2
Pop Mašina je bila jedna od ključnih progresivnih grupa moje mladosti. Gledao sam ih kada sam bio prvi razred gimnazije. Oni su za nas bili heroji andergraund progresivnog zvuka. Imao sam i sreću da ih upoznam prilično rano, seća se za Nova.rs muzički kritičar i publicista Petar Janjatović benda koji je 1972. godine u Beogradu osnovao Robert Nečemek.
Iako je Robert Nemeček, koji je preminuo u 75. godini, do te 1972. već bio u grupama Dogovor iz 1804. i Džentlmeni, na sebe je skrenuo pažnju kao basista i pevač Pop Mašine, koju je osnovao sa Zoranom Božinovićem, Rašom Đelmašom i Savom Bojićem.
Petar Janjatović za naš sajt napominje da je način rada benda Pop Mašina bio vrlo specifičan:
– Ignorisali su komercijalnu stranu i vrlo često su svirali besplatne i dobrotvorne koncerte. Kad sam ih gledao na Hajdučkoj česmi, pre nego što je Bijelo dugme „uradilo“ Hajdučku česmu, bio je to jedan od onih klinačkih doživljaja kad smo se svi mi osećali kao da smo u velikom svetu.
Sam Nemeček se sećao u jednom intervjuu da je bio samouk muzičar, koji je, na sreću znao da čita note. Upijao je uticaje Džimija Hendriksa, Erika Kleptona, Led cepelina, i svi ti autori bili su za njega „muzički bukvar“. A Janjatović ističe još jednu specifičnost Pop Mašine:
– Kad su ušli u ozbiljne autorske vode, pored hard roka, imali su, naročito na prvom albumu, nekoliko divnih akustičnih balada, sa finim tekstovima. To je pokazivalo koliko nisu bili zarobljeni u jednom žanru. A pritom je Robert stupio na scenu s grupom Dogovor iz 1804, koja je imala taj akustičarski šmek. Jako mi je krivo što se Robert tako brzo povukao iz muzike, ali opet, s druge strane, bio je vrlo uticajan kao muzički i filmski urednik, i kao čovek koji je jako dobro sačuvao zvučnu baštinu Pop Mašine, što je posle realizovano na brojnim reizdanjima. A odnegovao je i sina Jana Nemečeka koji je jedan od značajnijih domaćih autora. Jan je nastavio tatinu tradiciju – podseća naš sagovornik.
Nemeček je u jednom davnašnjem razgovoru za „Plejboj“, koji je radio Mića Vujčić, istakao kako je onomad za njega, kao i njegove saborce iz Pop Mašine, postojala „samo muzika, i ništa više, jedini cilj i smisao života“. Pitamo Janjatovića koliko je muzika izgubila Nemečekovim odlaskom u filmske vode, s obzirom da je poslednjih decenija uglavnom bio znan kao veliki filmofil, i prevashodno kao filmski urednik na TV Politika, Pinku, RTS-u…
– Robert je imao široka interesovanja, pogotovo kad je u pitanju popularna kultura. Njegov život u Londonu mu je omogućio da na izvoru upoznaje razne strane rokenrola. Mislim da je Robert, kao i mnoge njegove kolege, u trenutku kad su se ovde rodili pank i novi talas, shvatio da to nije scena u kojoj se oseća preterano udobno. S jedne strane je i dobro da čovek stane, ako misli da nema više ništa da kaže, a opet s druge se činilo da je Robert imao još dosta toga da kaže, ali…
Upitan kako će pamtiti Roberta Nemečeka, Petar Janjatović na kraju pominje jednu anegdotu:
– Bio sam drugi razred Šeste beogradske gimnazije. Pop Mašina je tad završila snimanje u Studiju 6 Radio Beograda. U to vreme sam bio u radiju kao klinac saradnik. I pitam Roberta da li bi došli da sviraju humanitarni koncert kod nas u gimnaziju. Robert samo kaže – Da! I odsvirali su humanitarni koncert kod nas u gimnaziji. Tako da je, zapravo, to prvi koncert koji sam ja u životu organizovao!
Bonus video: Muzika nade