Istorija albanske grafičke novele: Svetska premijera izložbe stripa u leskovačkom Narodnom muzeju

Samu izložbu čini 90 autora koji predstavljaju Albanski strip od njegovog nastanka, kada je režim Envera Hodže strip autore zatvarao ili čak pogubljivao, a sem profesora Bengua, otvaranju izložbe prisustovale su i albanske autorke, Anila Zajmi Katanoli, Marilena Rusi, Erisa Hisenaj i Vikena Kristolari.

„Zahvalan sam na mogućnosti da ovu izložbu prikažemo ljudima“, rekao je otvarajući manifestaciju, Špen Bengu.

„Izložbu sem koncipirao u dva jasna dela. Jedan čine stripa autori čiji su radovi nastali pre 1990. godine, a drugi deo od tog perioda do danas. Za vreme režima Envera Hodže, znači u periodu do 1990. godine neki autori su zbog svojih radova bili osuđivani na velike zatvorske kazne, dobijali su 20 godina, ali se dešavalo i da budu streljani. Oni su bili optuživani za modernizam, jer je kao tema bio dozvoljen samo socio- realizam, čak ne ni ceo socio-realizam, nego nešto što se zove socio-romanticizam, što znači da je bilo dozvoljeno prikazivati život u tom režimu samo u najlepšem svetlu, jer ako se prikaže kako realno jeste, to ne bi valjalo. Mnogi od tih grafičkih novela, odnosno stripova, uspeli su to da urade jer državu to u prvi mah nije interesovalo. Smatralo se da su stripovi za decu, da autori mogu da rade šta hoće. To je bilo u redu dok se nije pokušalo da prikaže na nekim nacionalnim izložbama, a tamo je bila jaka kontrola i to je neko spazio. Odmah je režim sve to presekao. Mnogi od autora, neki od njih veoma slavni, završili su na prisilnom radu, slati su u državne fabrike da rade za kaznu što su se bavili stripom. Ja sam zahvalan Bujanu Zajmiju, jer dok je on bio direktor komisija, uspeo je da zaštiti te autore, tako da su nastala neka dela zbog kojih ljudi nisu kažnjavani.“

Bengu kaže da je veliki problem što u Albaniji, ne postoje ne samo specijalizovane prodavnice za prodaju stripova, nego je nemoguće naći strip u prodaji.

„Godine 2014. u sklopu Ministarstva kulture sam organizovao da se pojave prva izdanja albanskih grafičkih novela, kojima sam ja dao ime. Pre toga, mi nismo imali naziv za tu vrstu umetnosti, svako je to zvao kako je hteo, neki so to zvali ilustracije, neki strip ili smešne knjige… Trebalo je da se svake godine pojavljuje po jedno izdanje, ali, od kako sam ja dao ostavku, ne postoji osoba koja bi to radila, nego neke birokrate koje rade po inerciji, nema organizacije. Zato se do sada pojavilo samo osam izdanja, a ne deset, kako je planirano. Čak ni mladi više ne sarađuju sa njima.“

Bengu kaže da je, kada je bio dekan na Akademiji 1997. godine, uveo strip na fakultetu kao predmet.

„S obzirom da više ne postoje ni dečji časopisi koji su se nekad bavili stripom, mladi su mogli da ovu umetnost upoznaju kao nastavnu jedinicu. Naravno, tu je internet, ali svim zainteresovanima je dostupna i moja strip-biblioteka, koju gradim 30 godina. Tu ima i srpskih autora kao što su Aleksandar Zograf i Marko Stojanović.“

BONUS VIDEO: Ana Petrović: Stripoterapija