13
Prelazak u drugi grad i drugu školu, svakako su povelike traume koje mogu da vas snađu, naročito ako imate ispod 10 godina. U slučaju Vlajse Arsenijevića, dramatičnost promene i jedinstveno ružno iskustvo iz obrazovnog sistema, direktno su ga vodili u uličnu, pank školu, u kojoj je konačno našao svoj put. Iz njegove i sličnih gradskih priča drugih momaka i devojaka, iznikla je živa muzička scena, kojom se Beograd i te kako kasnije ponosio.
Razgovarali: Zorica Kojić i Dragan Ambrozić
A kako ti je bilo u školi? Kakav si uopšte đak bio? Da li si imao problema da se uklopiš sa drugom decom, je li bilo nekih momenata tvoje lične pobunjenosti pred kraj osnovne škole? Sećaš li se neke karakteristične scene iz dvorišta, učionice?
– Pa da, ja sam u smislu školskog uspeha bio u stvari prosečan ka ispodprosečnom (smeh). Bio sam jedan od onih kojima su govorili: „Da si malo gluplji dali bismo ti četvorku, ali pošto nisi evo ti dvojka“. Mene je zapravo sve to jako mrzelo, i naravno, u ona prva četiri razreda osnovne škole svi smo na neki način bili koliko-toliko poslušni – još uvek si dete i tako to – ali sam ja već od petog-šestog razreda, a naročito u sedmom i osmom, krenuo da brusim svoj sopstveni nihilizam kroz intenzivan otpor prema školskim autoritetima. Mi smo već u sedmom razredu osnovne škole bili veoma privučeni pankom. U to vreme ja sam počeo da se družim s Lokom baš zbog toga što je od sve dece jedino njega, pored mene, interesovao pank. To je nešto o čemu smo mi mogli tada da dobijemo vrlo ograničene informacije i utoliko su one za nas bile dragocene – nešto je malo pisalo u „Džuboksu“, nešto bi malo pustio Sloba Konjović na Studiju B, nešto si mogao da nahvataš od nekih starijih klinaca koje si poznavao, a ostatak je bio na slobodnom raspolaganju svačije mašte. Mi smo ulagali jako mnogo imaginacije da bismo sebi dočarali o čemu se tu zapravo radi, ali smo nekako instinktivno razumeli da je pank nešto što se direktno obraća nama, i sa čim nemaju i ne bi trebalo da imaju nikakva posla ni roditelji, ni nastavnici, niti bilo ko od tih autoriteta kojima smo mi bili okruženi. Tako da sam ja već u sedmom-osmom razredu baš onako krahirao, iako su moji ozbiljni problemi sa školovanjem zapravo počeli u srednjoj školi.
Kojoj srednjoj školi, usput?
– Ja sam se školovao u eri usmerenog obrazovanja u kojoj si prvi razred srednje škole pohađao kao neki opšti smer, da bi se u drugoj godini opredeljivao za jedan od ona četiri smera – društveno-ekonomski, prirodno-matematički, umetničko-dizajnerski, kako to beše – i onda si se od treće godine opredeljivao vrlo detaljno, a ideja je bila da ćeš ti već sa šesnaest godina, kao, vrlo jasno odlučiti čime ćeš se baviti u ostatku života. Što je, naravno, bilo krajnja besmislica ali, eto, to je tako funkcionisalo. Tako da sam ja krenuo u Četvrtu beogradsku gimnaziju na Dedinju, pa sam već u prvoj godini zbog opšte nezainteresovanosti za nastavu i čestih neopravdanih izostanaka pao iz matematike i fizike, pa sam pao na takozvanom junskom roku, pa na avgustovskom, pa je tada uveden onaj famozni ’oktobarski rok’ da bi mogao da se upišeš u drugi razred, a da sa sobom povučeš te nedovoljne ocene, i onda sam ja to nekako konačno regulisao u tom oktobarskom roku, mada mislim da su me naprosto pustili da prođem. Ali, ja sam opet, na očajavanje sopstvenih roditelja, pao i u drugom razredu (smeh), ponovo iz matematike i fizike i tada sam morao da ponavljam godinu, te sam promenio školu i počela je jedna vrsta moje obrazovne epopeje.
