3
"Dara iz Jasenovca" je vrlo potresna, umetnički vredna, a polemike koje se oko filma vode u našoj i hrvatskoj javnosti nezdrave su, ocena je istoričara za Nova.rs, nakon premijernog emitovanja filma.
Ostvarenje Predraga Antonijevića prilično je podelilo javnost. I dok neki hvale film, ima i reakcija, pogotovo istoričara koji tvrde da je u pitanju „nerazumevanje istorije“, „srpska propaganda„, „antiustaški film“, „nepoznavanje duha ustaškog klerofašizma“…
– „Dara iz Jasenovca“ je vrlo potresna, ali problem je što se čitava javnost, i naša i hrvatska, a delom i američka kritika, sada bave tim filmom na jedan loš način – posmatraju ga kao istorijsko svedočanstvo. Filmove bi svi, pre svega, trebalo da posmatraju kao umetnička dela. To je i funkcija filma – naglašava istoričar Predrag Marković.
Istoričar Čedomir Antić priznaje da iako je na početku bio skeptičan spram „Dare iz Jasenovca“, s obzirom da je reč o „teškoj i ispolitizovanoj temi“, misli da je film uspeo:
– Ono što je, po mom uverenju, izuzetno važno, jeste da „Dara iz Jasenovca“ nije patetična kao većina filmova, posebno iz oblasti Balkana, koji su bili posvećeni sličnim temama. Sa merom je prikazao jedno vreme – smatra Antić.
Da li je i u kojoj meri film tačan, o čemu se raspravlja u našoj i hrvatskoj javnosti, nije uopšte bitno, ponavlja Marković i dodaje:
– Čitav pravac u kome se razvija diskusija je pogrešan.To je dokaz jedne nezdrave atmosfere u našem regionu. Umesto da se govori o umetničkim dometima filma, potpuno se pogrešno usmerava čitava pažnju na to u kojoj su meri istorijski detalji u njemu istiniti ili ne – smatra Marković.
A kao istoričar tvrdi da su sve istorijske scene, odnosno epizode u filmu, tačne:
– Uostalom, većina tih istorijskih epizoda iz filma su poznate među naučnicima koji se bave Jasenovcem. Likovi su stvarni, a čak i neke od najstrašnijih epizoda, poput trovanja dece, su istinite. Zaista su se dogodile. Drugo, autori „Dare iz Jasenovca“ su prilikom stvaranja filma imali konsultanta koji je najveći stručnjak na svetu za takve stvari, a to je Majkl Berenbaum. Dakle, vodilo se računa i istorijskoj tačnosti – navodi Marković.
I Antić odbacuje zamerke koje se „spočitavaju“ filmu, napominjući da „Dara iz Jasenovca“ nije „institucionalizovala zlo“:
– Nije pozvala na osvetu. Bilo bi loše da je urađena kopija nekih filmova, kakve smo gledali o Holokaustu, iako su neki od njih bili vrlo uspeli, čak i bolji od „Dare iz Jasenovca“. Ali za prvi srpski film o toj temi predstavlja veliki uspeh. Napravljen je tako da može da se gleda i ne budi neke političke kontroverze, a opet priča humanu i važnu temu. Kao i sve velike traume i zla, ne mogu se one obuhvatiti jednim filmom koji traje dva sata. To bi onda delovalo neverovatno. Po mom uverenju, bilo bi loše da je prvi film na ovu temu bio nekakvo preterivanje – ocena je Antića.
Vraćajući se u prošlost i istorijsku tačnost ostvarenja na velikom ekranu, Marković pominje da su, primera radi, partizanski filmovi uglavnom izmišljeni.
– Čak i oni koji tvrde da su rekonstrukcija događaja su izmišljeni. Ali njihova vrednost nije u istorijskoj tačnosti, već u tome što su neki od njih naprosto veličanstveni filmovi – kaže Marković.
Jasenovac je, kako ističe Antić, istorijski sličan Aušvicu, tačnije „toliko je strašan da je nemoguće da mašta to uveća“:
– Jedna od onih strašnih stvari vezanih za masovne zločine i teške ratove jeste da je imaginacija slabija od realnosti. Mislim da je najveća nesreća što je Jasenovac bio „predmet“ neke politike pomirenja, koja je imala za cilj da se relativizuju zločini i da se Srbi predstave kao velikodržavni narod koji zbog svoje krivice treba da bude kažnjen. Potrebno je da se napravi ravnoteža. Neverovatno je da je taj strašan genocid nad srpskim narodom malo bio zastupljen u književnosti. Da ne govorimo o tome da nismo imali ozbiljan film o genocidu nad srpskim narodom, a pogotovo ne o Jasenovcu. I sada, 2021. godine, dobili smo film koji je vrlo umešan, pošten, umetnički vredan, sa odličnim glumcima – misli Antić, ali napominje da je film o Jasenovcu trebalo da bude snimljen još 1951. ili 1952, najkasnije 1968. godine i pita:
– Da li ćemo mi ikada dobiti svog Šindlera?
A Marković ukazuje da je za „Daru iz Jasenovca“ upotrebljen obrazac koji je bio dosta uspešan u mnogim svetskim kinematografijama:
– A to je da se najstrašniji ratni zločini prikažu kroz perspektivu sudbine jednog deteta. Imate nekoliko velikih filmova sa tom vrstom pristupa. Među filmovima koji prikazuju ratne strahote iz tog ugla su, pre svega, „Ivanovo detinjstvo“ Tarkovskog, „Idi i gledaj“ Elema Klimova, „Carstvo sunca“ Stivena Spilberga… To je jedna dosta proverena metoda, što se pokazalo i time da su mnogi od tih filmova osvojili brojne nagrade. Zadatak tvoraca filma bio je da prikažu sudbinu jedne devojčice i njene porodice, a ne da „raspetljaju“ svo zlo koje se desilo u Jasenovcu. To je vrlo teško. Ne možemo da opterećujemo taj film nemogućim zadacima – priča Marković.
Komentarišući navode nekih hrvatskih kolega da film „nije razumeo ustaško zlo„, Antić ističe da je „rano da se hrvatska javnost odrekne ustaštva“.
– Hrvatski narod je imao nesreću da u jednom trenutku najgori ljudi koji su ikada hodali tom zemljom dobiju vlast. Hrvatski narod je propatio i u poslednjem, i u prošlom ratu, što je strašno. Međutim, hrvatski narod nikada nije platio političku cenu. I ne mislim da treba da plati. Ne mislim da neko treba da plati zbog manijaka koji se našao na čelu države i to bez izbora. Međutim, upravo je to ono što je bizarno, jer čovek koji je o Srbima govorio kao o „pasjem narodu kojeg treba sekirom u glavu“, u svakom hrvatskom mestu ima ulicu i nazivaju ga ocem domovine. Trebaće vremena da se Hrvatska sa tim suoči – smatra Čedomir Antić.
Završni sud o „Dari iz Jasenovca“, kako zaključuje Predrag Marković, još je rano dati:
– Teško je distancirati se, jer se film bavi najtežom traumom u istoriji našeg naroda. Moraćemo da sačekamo koju godinu, jer je film „kopanje po ranama“. Kada budemo mogli da zauzmemo neku distancu prema toj strašnoj traumi, neprebolnoj rani u našoj istoriji, onda ćemo moći da donesemo konačni sud.
