0
Od 1993. godine u Narodnom pozorištu, 18 godina prvakinja nacionalnog teatra, trenutno direktorka Opere NP, sopran Jasmina Trumbetaš Petrović, svoju karijeru je gradila postepeno, od malih uloga do rola takozvanog gvozdenog repertoara.
Publika ju je nedavno gledala u ulozi Manon Lesko, a Trumbetaš Petrović za portal Nova.rs govori o tome kako je sa radošću trčala na probe sa Borom Popovićem, Zlatanom Dorićem, svojim ambicijama na čelu Opere NP, o tome zašto nisu napravili novu “Madam Baterflaj”, ali i zašto je Manon svevremena heroina.
– Nastupala sam sa doajenima, onima koji su započeli zlatno doba Opere Narodnog pozorišta kao što su Radmila Bakočević, Biserka Cvejić, Milka Stojanović. Moja sreća je bila utoliko veća što sam imala priliku da upravo pevam sa Nikolom Mitićem, Živanom Saramandićem, ali i da radim sa velikim maestrom Oskarom Danonom koji je tada vodio operski studio. Trčala sam u pozorište i radovala se svakoj probi – kaže Trumbetaš Petrović.
Ponosna je na to što je do prvaka Opere Narodnog pozorišta došla postepeno, od malih uloga do glavnih, pa upravo iz te pozicije nekog ko je više od dve decenije deo života Opere na Trgu Republike, može da sagleda i njene aktuelne probleme u godini kada obeležava vek postojanja.
– Imam utisak da ansambl Opere nije dovoljno eksponiran. Opera je vrlo kompleksna umetnost, nekada se govorilo privilegija bogatih, ali to nije tačno. Ona jeste elitna u smislu da pripada umetnosti koja je sama po sebi nešto vrhunsko, monumentalna u svim segmentima i sastavljena od mnogo elemenata, veliki aparat od mnogo detalja. Obično više od 200 ljudi je angažovano i tu mora da postoji disciplina, predanost, ali i tolerancija i razumevanje kako bismo uspeli da stvorimo veliko delo – ističe Trumbetaš Petrović.
Nisu svi, primećuje, spremni na žrtvu pa često odustaju, a njena želja je da se svi udruže i bore za umetnost kao tim.
– Uspela sam da u godini obeležavanja 150 godina NP, imamo dve premijere srpskih opera („Koštana“ Petra Konjovića i „Na uranku“ Stanislava Biničkog, prim.aut.), za koje se sada interesuju iz čitave Srbije, ali i iz inostranstva. Nažalost, zbog skupe i zahtevne produkcije „Manon Lesko“, kao i vremenskog ograničenja, nismo mogli da napravimo novu „Madam Baterflaj“ za obeležavanje 100 godina Opere NP, ali smo je obnovili u dekoru koji je star više od 30 godina. Takođe, borimo se i sa činjenicom da delimo scenu sa još dva ansambla – naglašava Trumbetaš Petrović.
Ona podseća da se još Saramandić (1939-2012) zalagao za novu zgradu i da je to tema o kojoj se diskutuje već više od 30 godina.
Ističe da je opera vrlo skupa i da jedna produkcija košta više desetina hiljada evra, a Narodno pozorište iz republičkog budžeta dobija novac za sva tri ansambla koji se posle raspodeljuje na sektore te Opera ne može da dobije onoliko koliko je zaista potrebno za novu opersku predstavu.
– Upravo zbog velikih sredstava koje iziskuje opera mnogo veće operske kuće poput Rojal Opere i Štac ulaze u koprodukcije. Mi smo zato ušli u koprodukciju sa Madlenianumom, a finansijsku podršku ćemo dobiti i od italijanskog pozorišta u Novari, u Italiji, za dva izvođenja „Manon Lesko“ – rekla je Trumbetaš Petrović i dodala da imaju u planu i saradnju sa nemačkim pozorištima za gostovanje nekoliko naslova.
Aidi, Toski, Ćo Ćo San, Leonori, Ameliji, Madaleni, Hasanaginici, Adrijani Lekuvrer, Dezdemoni, Trumbetaš Petrović je sada pridružila heroinu Manon Lesko, koju neke velike primadone nisu pevale na sceni, zbog zahtevnosti uloge.
– Od početka do kraja ste na sceni, vokalne deonice su vrlo teške. To je psihološka drama i zahteva ne samo vokalno tehničku spremnost nego i zahtevne scenske kretnje – tvrdi Trumbetaš Petrović.
Manon je za nju svevremena heroina.
– Heroine i jesu za sva vremena i ne postoje samo na sceni, nego i u životu, a svojom hrabrošću se izdvajaju od drugih. Ja sam u životu taj junak, koji mnogo puta padne i ustane, ali uvek ustane. Život je suviše kratak da bismo se bavili banalnim stvarima – rekla je prvakinja Narodnog pozorišta.
Primećuje i da su nove generacije drugačije i da je njihovo razumevanje tzv. “udara emocija” koje dolaze iz svake Pučinijeve opere pa i “Manon Lesko” takođe različito.
– Imam utisak da današnje generacije malo komuniciraju, slabo se druže, jednostavno žive u vremenu telefona i društvenih mreža u kome se izgubila živa reč, bliskost i ono što je iskonsko, prirodno, razmena emocija. Toliko se brzo živi da su se ljudi otuđili jedni od drugih, stalno su nezadovoljni i pesimistični i ne vide ni u čemu radost života – zaključila je Trumbetaš Petrović.