Ali, hoću da kažem, tada već sve to za mene samog uopšte nije bila moja stvarnost: ja sam svirao u bendu i pisao sam. Za mene je škola bila prosto neka stvar kroz koju sam silom prilika morao da prođem. Već mi je tad bilo apsolutno jasno da sam potpuno nezainteresovan za tu vrstu sistematizacije koju je školski sistem nudio. Jer ja sam, kao klasični autodidakt, čitao mnogo više nego što je lektira uopšte zahtevala. Ali, nisam uopšte želeo da uspostavim bilo kakvu komunikaciju s načinom razmišljanja koji je obrazovni sistem nametao. Recimo, kažu: „Analizirajte pesmu Albatros„. I onda krene prvi stih – „Dokoni mornari od zabave love“ – pa ga ti analiziraš kao nekakav entitet koji kao da nema nikakve veze s onim što za njim sledi. To mi je strahovito išlo na nerve. Meni je škola uspela da ogadi različite stvari kojima sam ja kasnije morao da se vraćam i da ih ponovo sam otkrivam. Književnost Ive Andrića je notorni primer toga.
Uz to, zahvaljujući panku – a govorim o vremenu na prelazu iz sedamdesetih u osamdesete godine, kada smo svirali kao Urbana gerila i kasnije kao Berliner Strasse – mi smo zaista jako mnogo uticaja dobijali kroz muziku i mene je u to vreme mnogo više interesovalo da čitam Entonija Bardžisa – njegova „Paklena pomorandža“ već je bila objavljena u okviru one Festove biblioteke – ili Orvelovu „1984“ ili „Vrli novi svet“ Oldosa Hakslija ili Goldingovog „Gospodara muva“, različite stvari koje nisu bile u školskom kurikulumu. U jednom trenutku, bio sam u Engleskoj, u društvu s nekim klincima Francuzima, i ne znam kako smo došli na temu školske lektire. Ja sam recimo bio beskonačno očajan jer sam morao da čitam o partizanima – pri tom ću reći da to i nije tako loša knjiga, „Lelejska gora“ Mihaila Lalića – a oni su u isto vreme u školi komparativno čitali Orvelovu i Hakslijevu distopiju. U tom smislu – to što sam ja ponavljao godinu i bio očajan đak, jeste samo zato što škola uopšte tada nije bila moja realnost, već vrsta sistemskog nasilja koje sam morao da trpim zato što se, eto, mimo škole nije moglo.
Šta si najpre voleo od muzike – koja je prva ploča koju si kupio? Da li se slušala muzika u tvojoj kući, pre nego što si odlučio da kupiš tu prvu ploču? Kako si došao do toga da je muzika za tebe lično važna, kao neka prekretnica?
– Pa, meni su u stvari roditelji za recimo deseti rođendan kupili onaj gramofon kome ne mogu da se setim imena, ali je bio kao neka torba koju otkopčaš i kad je otvoriš na njenom gornjem delu je zvučnik, a dole je turntable s iglom. Zajedno s tim su mi kupili jednu ovojnicu za singl ploče gde je moglo da stane recimo 10 singlica i u to ubacili 10 singl ploča (smeh). Ne sećam se baš svih, tek poneke, ali znam da je bila „Ulica jorgovana“ Darka Domijana, eto meni je to ostalo – možemo sad o „Ulici jorgovana“ nadugačko (smeh). Ne mogu da se setim dalje, ali znam da je bila neka Zdenka Kovačiček, neki fank i nešto tako, bila je i Ljupka Dimitrovska, pa onda „Dok ja i moj miš sviramo jazz“ Dade Topića. Tako da sam u samostalno otkrivanje muzike krenuo pomalo neslavno (smeh). Onda, mislim da su mi prvu long plej ploču takođe roditelji kupili – album „Forever and Ever“ Demisa Rusosa. A prva stvar koju sam ja kupio – za to se ozbiljno štedelo – bilo je jedno baš super izdanje Elvisa Prislija, sa četiri long plej ploče u nekom crnom pakovanju, i to je mene toliko uzbuđivalo, kao i kompilacija „Rock ‘n’ Roll Music“ od The Beatlesa. I, recimo, ja sam video da se moje muzičko napredovanje – a to mi je pomoglo da razumem pank – kretalo od „Crvenog albuma“, isto kompilacije The Beatlesa koja je pokrivala sve ono do 1965/6, i zatim njihovog „Plavog albuma“ koji je davao presek kroz drugi deo njihove karijere i koji mi je bio jako uzbudljiv. U „Politikinom zabavniku“, koji smo mi redovno kupovali, bile su one muzičke stranice i tamo su izlazili prevodi i rok pesama. Ja nisam tačno znao šta The Beatles pevaju na engleskom, ali je recimo izašao prevod pesme „Revolution“…
„Revolution“?!
