13
Naježim se uvek kada pričamo o Mikiju, mnogo mi je značio. Sa njim sam održavao uredno kontakt i pred kraj života me je pozvao i rekao da želi nešto da mi pokloni, priseća se glumac i filmski pedagog za Nova.rs.
Digitalno restaurisana verzija filma „Neka druga žena“ reditelja Miomira Mikija Stamenkovića prikazana je na terasi krova Doma Vojske, u okviru „A1 Kinoteka letnjeg bioskopa“ u Beogradu. Ovaj domaći triler snimljen je 1981. godine po scenariju Dragana Markovića i Dušana Perkovića u produkciji Centar filma. Film prati ubistvo poznatog ginekologa koje se dogodilo pod neobičnim okolnostima. Vrata njegovog stana su bila otvorena, a inspektori su pronašli u radnoj sobi injekciju i tečnost iz razbijenih ampula morfijuma. Pištolj kojim je doktor ubijen nije pronađen. Ubistvo se poklapa sa dolaskom njegove žene iz inostranstva, kao i sa otkrivanjem da ima ljubavnicu koja je studentkinja i narkomanka.
Uloge su bile poverene Draganu Nikoliću, Merimi Isaković, Ljubiši Samardžiću, Petru Kralju, Dušici Žegarac, Svetlani Ceci Bojković, Ivici Klemencu…
Ovo je 25. film koji je digitalno restauriran u okviru projekta A1 Kinoteka.
Ivica Klemenc je, kako je rekao za „Novu“, izuzetno vezan za reditelja ovog filma sa kojim je snimio svoje prvo ostvarenje „Devojački most“.
– Naježim se uvek kada pričamo o Mikiju, mnogo mi je značio. On je prvi reditelj sa kojim sam sarađivao kada sam bio na drugoj godini Akademije. Ono što mi se dopalo u filmu “Neka druga žena” jeste što je to francuski krimić, ne jedan od onih u kojima u trećem minutu ukapirate kraj i gledate ih jer nemate šta drugo da radite.
Miki Stamenković je, priseća se Klemenc, kao reditelj bio melem za dušu.
– Znao je da priđe glumcu i da od njega dobije sve šta hoće a da nema nikakve buke i filozofije. Sa njim sam održavao uredno kontakt i pred kraj života me je pozvao i rekao: „Ja imam nameru uskoro da odem, ‘ajde da se nađemo da ti dam fotke iz ovih filmova što smo zajedno radili“. Taj susret mi je i danas teško da opišem. Bio je prepun emocija, ali tako je bilo svaki put kada sam ga viđao. Za ovaj film koji je sada restauriran, zaista imam želju, nije floskula, da ga posle 42 godine opet odgledam jer u njemu igra plejada glumaca koji više nisu sa nama, ali su tu među nama na čelu sa Mikijem.
Glumac nam je otkrio zašto mu nije žao što se u karijeri više posvetio pedagogiji, tačnije scenskom pokretu.
– Ja na ovakve događaje i premijere ne idem jer imam bolest koja se zove Istina. I ako me neko nešto pita, reći ću mu sve šta mislim. A neki put ako si odgledao nešto što počinje na „g“, ne mogu da govorim ljudima da je to super, ako to ne mislim. Zato se sklanjam, jer sam celoga života bio pedagog, imam stotine studenata iza sebe koji su danas u celom svetu i sa svima sam u kontaktu. I srećan sam što mi nekad kažu „hvala“, odnosno da im je mnogo koristilo ono što sam im nekada rekao, i da to tada nisu shvatali na pravi način ali da im je posle veoma značilo. Nikada nisam mislio da ja treba da budem vidljiv, jer sam to kroz svoje studente, glumce. I kada oni postignu uspeh, to je moja nagrada, moj Oskar.
Ivica Klemenc je postao poznat nakon uloge u filmu „Okupacija u 26 slika“ reditelja Lordana Zafranovića, koji je takođe prisustvovao projekciji u Domu vojske. Nakon mnogo godina, nastavili su saradnju na ostvarenju „Zlatni rez 42“ o zločinima u Jasenovcu, koji uskoro treba da se snima.
Bonus video: Svetlana Ceca Bojković o knjizi Žarka Lauševića