0
Povodom dve decenije od smrti Ljubomira Mucija Draškića (1937-2004), Atelje 212 je ponovo pokrenuo Festival pozorišne igre "Mucijevi dani" i probudio sećanja na jednog od najboljih reditelja bivše Jugoslavije i dugogodišnjeg upravnika tog teatra.
Piše: Radmila Stanković
Ljubomir Muci Draškić je bio unuk Pante Draškića, brigadnog generala u Vojsci Kraljevine Jugoslavije. Njegov otac Sreten Draškić bio je diplomata u Kraljevini Jugoslaviji, oženjen Zagrepčankom Nadom Albaneze. Muci je rođen u Zagrebu i rano je ostao bez majke.
Dva puta je bio oženjen glumicama. Iz braka sa Majom Čučković ima ćerku Ivu Draškić Vićanović, profesorku i dekanku Filološkog fakulteta u Beogradu. Ona mu je podarila troje unučadi, danas uspešnih mladih ljudi. Sa Svetlanom Bojković je u braku proveo poslednjih petanaest godina svog života.
Od Bojana Stupice naučio da ne sme da se ponaša kao on, da u svaku podelu uzima svoje žene, kao što je Bojan uzimao Miru Stupicu. Govorio mi je:
“Ako sa nekim živiš i voliš ga, ne treba to stalno da mešaš sa poslom. I dok sam bio upravnik Ateljea i dok sam mnogo više radio, nikada nisam imao te tzv. klanovske podele u smislu moje ekipe, mojih ljudi. U ono vreme sam najviše radio sa Zoranom Radmilovićem, uradili smo čak 13 predstava, a privatno se uopšte nismo podnosili. Kad se zajedno zateknemo u kafani, ja izađem. Ali, na poslu smo se odlično slagali.”
Obožavaocima “Radovana III” teško je da poveruju kako je Muci prezirao reč “kultno”, koja se vezivala za ovu predstavu, a o kojoj je do kraja života mislio sve najgore! Niti je mislio da je to dobar komad Duška Kovačevića, a za sebe je govorio da je promašio temu. Umesto kritike primitive, ispala je apologija primitivizma.
Lakoća njegovog komuniciranja podrazumeva i to da je lako režirao, da je bio dugovečan uspešan upravnik Ateljea 212 koji je ponovo sazidao bez huke i buke. Sa žaljenjem mi je govorio da savremeno pozorište beži od velikih projekata bez kojih nema teatra. Za njega je pozorište bilo veliki kolektivni čin i mrzeo je monodrame iz dna duše. Smatrao je da svako veliko pozorište treba da ima jednog reditelja koji je vezan za tu kuću, a ne da se stalno smenjuju kuferaši, kako je zvao gostujuće reditelje koji nemaju nikakvih mogućnosti da upoznaju ansambl.
Rediteljska nit je takođe veoma važna za pozorište i podsećao je kako su Bojan Stupica, Tomislav Tanhofer i Mata Milošević bili upravo ta široka lepeza, kako nisu bili jedan drugom konkurencija, već su se odlično dopunjavali:
– Ne moram da pristajem ni na šta i režiram samo tamo gde nešto mogu da uradim. Pošto nisam tezgaroš, nisam režirao u Zvezdara teatru, na primer, iako su me zvali. Ne bih nikada režirao ni u Slavija tetaru. Ništa ja to ne potcenjujem. To samo nije moj broj. Neću da idem ispod crte. Nažalost, ljudi zbog nemaštine i besposlice pristaju na svašta. Ja bih radije da malo lošije živim, ali da budem miran i čist.
Svoj pozorišni kredo je usvojio od Bojana Stupice: “Nemoj mnogo da misliš, igraj se! Pozorište je nastalo kao igra, a ne kao teza, kao esej”. U tom smislu, bila mu je lakša igra sa glumicama, nego sa glumcima:
– Žene su vrednije, štreberke su i poslušnije su. Muškarci su mnogo teški za rad. Gluma je, ipak, ženski posao i ona u muškarcu izaziva neke tegobe. Ima divnih glumaca, naravno ali, ipak, oni su mnogo sujetniji od žena, teži su za rad, neprecizniji i imaju svoje valunge i menstruacije. Razrađene i dobre glumice su po pravilu vrlo vredne i poslušne. Recimo, Tanju Bošković bije glas da je teška za rad, a ja sam sa njom više puta sarađivao, odlično se slažemo, nemam nikakvih problema sa njom. Lako radim i sa Goricom Popović, lako sam radio sa Ljiljom Dragutinović, nisam imao nikavih problema sa Darom Džokić, ni sa Cecom Bojković. Ne mogu da se žalim na žene.
Tokom svoje uspešne rediteljske i upravničke karijere, upoznao je mnoge ljude koji su bili na vlasti, ali se nije družio ni sa kim od njih. Uglavnom je bio svedok njihovog neznanja, pristojnosti ili osionosti. Jedan gradski čelnik mu je, na primer, preložio da ga rehabilituju, tačnije da ga vrate u partiju koja se tada zvala Savez komunista, kako bi mogli da ga postave na mesto upravnika Ateljea 212. Muci mu je objasnio da nikada nije bio ni u kakvoj partiji i da je po ubeđenju zapravo monarhista. Danas je teško zamisliti šok pravednog komuniste iz osamdesetih kad je to čuo.
Mucijevom smrću uvećao se nebeski deo porodice Kralja Ibija i Radovana III, a bolno je opustošen bife Ateljea 212. Sa njim je otišla čitava epoha čiji je bio poslednji svedok i znalac. Otišao je naizgled grubijan sa najvećim i najnežnijim srcem.
Po pravilu mi se javljao ujutru, posle obaveznog razgovora sa Vokijem Kostićem. Ja sam ga zvala kad god nešto nisam znala. Uvek je imao odgovor. Često bi se naši razgovori nakon druženja u bifeu Ateljea 212 produžili kod Svetlane i njega u stanu. I često bismo otišli dalje od pozorišnih iluzija, slušao bi on mene kad mi je teško, razumela sam ja njega kako je bolno odsekao svoj deo života u Hrvatskoj kada je počeo rat:
– Tamo sam išao u školu, tamo su mi sahranjeni baba i deda, imam grobove u Rijeci, na Omišlju, grob moje majke je u Zagrebu. Tempi passati.
I onda bi usledilo: – Ajde Rado da popijemo!
Bonus video: Aplauz za predstavu „Kao i sve slobodne djevojke“ Ateljea 212 u pozorištu Maksim Gorki u Berlinu