– Da, i onda sam ja gledao taj tekst – a mi smo učili engleski jezik u školi – i slušao i vraćao unazad, zapravo prevodio, da kažem, s našeg jezika nazad na engleski, i tako razumevao šta oni pevaju. I, naravno, najzačudnije nešto što sam ja ikada čuo, bila je pesma „Helter Skelter“ – nikada ništa bučnije i bizarnije nisam imao prilike do tada da čujem. Kad je trebalo upotrebiti maštu prilikom razumevanja šta je pank, u vreme kad je on počeo – to je za mene bilo nešto nalik tome. Mi smo, je l’, kao što sam rekao, svi prvo samo čitali o panku, uopšte nismo mogli da čujemo kako to zapravo zvuči – prvi put da sam ja video Sex Pistolse bilo je u onom Minimaksovom kvizu koji je vodio sa Minjom Subotom, pustili su 15 sekundi „God Save the Queen“, jer je tada bio neki šok u svetu zbog svega što su oni radili. A pre toga sam ja puštao „Helter Skelter“ i – u skladu s opisima panka kao bučne, atonalne muzika i urlanja – zamišljao da to mora da otprilike tako zvuči. I onda kad je na Diskomeru Sloba Konjović najavio: „… i na četvrtom mestu inostrane liste pojavljuju se Ramones i ’Sheena Is a Punk Rocker’“, ja sam se – razočarao. Jer meni je to delovalo kao neki, što i jeste bilo, bubblegum pop, dobro, malo ubrzaniji, ali melodičan, s pratećim vokalima, nikakve veze to sa zvučnim haosom „Helter Skelter“ nije imalo (smeh). Eto to biva kada uložiš suviše mašte u čitavu stvar.
Dobro, kako ti sad sebi definišeš taj trenutak – šta je po tebi bio unutrašnji razlog zbog koga si ti počeo da se osećaš drugačije? Shvatili smo da si bio okružen pločama, knjigama, stripovima kod kuće, ali iz koje sad tvoje potrebe dolazi taj neki osećaj da si drugačiji u ovom svetu?
