"Ja sam dete Praškog proleća, začet u apsolutnoj slobodi": Reditelj Robert Kirhof govori za Nova.rs

Razgovarao: Nikola MarkovićOvogodišnje, 19. izdanje Festivala evropskog dugometražnog dokumentarnog filma „7 veličanstvenih“ otvoriće 11. septembra u MTS dvorani ostvarenje “Svi će ljudi braća biti” slovačkog reditelja Roberta Kirhofa. Ovaj film bavi se likom i delom političara Aleksandra Dubčeka koga istorija vezuje za dešavanja oko Praškog proleća, ali koji u širem smislu sagledava potrese koji su oblikovali Evropu u periodu od čitavih sedam decenija.O samom filmu, u kojem je jedan od protagonista i Lordan Zafranović, koji i otvara 19. izdanje festivala Sedam veličanstvenih, i njegovoj aktuelnosti danas, kada je Evropa poprište ozbiljnih ratnih sukoba i političko-ideoloških previranja, razgovaramo sa rediteljem Robertom Kirhofom.https://www.youtube.com/watch?v=x-2BQxfxXfkAleksandar Dubček je, očigledno, veoma važna ličnost ne samo u Češkoj Republici i Slovačkoj, već i šire. Ali, zašto sada? Šta vas je motivisalo da napravite film o ovoj istorijskoj i političkoj ličnosti, u ovom trenutku vaše umetničke karijere?- Ja sam dete Praškog proleća. Začet i rođen u gotovo apsolutnoj slobodi. Zapravo sam Dubčekovo dete. Aleksandar Dubček za mene predstavlja poseban arhetip političkog sanjara, koji je dobro postupao prema svetu. To je na kraju preteglo, uprkos problemima. Njegov život se poklapa sa 20. vekom. Aleksandar Dubček je stvorio neku vrstu etosa lica. U njegovom licu možemo pročitati i ono što reči ne mogu izraziti. Mislim da su to osećali ljudi koji su verovali u njega. O ovoj važnoj ličnosti nije rečeno dovoljno ni u smislu istoriografije, iako pripada pravom panteonu šezdesetih godina zajedno sa Martinom Luterom Kingom, Merilin Monro ili Robertom Kenedijem. U politici je personifikovao "meki princip". I tako je stao na put brutalnoj agresiji 1968. godine. Želeo sam da odem iza uobičajenih opisa i izbegnem mejnstrim dokumentarni film. Bilo je teško balansirati između istorijskog dokumentarnog filma, portreta i eseja.Koja je bila ideja iza naslova "Svi će ljudi braća biti"?- Naslov potiče iz Betovenove “Ode radosti” - Svi ljudi postaju braća, rođeni u Elizijumu... To su Šilerovi stihovi. Setio sam se utopijskog Dubčeka, koji je govorio da je komunizam njegovo nasleđe. Rođen je i odrastao u komuni, u Kirgistanu. To ostaje u čoveku, osim ako se ne bori protiv toga. A on se nije borio. Iskreno je verovao da komunizam može biti pravedan i da će ljudi postati braća i sestre. Zato Šiler i “Oda radosti”, koja je na kraju postala himna Evropske unije.Da li su vaši politički i ideološki stavovi slični politici koju je promovisao Dubček, ideji "socijalizma s ljudskim licem"?- Samo budala danas ne bi bila socijalista. Ali, moj film nema veze s tim. Zanimaju me razlozi za tu slepu veru. Zanima me karakter Aleksandra Dubčeka. Kako se suočavao s teškim izazovima i na kraju, šta je ostalo od njega. On je poput kralja Lira - njegov odlazak je upitan i na neki način lud, ali na kraju uvek ostaje pozitivan. Socijalizam s ljudskim licem je jalova utopija - usput da pomenem, termin koji se pripisuje Dubčeku zapravo je uveo filozof Radovan Rihta. Gotovo neverovatno lep, ali i iluzoran. Dobro je poznata rečenica koju je Brežnjev uputio Dubčeku čak pre invazije: “Saša, da li ti tvrdiš da mi u Moskvi nemamo ljudsko lice? Kakvo lice onda imamo?”

Kako vidite značaj Dubčekove političke ličnosti i nasleđa u kontekstu evropske politike danas, uzdizanja desničarskih pokreta i stranaka širom Evrope, ali i rata u Ukrajini?- Ovo je zaista važna tema koju sam pokušao da nametnem u filmu. Neonacisti i nacional-socijalisti takođe prisvajaju Dubčeka u slovačkom političkom prostoru. A on je bio doživotni antifašista i humanista. Fascinantno je kako demagoške političke struje prisvajaju pravo na ove simbole - uglavnom su to ličnosti koje više ne žive i ne mogu se braniti. Gde se to može bolje videti nego u današnjoj Rusiji? Ukratko, Dubček se povezivao s pozitivnom energijom izuzetno različitih, ne samo intelektualnih, već i društvenih aspekata društva u širem smislu. Ne vidim takvog državnika danas.Koja je bila vaša glavna ideja u pogledu vizuelne estetike filma, kamere i montaže?- Snimatelj Juraj Člpik i ja uvek smo težili strukturi poglavlja, epizoda, koje su u određenom smislu suprotstavljene hronologiji i klasičnom narativnom stilu. Oslanjao sam se na situacije; nešto se dešava između likova u zatvorenom prostoru i dolazi do katarze. To nazivam metodom situacionih inicijacija. Kamera ostaje u pozadini kao nevidljivi svedok koji ne može biti zaveden, jer je ono što vidi stvarno. Očigledno je da je ovo moj poslednji "stacionarni" film. Sviđa mi se kada vreme prolazi sporijim tempom.

Vaš film je premijerno prikazan u Karlovim Varima - da li ste zadovoljni prijemom i načinom na koji je priča filma percipirana? Ima li razlike između upućenije češke i slovačke publike i ljudi iz drugih delova sveta?- Kada vidite kako prošlost oživljava, ili kako publika sa interesovanjem prati put od prošlosti do sadašnjosti, na nekoliko rasprodatih projekcija, morate osećati određeno zadovoljstvo nakon sedam godina rada. Na moje iznenađenje, Aleksandar Dubček je i dalje izuzetno praćena figura ne samo u našem regionu. Iz perspektive njegovih savremenika, on predstavlja značajnu tačku u njihovim životima. Uvek je oličenje njihove bolje prošlosti. I činjenica da je amblematska figura znači da u njemu možemo videti određenu istorijsku sliku. Pogotovo u današnjem vremenu ruske agresije u Ukrajini. To je dokaz da je Aleksandar Dubček kao simbol humanosti opstao.Bonus video: Vudi Alen na premijeri svog filma u Veneciji