0
Pošto u početku nisu mogli da dobiju podršku za postavljanje u teatru, autori su prvo objavili ovu rok operu kao konceptualni album, čiji je uspeh doveo do debija na Brodveju 1971.
Rok opera “Isus Hrist Superstar” (Jesus Christ Superstar) sa muzikom Endrjua Lojda Vebera i tekstovima Tima Rajsa, je mjuzikl samo delimično zasnovan na izkazima iz Jevanđelja. Delo tumači psihologiju Isusa i drugih likova, pri čemu je veliki deo radnje usredsređen na Judu, koji je nezadovoljan smerom u kom Isus vodi svoje učenike. Savremeni stavovi, senzibilitet i sleng prožimaju tekstove ove rok opere, a ironične aluzije na savremeni život rasute su kroz prikaz političkih događaja.
Čuveni brodvejski mjuzikl „Isus Hrist Superstar“ premijerno je izveden 12. oktobra 1971. godine. Njenim prikazivanjem počela je britanska invazija na Brodvej i zauvek ga promenila otvorivši vrata za mjuzikle poput „Jadnika“ i „Fantoma u operi“, 70-tih i 80-tih godina prošlog veka.
Priča počinje u proleće 1970. godine kada je 18-godišnja Ivon Eliman, pevačica i gitaristkinja sa Havaja, završila nastup u jednom londonskom noćnom klubu. U tom trenutku uzbuđeni mladić bez daha izleteo je na binu uzviknuvši:
„Ti si moja Marija Magdalena!“
Bio je to Endrju Lojd Veber, uz Tima Rajsa tvorac ove neverovatne predstave.
„Mislila sam da ima na umu Bogorodicu Mariju“, priseća se Eliman, sada 69 -godišnjakinja, objašnjavajući da joj nije bila poznata biblijska priča.
„Ne, ne, ne, ne, to nije majka, to je prostitutka“, pojasnio joj je Veber.
Prvo se pojavio 90-minutni konceptualni album 1970. godine, jer nijedan producent nije želeo da na scenu postavi „najgoru ideju u istoriji“.
Iako je album doživeo krah u Engleskoj, rok opera sa velikim orkestrom i gospel horom postigla je neverovatan uspeh u Americi, popevši se na prvo mesto Billbordove top-liste do februara 1971. Godinu dana nakon objavljivanja, album je prodat u 2,5 miliona primeraka širom Sjedinjenih Američkih Država.
„Bili smo zapanjeni uspehom“, rekao je 76-godišnji Rajs, autor teksta za ovaj mjuzikl. „Izdavačka kuća Em Si Ej (MCA) nam je omogućila da napravimo singl, iako smo bili dva anonimusa, sa ogromnim orkestrom i rok sekcijom i prilično kontroverznim naslovom. I uspelo je“, seća se Rajs za „Njujork tajms“.
Usledila je velika koncertna turneja 1971. godine, a publika je punila stadione slušajući Ivet Eliman kao Mariju Magdalenu, Karla Andersona u ulozi Jude i Džefa Fenholta kao Isusa.
„Bilo je potpuno ludo“, kaže Eliman. „U jednom trenutku bila sam zamoljena da odem u bolnicu i spustim ruke na devojku koja je doživela saobraćajnu nesreću. Nisam znala šta da kažem na to. Sela sam pored nje i držale smo se za ruke. Nekoliko nedelja kasnije, njeni roditelji su mi poslali pismo u kojem su rekli da joj je nedugo nakon susreta sa mnom postalo bolje“, nastavlja Eliman.
Najzad je stiglo i zeleno svetlo s Brodveja. Za reditelja mjuzikla postavljen je Tom O’Horgan („Kosa“) iako je Veber silno želeo da u toj ulozi vidi Hala Prinsa.
„Jedina osoba koju mogu da zamislim u ulozi reditelja mjuzikla „Isus Hristos Superstar“ je Hal Prins. Da li bi onda sve bilo drugačije? Da li bi bilo dobro? Ne znam“, kaže Veber.
Grandiozni scenski spektakl u kojem se pripoveda o poslednjih sedam dana Isusovog života iz perspektive njegovog sledbenika i učenika, Jude Iskariotskog, premijerno je prikazan u Pozorištu Mark Helinger u 51. ulici na Brodveju. Nakon što se prisustvovali premijeri i Veber i Rajs su se ogradili od onoga što je reditelj O’Horgan uradio s predstavom.
„Recimo samo da mislimo da ovo nije konačna verzija predstave“, rekao je tom prilikom Veber i dodao da je to bila „verovatno najgora noć u njegovom životu“.
Premijera je privukla gomilu hrišćanskih i jevrejskih demonstranata sa lecima, koji su predstavu smatrali pozorišnim svetogrđem.
Lojd Veber je dodao: „Nisam uveren da Robert Stigvud, naš producent, možda zapravo nije orkestrirao jednu ili dve od njih.”
Rajs i Lojd Veber optuženi su da su poricali Hristovo božanstvo i napravili heroja od Jude, koji je nedvosmisleni negativac u Novom zavetu. Jevrejske vođe su bile uznemirene što je u mjuziklu izgledalo kao da su Jevreji odgovorni za Isusovo raspeće, za šta su se plašili da će podstaći antisemitizam.
„Bili smo kritikovani što smo izostavili Vaskrsenje“, rekao je Rajs. „Ali to nije bio deo naše priče, jer je Juda tada bio mrtav. I njegova priča je bila završena.”
