1
Povodom 100 godina od rođenja Radeta Markovića koje je upriličeno u Beogradskom dramskom pozorištu, sećanje na legendarnog glumca koji je proslavio ovaj teatar, podelio je i ugledni reditelj Jagoš Marković.
„Baš na ovom mestu, ovde u ovom foajeu, bila je promocija monografije o njemu i bio sam jedan od govornika. Gledao sam ga onako uzvišenog i plemenitog, u dubokim godinama a potpuno neoštećenog od života i svega što on nosi. Kad se završila promocija, prišao sam mu i upitao ga: „Molim te, reci mi kao muškarac muškarcu, iskreno, kako tako dobro izgledaš u tim godinama, šta radiš?“. Odmah je odgovorio: „Hranim se lepotom“.
Odmah sam shvatio šta hoće da kaže. U fokusu mu je bila samo lepota. Služio je toj lepoti. Onoj koja će spasiti svet. I na sceni i vam nje.
Imao je besprekornu hijerarhiju i sistem vrednosti. Bio je čovek i umetnik najveće etike moguće. Ona je bila spojena organski i sa njegovom estetikom, koja je biila vrhunska! I taj spoj etike i estetike i tolikog dara i znanja, dao je takvog velikana.
Bio je više od glumca. Kao i svaki veliki glumac! Bio je jedan od stubova kulture, našeg duha, jezika, i samim tim našeg naroda. Redak i večan.
Puno smo putovali zajedno sa predstavama. U Sloveniji, mi u panici, čuli smo da su mu nestala dokumenta i trčimo kod njega, a on miran i zagledan u lepotu neba kaže spokojno: „Naći će se“. I bilo je tako. U Stokholmu ide se na prijem kod gradonačelnika, ja vičem: „Neka su u prvom redu Rade, Ksenija i Tasovac, da njih snimi televizija. Oni su najelegantniji i najbolje nas predstavljaju! Grandezza su! Na trećoj izvedbi „Ministarke“ u Kraljevskom pozorištu Dramaten, čujem da je Erland Jozefson u publici, sedi u prvom redu, i trčim da ga vidim izbliza. Predstava se završava i gledam kako Jozefson prvi ustaje i kreće da aplaudira i posle traži po hodnicima Radeta Markovića. Ne mogu da ne gledam kako u susret s dva kraja hodnika, jedan ka drugom raširenih ruku u zagrljaj idu ta dva kolosa. Kao neki veličanstveni Srećković i Nesrećković iz „Šume“ Ostrovskog koji se nisu videli sto godina, ali njima je prošao samo tren. Taj njihov susret je bio toliko potresan da ne može da stane u ova moja slova i reči.
Gde god smo išli sa njim, bili smo od njega i uz njega carevi i gospoda. Ista je takva bila gospođa Olivera.
Bravo za Beogradsko dramsko pozorište što čuva naše najveće vrednosti koje su već decenijama gažene i poljuljane. Jer, pozorište opstaje zarad retkih velikih ljudi kao što je to veliki gospodin Rade Marković. Malo ih je, ali oni drže sve. Najčešće ih ne prepoznajemo u punoj meri dok su tu među nama. Jurimo za svojim snovima i strastima i nedovoljno pitamo za savet. Shvatam da naš kapacitet određuje koliko ćemo uzeti od njih jer kad je đak spreman, učitelj dođe sam.
Kako je on to sve umeo i mogao, nezarobljen banalnošću i svakodnevicom, sitnim povredama i primitivizmom, napravdama koje su deo života i poniženjima koja su na ovim prostorima nekad čak deo dana pa krenu da pljušte od ujutru. Bio je pravi gospodin što znači plemić i bio je oslobođen od ega. Bio je zaista fokusiran na Lepotu, kao što mi je rekao. A takvi ljudi kao on, uvek govore samo istinu.
Hvala ti za sve što si nas naučio i dao nam. Da smo mi bili bolji, mogao si i više“.
Bonus video: Goran Marković o svom ocu Radetu
