Ivan Zablaćanski za Nova.rs: Kao da smo u Velikom bratu - neko nas posmatra i upravlja nama, a mi se tu ništa ne pitamo

Prve korake na teatarskim daskama učinio je u Pozorištu na Terazijama 2011. godina u predstavi "Zona Zamfirova" u režiji Kokana Mladenovića, a magijom scene začaran je odmalena kada je u stopu pratio svog oca, slavnog glumca Milenka Zablaćanskog. Od tada do sada, Ivan Zablaćanski uspešno krči svoj put ka visinama glumačkog zanata, igrajući pred pozorišnom, ali i televizijskom publikom. Nedavno je zvanično postao i stalni član Beogradskog dramskog pozorišta, gde bi voleo, kako u razgovoru za Nova.rs priznaje, da dočeka penziju.Ovog meseca Zablaćanski je ostvario jednu od važnih uloga u komadu "1984", rađenom po kultnom romanu Džordža Orvela, te ističe da je neizmerno srećan što mu se u njegovoj, sada matičnoj kući, otvaraju vrata za saradnju sa rediteljima poput – Alie Luke.

- Na sceni BDP sam dosad igrao u sjajnoj “Yankee Rose” u režiji Miloša Lolića, zatim predstavama „Baal“, „Kad su cvetale tivke“, „Zelena čoja Montenegra“, „Ružni, prljavi, zli“, kao i nagrađivanom hitu „Cement Beograd“. Kada sam postao stalni član, ostvario mi se dečački san koji sada živim. Nadam se da ću do penzije ostati u kući kao što je Beogradsko dramsko pozorište. Starije kolege su mi rekle da još nisam svestan šta se dogodilo, verovatno su u pravu, ali srećan sam i trudim se da dam sve od sebe – kaže glumac.Dolaskom u teatar na Crvenom krstu dobio je priliku da radi sa umetnicima ne samo iz Srbije i regiona, već i Evrope i sveta, a priznaje da je o nekim imenima na fakultetu samo maštao i sanjao da će barem imati prilike da gleda njihove predstave.

- Sada se događa da smo rame uz rame sa njima na sceni. Pozorište je mesto susreta, razmene osećanja, iskustva, postavljanje pitanja o realnosti, o životu koji živimo, o ljudima oko nas i negde tamo. Zato je katarza nakon odgledane predstave tako posebna i jedinstvena. Kada se ljudi sretnu ovde u foajeu ili na pozornici, to bude festivalski magično i iz toga može samo da se pokrene kreativno stvaranje - navodi Zablaćanski.Kada je reč o “1984” Džordža Orvela, ističe da je, poput romana, i predstava neka vrsta upozorenja – na ono što će se dogoditi ili na ono što je već kasno da se promeni.- Kultno delo je napisano četrdesetih godina, zove se “1984”, a mi je postavljamo 2023. A realno može biti još aktuelnija za dvadeset godina ako ovako nastavimo. Orvel nas je upozoravao na mnoge stvari, a kada se okrenemo oko sebe i kada pogledamo na ceo svet vidimo da je za neke stvari možda već kasno i teško da ćemo sprečiti da se dese – ocenjuje.A na pitanje šta je to što vidi kada se okrene oko sebe, veli:- Manjak empatije i spremnosti da drugome pomognemo, a zapravo i nemogućnost da uradimo nešto kako bismo drugome pomogli, jer prvenstveno ne znamo kako sebi da pomognemo. Smešteni smo u okvire koji su nam dati, imamo osećaj tog Velikog brata, koji nas konstatno posmatra i upravlja nama, a mi kao da se tu ništa ne pitamo. Ne pričam pritom samo o ovoj našoj zemlji, već globalno. Još nemamo odgovore na pitanja koje je Orvel davno postavio u svom romanu – šta je sloboda, da li je imamo, šta želimo, a kako smemo i kako moramo da se ponašamo i ko nam to određuje?

Ono što ga je najviše privuklo radu na ovom komadu (pred publikom će se ponovo naći 4. novembra), pored uvek aktuelne teme, jeste španska rediteljka Alia Luke i njen neobičan i inspirativan rad.- Alia je posebna. Oduševila me je njena spremnost, profesionalnost, i to što je imala odgovor na svako pitanje koje smo joj postavljali. Nisam mogao da ne odlepim za njenom idejom i željom da radimo na svemu tome maksimalno posvećeno. Okupila je različite ljude, sa drugačijim afinitetima, mišljenjima i spojila ih na sceni kako bi prenela ideju publici. Često se događalo da nakon sati i sati iscrpnih proba, odemo svi zajedno na piće i u bifeu nastavimo duboko u noć da razgovaramo o Orvelu i uopšte celoj temi.Ivan Zablaćanski ističe da je predstava rađena tako da svi likovi na sceni veruju da žive veoma dobro, u nekoj vrsti utopije, a zapravo, publika vidi da oni žive potpunu distopiju. Kao i kod Orvela, ali i u životu, napominje glumac, događa se da neko progleda. Postavljamo pitanje šta se desi sa onima koji otvore oči?- Onima koji postanu svesni, vrlo brzo bude promenjeno mišljenje ili budu prinuđeni da ga promene. Svaki lik ima neku svoju muku, ali imaju i zajedničku - gleda ih veliki brat. Igram čoveka iz ministarstva, koje god zemlje, to nije važno. Važno je da se povremeno pojave pukotine u tim ljudima, iz njih izbije nešto ljudsko, nešto organsko, što se buni, vrlo kratko zasija i nestane. U sebi imaju implozije, ali to spolja ne sme da izađe upravo zbog okolnosti gde žive i kako misle da žive – smatra naš sagovornik.Konstatujemo da smo svesni da smo i u realnom životu okruženi kontrolom, stegama i nemogućnošću bunta na bilo koji način, ali, kako ističe, lično se trudi da se od toga izoluje i živi u svom mikrosvetu, okružen svojim ljudima.- Trudim se da menjam sebe i da ljudi oko mene i moje porodice utiču jedni na druge na najbolji mogući način. Da se zajedno menjamo, razvijamo i rastemo. Možda sve to deluje idealistički ili nemoguće, ali to je moja želja i trudim se da to održavam koliko mogu. Ako bi svako unutar svoje kuće nešto promenio, bilo bi nam lakše. Nažalost, kao i svi, često se sudarim sa realnošću.

U tim situacijama pomažu mu saveti koje je odmalena upijao od oca, majke i ostalih članova porodice, a koje će, ističe, nositi zauvek sa sobom:- Naučili su me da uvek uradim onako kako mislim da je najbolje. Loše uvek donosi loše. Verujem u taj balans koji su me naučili - napravde će stalno biti, ali dobrota je uvek na ceni uprkos svemu - zaključuje Ivan Zablaćanski.Bonus video: Andrijana Oliverić i Stefan Bundalo - Buha proizvodi glumačke zvezde, ali i nove generacije publike