0
Autor knjige „Izgubljeni album Bitlsa" Danijel Rejčel zamišlja kako je mogao da izgleda sledeći album Bitlsa da nije bilo raspada slavnog benda.
Za bejbi bumera kao što sam ja, starog 12 godina kada su se Bitlsi probili 1962. i samo 19 kada su se razišli 1969. godine, zanimljivo je gledati objekte obožavanja mojih iz tinejdžerskih godina koje još uvek ispituju oni koji su odrasli 50 godina kasnije, piše kritičar “Gardijana”. Pisci kao što je Danijel Rejčel možda su danas odrasli ljudi, ali su ipak premladi da bi iskusili Bitlse u realnom vremenu. Oni znaju više o toj priči od mene jer su pročitali mnogo knjiga. Ne sve, naravno. Niko to nije uspeo.
Prva polovina Rejčelove knjige „Izgubljeni album Bitlsa“ (The Lost Album of The Beatles: What if the Beatles hadn’t split up?) je utrošena na istraživanje nezadovoljstva koje je nastupilo nakon što je njihov menadžer Brajan Epštajn umro 1967. godine. Osećanja koja su njih četvorica iz benda naizgled morali da objašnjavaju u svakom intervjuu koji su davali do kraja života. Za decu iz šezdesetih kao što sam ja, to nije bio ni šok ni misterija. U to vreme nije bilo bendova koji traju 40 godina i stoga nismo očekivali da će se ta priča nastaviti. Kako Makartni ističe, kada je bend u usponu, sva energija članova se troši na uspon. Jednom kada to stane, počinju nesuglasice.
Ipak, kao što Rejčel pomno istražuje u svojoj knjizi o tome kako su Bitlsi radili u godinama nakon prestanka sa koncertima, oni su imali sposobnost da deluju u uslovima međusobne napetosti koja bi pokvarila većinu bendova. Grizli bi se za usne i trpeli. Kada je Džon Lenon rekao: „Joko je samo želela da bude prihvaćena kao jedna od nas“, niko iz benda nije ponudio očiglednu repliku. Ponekad samo bi se izražavali snažnije. U jednom odlomku autor se pita da li je Džon zaista mogao da baci ciglu 75 metara koliko je bilo potrebno da razbije prednji prozor Polovog doma u Sent Džons Vudu.
Češće nego što bi bilo uobičajeno, Bitlsi su svoje nevolje umotavali u posao. Kada je Džon odlučio da želi da snimi “The Ballad of John and Yoko” kao novi singl Bitlsa, Pol se nije protivio. Svirao je sve delove pesme koje Džon nije mogao.
Druga polovina knjige bavi se albumom koji je mogao da usledi, da su svi u bendu postupili po svom planu da podjednako podele poslove pisanja pesama. Autor knjige zamišlja dupli album sastavljen od pesama koje su se pojavile na njihovim ranim solo pločama. To znači da sadrži sve, od Džonovog “Jealous Guy” i Džordžove “My Sweet Lord” do Polovog “Maybe I’m Amazed” , pa čak i Ringovog „It Don’t Come Easy“. Knjiga priča priču o svakoj od tih pesama i, budući da je reč o Bitlsima, a nema ničeg u vezi sa grupom što nije zanimljivo, svaka priča deluje kao otkriće.
Prema američkom muzičaru Leonu Raselu, čak je i Džordž Harison, član koji je bio najviše ambivalentan u pogledu posebnosti Bitlsa, već snimio traku upravo takvog albuma početkom 70-ih. Svakako ima mnogo sjajnih zapisa na ovoj listi pesama. Međutim, ne postoji nijedna koja ne bi bila bolja da su je snimili Bitlsi.
Priča o grupi ostaje najbolja u pop kulturi jer ima putanju koju zadržavamo u našim glavama. Njihov katalog pesama je savršen jer se nisu besciljno motali okolo da bi ga uprljali. ABBA, koja uživa uporedivu naklonost, jedan su od retkih grupa o kojima možete reći isto. Razlog zašto reputacija Bitlsa stoji glavom i ramenima iznad svih ostalih je upravo zato što nisu objavili izgubljeni album.
Naslov knjige od nas traži da zamislimo šta bi bilo da se nisu razišli krajem 60-ih. Rejčelova knjiga je odličan stimulativni materijal za noć u pabu sa sredovečnim fanovima Bitlsa koji to ne mogu da se ne zapitaju. Mi koji smo tada odrastali znamo da u stvarnosti ne bi sve bilo uživanje. Za početak, morali bi da predaju sve tantijeme za izgubljeni album zbog uključivanja “My Sweet Lord”, pesme koja je označena kao plagijat “He’s So Fine” grupe Chiffons.
U širem kontekstu, možemo li iskreno da zamislimo neizbežne poteze očaja, kao što je neka njihova eventualna disko faza, na primer, ili te imaginarne godine kada su ušli na Evroviziju i izgubili? Da li smo u stanju da zamislimo kako bismo se sada osećali povodom njihovog pojavljivanja na ovogodišnjem krunisanju budućeg kralja Čarlsa? Da li bismo mogli da zamislimo, makar na trenutak, da smo umorni od Bitlsa kao što se umorimo od većine stvari? Mislim da ne. To je bila usluga koju su nam svima učinili tako što su stali tada kada jesu.
Bonus video: Džon Lenon ubijen na kućnom pragu, 8. decembar 1980.
