42
Novosadskom piscu i dramaturgu Filipu Grujiću u Splitu su izbušili sve četiri gume na automobilu zbog novosadskih tablica, ali uprkos incidentu nije se uplašio i vratiće se u hrvatski grad, prenose hrvatski mediji.
Kada je Grujić, autor dve knjige, u Splitu doživeo neugodno iskustvo, slučaj je odmah prijavio policiji, a u razgovoru za „Slobodnu Dalmaciju“ posle incidenta istakao je da je bio besan zato što su mu sve četiri gume izbušene na automobilu jer „ima novosadske tablice“.
„Bio sam besan kada sam video da je svaka guma izbušena na pet mesta. Osvrnuo sam se oko sebe, gledajući u lica ljudi koji su prolazili pokraj mene. Taj bes je lako mogao da pređe u mržnju prema svim tim nedužnim ljudima, pogotovo kad sam morao da platim 260 evra za nove četiri gume… Na kraju, tako se iznova i iznova rađa nacionalizam, tako se iznova i iznova rađa novostečena mržnja generacija koje nisu ni učestvovale u ratu i, da, da je sve tako jednostavno, završio bih u mržnji, pričajući svima naokolo isključivo kako su mi izbušene gume, odlučan da se nikad više ne vratim tamo gde nisam dobrodošao. Ali nije tako“, reči su pisca, koji napominje da ta „priča ima i drugu stranu“.
Novosadski pisac, kako je pojasnio, bio je gost rezidencijalnog programa u Sarajevu, namenjenog spajanju pisaca s Balkana – „Reading Balkans“. Na kraju sarajevske rezidencije odlučio je da dođe do Splita, okupa se, ode na promociju romana koleginice Milice Vučković i da se nakon tri dana vrati u Beograd.
Imao je utisak, kako navodi, da dugo neki grad nije bio toliko ugodan kao Split. I bilo je tako – do incidenta s gumama:
„Kad su saznali da su mi gume izbušene, stanovnici Splita ovako su reagovali: Lorenco, od kojeg sam unajmio smeštaj na tri dana, uhvatio se za glavu i panično ponavljao u krug kako ne može verovati da se to dogodilo, toliko se iznervirao da sam na kraju ja njega morao smirivati. Poslao je i svoje prijatelje s gumama da vidimo odgovaraju li. Gume, nažalost, po veličini nisu odgovarale, ljudi su se izvinili i otišli. Lorencova majka, žena od preko sedamdeset godina, od sramote je nosila sa mnom teške kofere do automobila i sve vreme pokušavala je da me uveri da sam, ipak, dobrodošao u Split. Pesnik Antej Jelenić pokušao je da skupi novac od ljudi koji su se našli na književnoj večeri, svi su bili voljni dati svoj doprinos, da mi se isplate gume u celosti, ali odbio sam tu velikodušnost. Vesna, kojoj nisam uspeo da uhvatim prezime, dala mi je svoj broj telefona i rekla da ona ima dve sasvim nove gume koje mi je voljna ustupiti ako odgovaraju dimenzije. Zahvalio sam joj i obećao da ću se javiti, ali opet, nisu odgovarale dimenzije… Monga, zajedno s Milicom, Stefanom i Janom, došao je s pumpom i ručno je napumpao gume da bih mogao da premestim auto na drugo mesto. Alen me je pozvao na partiju fudbala. Ana-Marija je ponudila da pošalje maslinovo ulje za Beograd“, navodi pisac.
Rođen je, kako ističe, 1995. godine, pa od Jugoslavije nema ništa, osim posledica. A ratne i posleratne generacije uskoro pune, kako podseća, trideset godina:
„Naše suočavanje s prošlošću nije i ne treba biti suočavanje s ratnim zločinima; imamo mi našu, intimnu prošlost s kojom se svako pojedinačno suočava. Nisam živeo u zlatnim godinama Jugoslavije, nisam nasledio posao, nisam nasledio stanove, samim tim neću da nasledim ni ratove. Za mene je Hrvatska zemlja u koju ulazim s pasošem (i potvrdom o vakcinaciji), za koju menjam dinare u evre, pa zatim evre u kune, zemlja s kojom delim jezik, humor i ljude. Ne sanjam Jugoslaviju, baš me briga za nju, ali želim da uživam u moru, u suncu, u uskim ulicama, u lepoti grada, u srčanim ljudima, u noćima, u pesmi, u vinu, u zajedničkoj književnosti, filmovima i muzici. Nisam kriv ni za što, niti želim da plaćam tuđe greške“, poruka je pisca.
A na pitanje mnogih da li će posle incidenta ponovo doći opet u Split, odgovara: „Naravno“ i dodaje za kraj:
„Neću menjati tablice. Nemam problem s njima. Ne stidim ih se. Lepo sam se proveo. Upoznao sam sjajne ljude s kojima sam se mnogo smejao. Nije mi svejedno što sam bacio novac na nove gume, neka to ide na čast onima koji su odlučili osramotiti svoj grad i svoje sunarodnike. I nisam više ni besan… Na kraju, kad pomislim da treba večno da budem ljut ili povređen, setim se da ćemo svi jednom umreti i bude mi žao, tako žao…“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
