1
Jezik nacionalizama je jezik mržnje, on ne može bez neprijatelja, bez sukoba, bez rata. Pokušajte da nađete neki primer odanosti naciji u kome se ne govori o njenoj ugroženosti, o njenim neprijateljima. Ako ga nađete, poklanjam vam dve knjige po izboru, kaže osnivač i urednik „Biblioteke XX vek“ u intervjuu za Nova.rs.
Politički antropolog i pisac Ivan Čolović (Beograd, 1938), osnivač i urednik cenjene Biblioteke XX vek koja je nedavno obeležila 50 godina postojanja, poznat je kao neko ko se decenijama dosledno bori protiv rata i svake vrste nacionalizma. Dobio je nekoliko priznanja, među kojim Herderovu nagradu (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagradu „Konstantin Obradović“ (2006), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagradu „Vitez poziva“ (2010) medalju „Konstantin Jireček“(2012). Za knjigu „Smrt na Kosovu polju“ dobio je nagradu “Mirko Kovač” (2017), a za knjigu „Slike i prilike“ nagradu DK Studentski grad za najbolje delo nefikcijske književnosti (2019). Oženjen je istoričarkom Dubravkom Stojanović.
Obeležavali ste nedavno 50 godina Biblioteke XX vek. Kada se okrenete iza sebe, da li je sve to vredelo? Kako ste opstali?
– Od kada se zbog korone ljudi uključuju u televizijske programe iz svojih stanova, najčešće ispred police sa knjigama, ja mogu da vidim imaju li neku knjigu iz Biblioteke XX vek, pa kad se pokaže da imaju – a to se na moju radost često pokaže – ja onda kažem – vredelo je. Na pitanje kako je ova edicija opstala imam spreman odgovor: tako što se nisam trudio da je po svaku cenu –to jest praveći ustupke, prihvatajući kompromise – održim.
Šta su vam najveći uspesi kada je u pitanju izdavaštvo, na šta ste najviše ponosni?
– Radujem se kad vidim da su knjige Biblioteke XX vek imale važnu ulogu u intelektualnom formiranju i profesionalnoj orijentaciji nekoliko generacija naučnika i pisaca sa celog jugoslovenskog i postjugoslovenskog prostora. O tom „odrastanju uz Biblioteku XX vek“ govore autori priloga za knjigu „Pola veka XX veka“, koju je uredila Dubravka Stojanović, a objavili smo je povodom pedesete godišnjice od osnovanja ove edicije (1971).
Pišete li nešto novo?
– Najviše pišem po narudžbini. Tako pišu mnogi. Jednom sam naišao na izjavu Rolana Barta da i on piše po narudžbini. To me je podstaklo da od njega naručim knjigu o akademskoj i neakademskoj književnoj kritici u Francuskoj. Zahvalio se, ali nije prihvatio moju narudžbinu jer je, kako mi je objasnio, već bio pretrpan gomilom drugih narudžbina.
Upravo sam završio jedan duži tekst o recepciji knjige Marije Todorove „Imaginarni Balkan“ među Balkancima, što su od mene tražile urednice jednog zbornika radova posvećenog ovoj autorki, koji će se ove godine pojaviti u Americi. Sada sam se okrenuo novoj temi, pišem, takođe po narudžbini, tekst o muzici Balkana, koji će biti poglavlje velike knjige posvećene Balkanu koju priprema jedan francuski izdavač.
Najčešće ste objavljivali društveno- teoretske knjige, koliko takve literature ima danas, pre nekoliko godina ste konstatovali da postoji kriza i da je sve manje autora koji se bave takvim temama?
