2
Nakon osvojene nagrade za najbolji film na festivalu u Šefildu, "Ko će pokucati na vrata mog doma" Maje Novaković prikazan je na Sarajevo film festivalu u takmičarskoj selekciji dokumentarni film. U njemu pratimo ostarelog Emina koji živi potpuno sam u kući jednog zabačenog sela. Jedini prijatelj mu je konj koji mu pomaže da kroz smetove snega doveze drva za ogrev. Svaki dan mu je isti, ispunjen prazninom i setom za nečim što je izgubio.
Piše: Dejan Šapić
Jedan stariji čovek, njegov konj, kuća i idilični planiski pejzaži šume prekrivene snegom. Čovek koji se zove Emin, mada se njegovo ime ne pominje filmu, provodi vreme u kući na rubu jednog planinskog sela između Srebrenice i Bratunca, ali ni to se ne pominje u filmu. Jedino znamo da se konj zove po obližnjoj planini. Emin – životopisnog izgleda, duge sede brade i kose, je smiren čovek, blage naravi. Probija se kroz snegove provodeći dane radeći po hladnoći. Prihvata okrutnost prirode kao neminovnost i kao kaznu na koju je sam sebe osudio.
U dugometražnom dokumentarcu (85 minuta, Srbija, Bosna i Hercegovina, Belgija) Maje Novaković, on ponekad razgovara sa konjem i ispoveda mu se. Nosi tugu i gubitak za nekim. One su jedina konstanta u filmu. Melanholija se oseća u svakom kadru. Nekada je ona hladna i bezbojna, a nekada kao da nagoveštava utehu i nadu u konju koji još ima snage da obavlja poslove prenošenja granja i drveća Eminu za ogrev. Ono što preostane kupiće retke komšije koji prođu pored kuće.
Primećujemo simbole kao što su uramljena crno-bela fotografija na zidu čoveka i žene, razigrano mače koje trči po kući. Pojavljuju se i dečak koji se igra sa klupkom vune i zna da se tokom jutra ušunja kod Emina u krevet. Ne znamo da li su scene sa dečakom stvarne ili su fantazmagorija autorke ili Eminove reminiscencije. Nemamo nikakve činjenice već samo prekrasnu prirodu koja uz zvuke hladne zime prenosi jak emotivni naboj. Ne možemo ga okarakterisati „nemirom“ a nije ni „spokoj“. Bezbojan je kao magla u kadrovima koja prekriva pejzaže snegom zavejane šume u daljini.
Film nema klasičnu narativnu strukturu već je atmosferičan, prepun magičnih pejzaža prirode i vrhunske fotografije koju uz montažu i produkciju potpisuje Maja Novaković.
Predeo je univerzalan i slike pejzaža mogu da korespondiraju sa bilo kojim krajevima sveta. Zato je na projekciji u Sarajevu mnogo stranaca iz publike prihvatilo film bez posebnog zanimanja za detalje i podatke o krajevima. U dokumentarcu nije navedeno mesto gde je sniman, nema nikakvih objašnjenja i podataka. Sve je prepušteno gledaocu da stvori sopstvenu imaginaciju i unutrašnji doživljaj shodno ličnim iskustvima.
Autorka navodi da inspiracija za naslov filma potiče od dela Gastona Bachelarda „Poetika prostora“:
„U životu čoveka, kuća odbacuje slučajnosti, njeni saveti kontinuiteta su neprekidni. Bez nje, čovek bi bio raspršeno biće. Kuća ga održava kroz oluje na nebu i kroz oluje života. To je telo i duša. To je prvi svet ljudskog bića.“
U prethodnom kratkom filmu, koji je obišao festivale i nagrađivan je širom sveta, „A sad se spušta veče“ gde smo pratili život dve žene izolovane u sličnom zabačenom i od ljudi izolovanom selu, Novakovićeva je predstavila etnološku kratku studiju običaja i dnevnih rutina starosedeoca. U novom ostvarenju nastavlja istraživanja prirode, čovekove izolovanosti i usamljenosti. Koristi moćne široke planove i u nekoliko scena pretapanja prirode imate osećaj da prisustvujete remek-delu vizuelne umetnosti, što pokazuje autorkin neosporan talenat za fotografiju.
Bonus video: Ekipa serije Sablja na Sarajevo Film Festivalu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare