jelena Delibašić.
Piše: Biljana Dimčić
Kao reka je čovek: bez dna i mulja ne postoji… Gospode, učini da vihori ponekad brže minu! Utišaj vetar, prekri nebo nepomičnim oblacima, daj noć mirnu i dugu, da se odmorim, Bože moj! Ove reči zapisala je davne 1940. godine Isidora Sekulić.
Ponukana zapisima velike srpske književnice, esejistkinje i prve žene, članice Srpske akademija nauka i umetnosti novosadska autorka i psihološkinja Jelena Delibašić objavila je, u izdanju kuće „Prometej“, delo „Isidora Sekulić – Reči“.
Nakon zbornika o Dostojevskom i knjige o Karavađu književnica se posvetila Isidori Sekulić. U nekoliko navrata tokom godine, kako u Beogradu, tako i Novom Sadu spisateljica Jelena Delibašić promovisala je ovu kapitalnu knjigu, a naslanjajući se na sam naziv dela u razgovoru za Novu autorka ističe kako su „reči za nju one koje pitaju, žubore, i nose snagu umetničke imaginacije“, dodajući:
– Reči su kao ljubav u čistoti molitve, a knjiga je zavetni dug spram duboke odanosti i posveta je vanrednom duhu Isidore Sekulić. Stoga su moja obećanja iznašla odziv u toplim osećajima ljubavi, te sam ih prepustila, kao tako razabrane, duhovnoj svetkovini njihovog sveta. Premda žetva jeste veselo doba u narodu našem, uvek mislim na oproštaj, na utihnula zvona, želeći da prepoznam spas u nadnaravnom duhu. Knjiga „Isidora Sekulić: Reči“ svetkovina je srca u nastajanju posvećenih trenutaka i tema sa jedinstvom – priča autorka.
„Talog moj sam ja, Gospode! I kad pena iskipi, talog će se opet spustiti u mene. Do smrti ga moram nositi“, pisala je Isidora pre 84 godine. Opus Sekulićeve naša sagovornica naziva tvoračkom svesti samohrane kćeri svoga jezika i prve Evropljanke srpske kulture. U njenoj poeziji, kako naglašava, vreme se briše.
– Isidorine reči: „Ko lepo govori, moćan je zemaljski – ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski“, žanju moj svet. Prema tom vrlinskom uzoru, nastojim i da pišem, kao što se, kako beleži Isidora, ćuti „vezujući konce za nebo“. Od značaja je istaći da je Isidora Sekulić odvažno pristajala uz sudbonosna pitanja i odluke pisca male književnosti, nasuprot evropskih i svetskih idejno sazdanih misaonih tokova. Njen visoki cilj intelektualne i moralne neophodnosti oličen je smisaonim nemirima u razotkrivanju uzvišenih tajni sveta, koje upozoravaju na sve divne i srećne, ali i ne toliko divne i srećne okolnosti prometejskih duhova. Tvoreći zapis duboke odanosti svom narodu, Isidora je posvedočila da je mali narod samo po „zakonima iz krvi“, samo od prirode i od rase ono što je, te da je njegova suština večito renesansni element. A njegovo samovanje je izvanredan uslov za osnaženje i preobražaj, odnosno za put malog naroda u bolji i u veći život. Mali narodi manje su evropski, a više vaseljenski. Biće malog naroda, usled toga, i jeste svojevrsni renesans. Naš narod sklon je poređenjima. Poezija malog naroda bleskanje je i gašenje na kapljici rose, postoji u svetu duhova i duša – napominje Delibašić.
Ova psihološkinja, bila je pre nekoliko godina priređivač i urednik zbornika duhovne kulture „Zlatni vek i paučina: tajna čoveka i duhovna realnost (istorijsko-kanonski aspekt i dometi filozofske istine u pravoslavnoj misli Dostojevskog)“. Upravo piše i esej „Apoteoza egzistencijalizma i fenomen Podzemlja: kritička analiza diskursa u učenju Dostojevskog“.
– Vera je odgovor na sve. U pepelu pravoslavlja ovaploćena je iracionalna snaga, prisutna poveznica u svemu onom što se već zbilo i spram onog što na nas tek čeka. Dostojevski nam je zaveštao reči: „Verujem u Hrista i ispovedam ovu veru, ne kao dete. Moja osama prošla je veliko čistilište sumnji“. Rajska harmonija u čitavom vidljivom i nevidljivom svetu, prodorne sumnje i preispitivanje strašnih ponora zla u tamnom gnezdu ljudskog bića, nasuprot amoralnom, asocijalnom ili pak alogičnom narativu opstanka, pojašnjavaju njegovu začetnu veru. Dostojevski opominje da nam prilazi vreme globalnog uskrsnuća religije, što opravdava misao da podele u budućnosti jesu moguće, ali samo na civilizacijsko-kulturnom nivou.
Um je, kako ukazuje, živahniji i krepkiji u osami. Upravo tu se ideje rađaju.
– Upravo tu one žive večitim životom. Umeće dubokog i odistinskog samovanja preduslov je da se voli. Konture osećanja ostaju nam nesaznate. Znano je samo ono što ih spolja oblikuje, te, još uvek, sa strepnjom iščekujem suštinske odgovore. Božanstvenost našeg pokolenja je obrazovanje za istinsku humanost. To je harmoničan i ujedinilački aspekt pomenute alhemije, kojoj sam, intimno, duboko odana – kaže Jelena Delibašić i otkriva da priprema knjige „Metamorfoze”, „Autonomna priroda zla: nagoveštaji i senke” (drugo izmenjeno i dopunjeno izdanje), „Senka – poslednji čin”, i „Ožiljak: ukras božanstvenom Žitiju Svete carice Milice”.
Iznedrila je Delibašićeva iz sebe pre nekoliko godina i knjigu „Karavađo: odjeci vremena – estetika naturalizma u duhu alternative“, kao i „Autonomnu prirodu zla: predstave i senke“, ali i delo „Jelena Karađorđević Petrovna: prislov biografiji princeze srpske i kneginje ruske“. U razgovoru oko pitanja zašto je akademska zajednica tiha, ističe kako uvek mora da se želi nešto više u odnosu na ono što nalaže teorija emancipacije, kao i da poredak iskustva prošlosti, na čijim temeljima svaka ozbiljna nauka počiva, ne sme da ima svojstvo da prisvoji slobodu…
– Kultura savremenog progresa, sledstveno promenama između vidljivog i nevidljivog, demistifikovala je vrhovnu tajnu, ukazujući na izgubljenu perspektivu metafizičke joj dubine. Ona je postala plod igre horizontalnih efekata površine, oblika i forme ispoljavanja, plod izložen pogledu pojedinaca koji smatraju da za sve postoji državni razlog.
Bonus video: Stazama pisaca i pesnika iz prošlosti