– Tome što sam rekao sada bih dodao da društveno-teorijskih radova naših autora – mislim na autore sa celog postjugoslovenskog prostora – ima, ali da se u vezi s tim radovima javlja nekoliko problema. Najpre, preovlađuju radovi u službi dominantno nacionalističkih kulturnih politika, u službi takozvanog „nacionalnog identiteta“ i „kulturnih ratova“ sa susedima, što za posledicu ima malu naučnu vrednost takvih radova i veliku štetu koju oni nanose kulturi u post Jugoslaviji. Drugo, radovi koji se ne uklapaju u taj dominantni trend ostaju po strani, nezapaženi, marginalizovani. Treće, komunikacija između istraživača u društvenim i humanističkim naukama sa postjugoslovenskog prostora je otežana, mada je ona preduslov za vredne i relevantne rezultate bar kad je reč o proučavanju naše zajedničke istorije i kulture. Na primer, od pre neki dan, od prvog aprila ove godine, svaka knjiga koja iz Srbije ide poštom u inostranstvo mora da prođe carinski pregled. Juče sam jednu – „Sagu o ćirilici“ Ranka Bugarskog – poslao u Karlovac, poštanska službenica je popunila carinsku deklaraciju i uzele moj mobilni da mi javi ako carina ne da potrebnu dozvolu i knjigu vrati.
Dosta se se bavili nacionalizmom na ovim prostorima, pisali ste puno o tome. Neko kaže da su i Francuzi I Grci nacionalisti, i da je to normalno, ali kod nas je nacionalizam blizak ratu i razaranju i moramo više da ga se čuvamo, zar ne?
– Da, može s raspravljati o tome šta je nacionalizam značio u XIX veku, zašto se jedan od velikih trgova u Parizu zove Place Nation, zašto je Vuk Karadžić 1814. godine upotrebio termin Nacionalizmus da označi emancipatorski karakter narodne poezije. Ali danas se na nacionalizam pozivaju, za nacionalizam vezuju ljudi i pokreti, kako vi kažete, bliski ratu. Jezik nacionalizama je jezik mržnje, on ne može bez neprijatelja, bez sukoba, bez rata. Pokušajte da nađete neki primer odanosti naciji u kome se ne govori o njenoj ugroženosti, o njenim neprijateljima. Ako ga nađete, obećavam vam dve knjige Biblioteke XX vek po izboru.
Otišao je Milan Vlajčić, bili ste bliski prijatelji. Koliko će nam svima faliti?
– Mnogima će Vlaja faliti, on je jedan od retkih ljudi u našoj kulturi koji je s pažnjom i simpatijom pratio šta ta kultura ima vredno da ponudi, odvajajući to od onoga što je bolje da nije ni ponudila. Tako je stekao uvažavanje i prijateljstvo ljudi čija dela po pravilu ostaju u senci politički i tržišno podobnih mediokriteta. Njima će Vlaja posebno faliti. Njegovim odlaskom ja sam ostao bez jednog od poslednjih prijatelja iz naše generacije, tako da sada još nas nekoliko sedimo u skoro praznoj generacijskoj kafani i čekamo da i za nas bude proglašen fajront.
I Igor Mandić, jedan od najvećih književnih kritičara i intelektualaca sa ovih prostora je nedavno preminuo. Kako će te se njega sećati?
– Sa Igorom sam se upoznao sredinom 1970-ih. Zajedničko nam je bilo interesovanje za kulturu koja se tada zvala „masovna“ i „medijska“, za Makluana i druge tumače masovnih komunikacija. Imponovao mi je njegov izbor da piše za novine, o hrani i piću, o pornografiji, o stripu i krimićima, i da to u pogledu teorijske zasnovanosti i književnog kvaliteta teksta bude nauka bolja od akademske i književnost bolja od uvaženih pesnika i pripovedača. Kako ću ga se sećati? Pa, na primer, kao prijatelja koji me je jednom odveo na ručak u zagrebački Interkontinental, kojom prilikom sam prvi put jeo pašticadu i upoznao kuvara koji je to jelo pripremio, čuvenog Stevu Karapandžu.
Pomenuli ste jednog od od naših najvećih lingvista Ranko Bugarski sa kojim često sarađujete. Šta od njegovih knjiga preporučujete, a što bi danas bilo aktuelno?
– Bez preterivanja se može reći da je sve što je Ranko Bugarski napisao i danas aktuelno. Preporučiću ipak dve novije njegove knjige:Jedna je „Govorite li zajednički?“, o tome kako je nastala i kako je primljena Deklaracija o zajedničkom jeziku, dokument koji je objavljen 2017. godine i koji je potpisalo desetak hiljada ljudi iz svih zemalja u kojima se govori jezikom koji se ranije zvao srpskohrvatski. Druga je „Saga o ćirilici“, zbirka ogleda o jeziku i nacionalizmu. U predgovoru ove knjige Bugarski kaže: „Koliko god to moglo biti mučno, na pogubno dejstvo tvrdokornog nacionalizma očito se mora i dalje ukazivati“.
