Ivo Dimčev: Neću se cenzurisati, za nijansu sam luđi nego obični pevači

Piše: Nikola Marković

Ovaj međunarodno priznati umetnik svojim prepoznatljivim androginim i stalno promenljivim imidžom i ciničnim interpretacijama fenomena koji obeležavaju društvo spektakla, privlači pažnju mnogih pozorišnih i plesnih institucija i njihove publike. Svojim višestrukim talentima za performans, muziku, kostim i slikarstvo on stvara personae koje su u neprekidnoj komunikaciji sa publikom, čineći ga izuzetno privlačnim, ali i začudnim performerom. Zvezda je najvećih plesnih i festivala performansa, od Njujorka i San Franciska do Beča, Berlina, Stokholma, Beograda.

Prethodno je gostovao 2008. na festivalu Kondenz i 2015. festivalu Rečotrrrrč, a ovoga puta predstaviće se svojim koncertom i numerama koje sam piše, komponuje i aranžira, uz spektakularne scenske kostime, maske i vizuelne transformacije. U razgovoru koji smo vodili povodom koncerta, fokusiramo se upravo na njegovu muzičku karijeru koja traje poslednjih nekoliko godina i tokom koje je snimio tri albuma.

Tokom poslednjih godina, otkako si započeo i muzičku karijeru, izgradio si veoma bogat repertoar pesama. Šta možemo da očekujemo u Beogradu? Da li će to biti osvrt na poslednji album “Trakia”, ili možda spremaš i nešto novo?

- Najviše pesama sam napisao na engleskom jeziku, a mnoge od mojih omiljenih pesama takođe su na engleskom, tako će biti teško da se ograničim na album “Trakia”. Takođe, zaista volim da stvaram eklektičnu atmosferu na koncertima, gde skačemo sa akustične engleske ljubavne pesme do house trake, zatim nazad do akustične “Banitse”, onda na pesmu s Brodveja, pa do punokrvne pop-folk pesme.

Tvoj poslednji album "Trakia" je malo drugačiji od tvojih prethodnih studijskih radova na albumima "Sculptures" i "Songs from my Shows",. Kako si se odlučio da se prebaciš s engleskog jezika na bugarski?

- Godine 2020. sam se vratio u Bugarsku i za mene je bilo važno da pokušam da započnem konverzaciju sa bugarskom publikom. Takođe, kao umetnik sam osećao gotovo obavezu da reagujem na lokalni muzički kontekst i vokabular.

Tu je i dosta referenci na hranu u nazivima pesama…

- Pišem muziku o stvarima koje volim ili imaju posebnu vrednost za mene. Možemo voleti ljude, mesta, hranu, aktivnosti, a možemo i praviti umetnost o tim stvarima. To je veoma prirodno. Zato imam pesme o gradovima "Sofija", "LA", imam pesme o omiljenim ulicama - "Melrose", imam pesmu o svojoj omiljenoj hrani banici, omiljenoj supi - škembe čorbi, omiljenom alkoholu "Votki" i o mnogim drugim stvarima koje su značajan deo mog ličnog života.

Pesma “Banitsa” ima preko milion youtube pregleda, da li si bio iznenađen ovom cifrom?

- To je bilo sasvim normalno jer je to duet sa “100 Kila”, jednim od najpopularnijih repera u Bugarskoj. Takođe, ovo je najpopularnija hrana u zemlji. To je kao burek u Srbiji.

https://www.youtube.com/watch?v=EX05noO1zFU

Dosta se pisalo online o tvojim kućnim koncertima tokom lockdown-a za vreme pandemije Covid-19. Sada kad je sve otvoreno, da li i dalje preferiraš manje koncerte, kakvi nastupi ti najviše prijaju?

- Oduvek sam više uživao u intimnijim pozorištima i koncertnim prostorima, jer volim da imam direktni kontakt sa svojom publikom. Ali, takođe postoji deo mene koji je veoma intenzivan i ekspresivan, i to nesumnjivo pomaže kada nastupam na većim pozornicama. Sviđa mi se ideja da se osećam komotno i u jednom i u drugom, pa se stoga trudim da što više forsiram oba pravca.

