0
Čuvena britanska umetnica Trejsi Emin priča za “Independent” o prestanku konzumiranja alkohola nakon što joj je dijagnostifikovan rak, o tome zašto se nikada nije osećala zadovoljnije i zašto još uvek slika kao “luda”.
Mazeći mačku u svom studiju, Trejsi Emin nenamerno otkriva da je pretnja smrću od raka učinila da bude sigurna u postojanje zagrobnog života.
„Postaješ deo sunca“, objašnjava ona za „Independent“. „Raspršiš se i postaneš svetlost. To je krajnja, krajnja granica, poslednja stanica: postati čista svetlost. Ali biće ti suđeno“, dodaje veselo. „Ako si stvarno sve upropastio, i ako si pohlepan, sve to ide s tobom. I ako stvarno voliš životinje, one idu s tobom – svaki kućni ljubimac kojeg si ikada imao. Ako voliš odeću, ponećeš ceo svoj ormar. Što se mene tiče, želim da idem sa što manje stvari.“
Razgovor s Trejsi Emin znači ući u tok svesti koji je privlačan, uzbudljiv, ponekad sirov, ali uvek originalan. Baš kao i njen umetnički rad. Od poznatih dela poput „Moja postelja“ i „Svi s kojima sam spavala 1963-1995“ do njenih kasnijih slika i skulptura, koje se prodaju na aukcijama čak i za dva miliona funti, Emin ima dara za hvatanje života u njegovom najzemaljskijem i emocionalno istinitom obliku, njegovo najranjivije i najljudskije.
Ona se smeje dok objašnjava kako se neki ljudi zapetljaju u procesu zagrobnog života i završe kao lutajući duhovi. „Nikada nisam verovala u Boga, ali sada verujem u zagrobni život“, kaže ona.
Njene misli mogu biti odgovor na pitanje koje joj je postavila majka koja je umirala – „Kuda idem?“ – na koje tada nije imala odgovor; ali su joj donele spokoj kada joj je to najviše trebalo. Govori o krhkosti svog vlastitog opstanka. „Rečeno mi je da mi je ostalo samo šest meseci, ali sam se osećala veoma smireno, kao što jesam u velikim trenucima. To je malo kao da se daviš: ako paničiš, sigurno ćeš umreti. Ako si smiren, dišeš i vidiš kuda ide voda, gde se vazdušni mehurići podižu, i plivaš gore i sve je u redu.“
Trejsi je herojski i stoički podnela svoje iskustvo s rakom, koje se desilo tokom pandemije. „Pomislila sam, ‘Ovo je tako teško’, nakon što su mi rekli da možda neću biti tu za Božić. Moja taktika je bila, ‘Samo ću pustiti smrt da se pobrine za sebe, jer ako ćeš umreti, umrećeš. Ja ću se posvetiti životu.'“
U svojoj ogromnoj radionici, okružena je novim i polu-završenim slikama. One pokazuju snagu njenog korišćenja linije, sa figurom koja deluje zapušteno, ali eksplodira senzualnošću, emocijama i seksualnom snagom. Ispod odeće ima skriveni trajni kateter za urin nakon što joj je bešika uklonjena od strane hirurga zbog raka. To je fizička drama kojom ona upravlja i prihvata je.
Nakon traume došla je remisija, i ponovno se usredsredila na svoju umetnost i život. „Nikada nisam bila aktivnija. Trejsi Emin radi kao luda!“ kaže, osmehujući se. „Nikada nisam bila srećnija ili zadovoljnija“, izjavljuje.
Slikarka, posmatrač sunca, pesnikinja, filozof i najslavnija britanska umetnica, dostigla je status „nacionalnog blaga“, praktično postajući siva eminencija, nakon što je nekada bila destruktivna umetnica i pijani provokator.
Danas tiho kontemplira. „Mislim da se svako od nas menja na sedam godina, i osećam da sam u novoj fazi i volim je: živim svaki dan kao da je poslednji, grabim život“, kaže. „Mogu da osetim promene u sebi. Pogledam unazad i ceo mi je život drugačiji. Pre dvadeset godina, pozivi bi me izmamili napolje, išla bih sva sređena u lepoj haljini na letnjim žurkama do kasno. Uz puno pića. Ali nema više toga.“
Suzdržavanje od alkohola je jedna od promena. „Odricanje od pića je potpuno transformišuće,“ kaže. „Obožavam to. Želela sam da to uradim ranije. Ali kada sam to učinila 2008. godine, osećala sam se suicidno. Bilo je užasno i mrzela sam to. Nisam bila okružena pravim ljudima. Tvoj život mora da bude vredan življenja, i moraš da izgradiš čvrstu osnovu oko sebe.“
Postepeno je postajala apstinent. „Imati rak bešike je zaista dobro, korisna stvar da prestanete da pijete,“ primećuje s crnim humorom. Ali ono što je nervira je kako je protraćila vreme.
„Ljudi kažu, ‘Bože, uradila si toliko posla u poslednje četiri godine’, a ja kažem, ‘Da, zato što više ne pijem.’ Pa šta bih uradila u proteklih 40 godina ili tako nešto da sam bila trezna?“
Objašnjava: „Nisam svako jutro ustajala i pila. Ali, izašla bih uveče i popila ne samo jedno piće već deset. Ja sam bila preslaba za deset pića. Čitava stvar je bila noćna mora. Postoje ljudi poput Inu Indijanaca, domorodci Severne Amerike, koji ne bi trebali da piju jer su im krvne ćelije drugačije konstruisane. Pa, mislim da sam jedna od njih. To je otrov za mene, apsolutni otrov.“
U svojoj 60. godini, Trejsi Emin je u punom zamahu, sa tri velike izložbe – u Njujorku (ranije ove godine), Briselu (otvaranje 24. maja) i Londonu (u septembru). Veliki talas novih radova. Od njenog zloglasnog, pijanog prisustva na TV debati 1997. godine, uz psovke i besnu odjavu, transformisala se, nakon raka, u umetnicu koja više nije viđena kao buntovnica, već kao svetska umetnička zvezda i najmanje očekivani stub establišmenta. I diskretno, skoro tajno, postala je jedna od najvećih filantropkinja sveta umetnosti. Desetine miliona funti svog bogatstva posvetila je fondaciji za pomoć umetnicima i umetnosti u Velikoj Britaniji.
„Moram da živim svaki dan kao da je poslednji. To je ono što uzimam iz onoga što mi se desilo. Svaki dan moram da ispravljam stvari koliko god mogu. Zato radim u umetničkoj školi i dajem sve što imam. To je kao da sam stara egipatska vlastelinka i pripremam svoj grob, i spremam se da odem”, zaključuje Trejsi.
Bonus video: Kada slike sa platna ožive: Slikarke pokazale kako su zapravo pokrenuta likovna dela u čarobnom ostvarenju „Seljani“