Pratite li dnevnu politiku, kako vam deluju rezultati izbora i šta nam poručuju?
– Pratim politiku u Srbiji „na pravom mestu“, u listu Politika. Mislim da tu nalazim sve što treba da bih stekao jasnu predstavu o tome ko i kako vlada u današnjoj Srbiji. Tako štedim i novac i vreme koje bih potrošio konzumirajući druge režimske medije, jer oni samo prepričavaju ono što piše u Politici. Razume se, čitam i Danas, pratim šta pišu N1, Vreme i Novi magazin, šta ima na sajtu Peščanika, gledam Dnevnik na televiziji N1 i Pregled dana na Nova S, da bih znao šta radi opozicija. I da bih video koga ću od onih ljudi koje čitam u Politici naći i tu, u građanskoj opoziciji. A takvih ima dosta. To su umni ljudi, mislioci i književnici koji s visine gledaju na naše glupe podela na vlast i opoziciju, na nacionaliste i antinacionaliste.
A kad je reč o porukama poslednjih izbora, rekao bih da su nam oni poručili da promena vlasti u Srbiji nije na vidiku. Istina, izbori su poručili i to da je na brzinu sklepana građanska zeleno-leva koalicija pod imenom „Moramo“ prihvaćena kao prava alternativa i da bi ona mogla da preraste u ozbiljniju političku snagu. Dakle, očekivanje da će ovde doći do promene vlasti nije bez osnova. Ali, kako je Obrad, profesor fiskulture iz Prve beogradske gimnazije, govorio nama koji smo, penjući se uz uže, zastajali već na početku: „Sve se da savladat, samo treba radit!“
Rat u Ukrajini je u punom jeku, svi u Evropi su uplašeni širenja rata i nove velike ekonomske krize, a pritom ljudi ginu. Kako ste doživeli rusku invaziju?
– Slažem se sa onima koji kažu da glavni cilj ove agresije nije bio aneksija još jednog dela teritorije Ukrajine, nego očuvanje režima Vladimira Putina, kome se u uslovima mira bližio kraj. Pokretanje novog rata, predstavljenog kao nastavak slavnog Otadžbinskog rata protiv nacista i zatim slavljenje heroja novog rata, koje će 9. maja početi paradom u Mariupolju, treba da učvrste poljuljani položaj Putina u ulozi genijalnog i nezamenljivog vođe. Kako bi rekao Dobrica Ćosić, Rusija (to jest, Putin) gubi u miru što je stekla u ratu, pa nema druge nego da novim ratovima povrati izgubljeno. Da li će Putin – Rusija to uspeti i ovog puta, ostaje da vidimo.
Nama u Srbiji ovaj Putinov rat doneo je potvrdu ranije samo pretpostavljene vrednosti političkog kapitala koji donosi stvarna ili odglumljena ljubav prema Rusiji. U nekim drugim zemljama političarima koji su bili u dobrim odnosima sa Putinom akcije su pale kad je on krenuo na Ukrajinu, pa su požurili da se od Putina distanciraju. Na suprot tome, kod nas su od svrstavanja uz ratnika Putina mnogi profitirali, kako tobožnja levica po imenu SPC tako i tobožnji patriotski front koji okuplja postfašističke stranke i organizacije. U stvari, kao i kod drugih političkih ljubavi, i ovu srpsku ljubav prema Putinovoj Rusiji nadahnjuje mržnja, mržnja prema Zapadu. Svaki dan se u režimskim medijima, hoću reći, u Politici, može pročitati mišljenje da je ovaj rat agresija Zapada na Rusiju. Evo, juče u ovom listu čitam mišljenje jednog naučnog savetnika da je Zapad iznedrio novo političko čudovište po imenu demokratski totalitarizam i da je rat u Ukrajini poslužio kao povod da to čudovište nasrne na Rusiju. Evo, citiram: „Otpočeo je sveobuhvatni, veliki,neviđeni lov modernih, sofisticiranih varvara isprane svesti na Rusiju i sve što je rusko“.
Bonus video: Flavio Rigonat osnivač i vlasnik izdavačke kuće „LOM“