Na tvom YouTube kanalu ređaju se snimci prilično suprotstavljenog sadržaja - od recimo pesme "K*rva, Votka" do "Amazing Grace" sa horom KITKA. Kako se odnosiš prema ovakvim kontrastima u svom radu?

- Živim u svetu punom kontrasta i protivrečnosti. Mislim da bi bilo veoma neprirodno i veštački ako bismo se pretvarali da smo kao ljudi, pojedinci ili umetnici manje dimenzionalni. Verujem da, ako je umetnik potpuno prilagođen svetu, ne postoji način da nemamo kontraste. Neću se ograničiti ili cenzurisati na dramaturškom nivou i neću prihvatiti da budem cenzurisan na tom nivou u svom radu. Verujem da je moja publika već navikla na eklektičnu prirodu mog rada u pogledu stila i tema.

Spominjao si ranije Eltona Džona kao jednog od svojih omiljenih muzičara. Današnja alternativna publika mogla bi uporediti tvoj glas sa Anoni (nekada Anthony and the Johnsons), posebno na tvojim prvim albumima. Kao muzičar i vokalista, da li se osećaš povezano/a sa savremenom muzičkom scenom?

- Ne mogu da podnesem kad me porede sa Anoni ili sa bilo kim drugim. Verujem da je moj glas dovoljno kompleksan da ne zvuči kao neki konkretan umetnik. Kao dete i tinejdžer slušao sam puno Eltona Džona, Kenija Rodžersa, Elu Ficdžerald, Džuli Holidej, Eni Lenoks, Bjork, Maraju Keri. Sviđaju mi se glasovi Erona Nevila, Džejmsa Blejka, Net King Kola. Desetak godina sam za vreme seksa slušao Frenka Oušna i Migela. Kada vozim, volim da slušam klasičnu muziku. Zaista ne osećam snažnu vezu sa savremenom muzičkom scenom.

https://www.youtube.com/watch?v=0lHxrRI-lqc

Jednom prilikom spomenuo si da je "mnogo teže biti pevač nego savremeni izvođač ili koreograf koji može da radi svakakve moguće ludosti". Ali, s druge strane, kao izvođač uživo na koncertu potencijalno si bliskiji teatru i performansu nego “običan” muzičar. Da li možda vidiš svoje koncerte kao neku vrstu produžetka scenskog/teatarskog rada, ili osećaš da su te dve stvari odvojene?

- Neko vreme sam pokušavao da ih držim odvojeno, ali to nije baš išlo. Za nijansu sam luđi nego što su to regularni pevači. Količina slobode koju sam imao kada sam stvarao za scensko izvođenje je neuporediva sa onim što običan koncert može da mi pruži kao umetničko iskustvo. Zato uvek pronađem način da preobratim "pevača" u meni i stvorim mogućnost da se desi nešto više od "pesama". Tako je nastao koncert "Selfie" u vezi sa "distancom" između pevača i publike. Tako su nastali COVID koncerti u vezi sa "performativnim prostorom" pevača. Tako su nastali šou programi "U paklu sa Isusom" i "METCH" gde dramaturgija između pesama postaje podjednako važna, ili se pesme odnose na druge i jednako važne forme umetničkog izraza. Pesme kao takve su slatke i lepe i ponekad srceparajuće, ali za mene nikada neće biti dovoljne.

Za sada si snimio tri studijska albuma, u poslednjih nekoliko godina. Koreograf i performer si mnogo duže. Kako se osećaš kao muzičar – da li si zadovoljan dosadašnjom karijerom, imaš li neispunjene ambiciije ili kreativne ideje?

- Sebe još uvek smatram mladim muzičarem. Još uvek otkrivam ko sam kao muzički umetnik. Nemam jasne ciljeve u muzici. Još uvek sam u fazi eksperimenata i proba. Jedino što me zanima je da imam publiku koja je zainteresovana za moju muziku, jer su moje pesme, kao i šou programi, oblici dijaloga, razgovora. Treba mi neko sa kim mogu da vodim taj razgovor.

Bonus video: Koncert Robija Vilijamsa u Beogradu