Konzervativni hrišćani su takođe bili iznenađeni seksualnim prizvukom između Isusa i Marije Magdalene, prostitutke koja se zaljubila u njega.
„Dobijala sam užasna pisma od ljudi koji su rekli da žele da ubiju Mariju kako bi Ivon mogla ponovo da se oslobodi“, rekla je Eliman.
Ali Rajs je jasan da nikada nije bilo afere u scenariju o „Superstaru“.
„Zamislio sam da Isus treba da bude veoma privlačan muškarac, a opet ne neko ko traži devojku“, rekao je. „Bio je neko ko je bio harizmatičan i moćan. I ova žena se pomalo plaši toga, možda se plaši onoga što ona oseća.”
Isus Hrist, koga je igrao Džef Fenholt, gubi živce, sumnja u Boga i pomalo se zaokuplja sopstvenom slavom. On je jednostavno Isus, čovek, sa svim pratećim problemima i propustima.
„Mogao je da oseti bol“, rekao je Rajs. „Da je on samo Bog, onda stvari kao što je raspeće, što je užasno, užasno mučenje i smrt, ne bi zaista predstavljale problem. Ako je čovek, bez obzira da li je Bog ili ne, mora da pati. Mora da sumnja.”
Verin, koji je glumio Judu, nominovan je za nagradu Toni za tu ulogu. Rekao je da mu je biblijski iskaz o odnosu između Isusa i Jude ostavio prostora za tumačenje.
„Isus nikada nije napisao knjigu, a ni Juda nikada nije napisao knjigu“, rekao je on. „Sve što čujemo su priče ovih ljudi, od učenika iz Jevanđelja.”
Inspirisan stihom Boba Dilana „Da li je Juda imao Boga na svojoj strani?“ iz pesme iz 1964. „S Bogom na našoj strani“, Rajs je krenuo da humanizuje nedvosmislenog zlikovca Novog zaveta.
„Pomislio sam, pa, ’Ovo je veoma dobar lik, koji mogu da proširim na osnovu onoga što je u Bibliji, jer u Bibliji nema mnogo toga‘“, rekao je Rajs. „Bio je ljudsko biće. Imao je dobre i loše strane. Imao je prednosti i slabosti.”
U početku se, rekao je Verin, trudio da razume motivaciju svog lika. Zatim je, nakon što je pročešljao Bibliju, došao do teorije.
„Hipotetički govoreći, možda je Juda zaista voleo Isusa više od bilo kog drugog učenika i želeo je da on bude heroj koji će vladati zemljom“, rekao je Verin. „I osećao je da će se Izraelci, ako ga izda, pobuniti i staviti Isusa u glavnu ulogu.”
Pošto je sve započelo kao nešto što Veber naziva “muzičkim radio komadom”, koji je trebalo da se sluša direktno 90 minuta bez ikakvih vizuelnih prikaza „na gramofonu, u to vreme“, rekao je on, morao je da smisli strategije da se zadrži pažnja slušaoca.
„Mnogo toga ima veze sa načinom na koji postavljate teme i kako se nosite sa njima“, rekao je on. „Moja ideja za uvertiru je bila da uvedem svaki sastojak kojeg se setim u okviru muzičke palete koju ćemo čuti kroz ostatak snimka.”
A onda se te teme ponavljaju, jedna po jedna, kao kada se cela uvertira ogleda u suđenju Isusu pred Pontije Pilatom, ili kada se pesma ponovo pojavi sa preokretom, poput „Ne znam kako da ga volim“. Za Mariju Magdalenu to je ljubavna pesma o Isusu; kada se vraća kao motiv koji je otpevao Juda kao jadikovanje, tekst se menja: „On nije kralj, on je isti/Kao bilo ko koga poznajem/Tako me plaši.”
„Juda je razumeo Isusa i očigledno je bio opsednut i voleo ga“, rekao je Lojd Veber. „I onda u isto vreme, imate tu ženu, koja je takođe, ako sledite Bibliju, očigledno veoma, veoma zaljubljena u njega.”
Predstava je uspela da opstane na Brodvejskom repertoaru, doživevši tri reinkarnacije (1977, 2000 i 2012), kao i televizijski takmičarski šou 2012. koji je producirao Veber. 2018. godine urađena je televizijska adaptacija mjuzikla sa Džonom Ledžendom u ulozi Isusa koja je nagrađena Emijem.
„Sve što sam ikad radio u životu bilo je instiktivno. Nikad nismo imali ustupke u profesionalnom pozorištu i dobre uslove za rad. Ne znam kako bi sve ovo što je iza nas izgledalo da je bilo drugačije i ne znam da li bi to dobro ili loše uticalo na nas“, zaključuje Veber sećajući se dobrih, starih vremena.
Ovaj čuveni mjuzikl je postavljen već 1972. i u Ateljeu 212, u režiji Zorana Ratkovića. Ulogu Isusa Hrista je glumio Zlatko Pejaković, Judu je igrao Zlatko Golubović, Branko Milićević Pontija Pilata, a Mariju Magdalenu Azra Halilović. Interesantno je da je igranje premijere predstave bilo emitovano na Drugom programu Televizije Beograd, te je samo izvođenje bilo podređeno televizijskom prenosu.
Bonus video: Predstava „Deca“ Narodno Pozorište Beograd