– Već sam ranije pomenuo tu priču s drugačijim narečjem srpskohrvatskog jezika kojim sam govorio prilikom preseljenja u Beograd u drugom razredu osnovne škole, dakle sa svega 7 godina. Tada sam se ponovo našao u jednoj meni potpuno stranoj sredini i naišao na ozbiljno neprijateljstvo neposredne okoline koje je, moram to da kažem – inicirala naša učiteljica. Naime, postojala je jedna leksička razlika između Hrvatske i Srbije u to doba. U Srbiji se govorilo „učiteljica“, a u Hrvatskoj „drugarica“. I onda bih ja, da bih je nešto pitao, dizao ruku i obraćao joj se s „drugarice“, na šta bi mi ona besno odgovarala: „Nisam ja tebi drugarica, nego učiteljica“. Pošto sam iz neke gluposti to ponovio još par puta, ona me je izvela za uvo pred celi razred koji se smejao – to je onda postalo neka vrsta tradicije, da ona mene izuzima od ostatka odeljenja, pa se na kraju sve to pretvorilo u fizičko nasilje, jer me je čitav razred u jednoj organizovanoj akciji fizički napao. Udarali su me, iscepali mi sveske, odeću, baš su me maltretirali. Mi smo imali onu, takozvanu ’celodnevnu’ nastavu u dve smene, s dugačkim odmorom između, pa su mi neki rekli da će se tokom te pauze u učionici puštati crtani filmovi i onda su tamo svi krenuli da me udaraju, tuku i čupaju. Baš sam bio u suzama, i jedva sam dočekao da dođe učiteljica, da bih joj rekao šta mi se dogodilo. Međutim, kad je stigla, ja sam pokušao, ali sam se zaplakao, a ona me je presekla rečima: „I ti sad misliš da si samo ti u pravu, a da su svi drugi nevaljali i krivi!“. Bio sam toliko u šoku da sam otišao kući, razmišljajući kako je pametnije da tati i mami ne kažem ništa, i nikad im to nisam ni rekao – jer sam se stvarno bojao da će i oni odreagovati slično, što bi za mene u tom trenutku zaista bilo isuviše. To je doprinelo da počnem da se osećam jako izolovano u odnosu na ostatak društva, pa sam uložio napor da napravim maksimalnu mimikriju, da se uklopim, ne bih li mogao da funkcionišem, steknem prijatelje i tako dalje… ali je sa mnom stalno ostao jedan snažan osećaj da postoji nešto čime ti ne možeš da vladaš, a što te odjednom stavi na drugu stranu, i da ti onda uopšte nemaš način da prevališ taj prostor koji se stvorio između tebe i drugih.
Tako da, kad se par godina kasnije pojavila ta priča sa pankom – ona je meni veoma odgovarala, jer mi je dala rešenje za taj problem koji sam imao i koji je ostao potpuno nerazrešen. Zauvek.
Kako ste provalili na koja tačno mesta treba da idete, i gde se okuplja pank scena, kad ste kao klinci počeli da izlazite konačno sami u grad?
– I Loka i ja smo svirali gitaru i tražili ljude s kojima bismo napravili bend – bilo je to u vreme kad sam ja bio u osmom razredu, a on u sedmom. Tu je bio još jedan dečko, mislim da se zvao Moma, koji je hteo da svira bubnjeve, mada mi baš nismo znali šta bismo s njim. Ali preko njega smo, ako se ne varam, upoznali Rosu koji je bio nešto malo stariji od nas i živeo u onim soliterima preko puta Muzeja 25. maj (sada Muzej Jugoslavije). On je već imao bend. Zvali su se Pankreteni, što je nama zvučalo super. Tu su još bili bubnjar Kampi i Kača koji je pevao. Rosa je svirao bas, tako da je s nama dvojicom to već bio potpun bend. I tako smo počeli da se družimo i vežbamo kod Loke u podrumu. Podrumi su inače naša verzija onih garaža u kojima su najčešće vežbali bendovi sa Zapada.
Kod nas se to, umesto mirisa izduvnih gasova i motornog ulja, odvijalo među kacama s kupusom i teglama sa zimnicom (smeh). U to vreme je levi terorizam bio velika stvar u Evropi, kidnapovanje i ubistvo Alda Mora koje su izvele Crvene brigade zaista je potreslo globalne medije, i neko od nas je jednom isekao naslov iz „Politike“ ili „Večernjih novosti“, koji je glasio: „Urbana gerila ponovo napada“. Mislim da je Kampi bio taj koji je rekao: „Jebote, hajde da se zovemo Urbana gerila“. Užasno nam se to dopalo – nama su naravno bili fascinantni Sex Pistols i The Stranglers, ali The Clash su nas dodatno oduševljavali tom svojom jasnom ideološkom komponentom i fantastičnom sposobnošću da čak i nešto za nas tako dosadno kao što je bio marksizam, koji smo morali da učimo u školi, mogu da transformišu i učine da deluje ’seksi’ za buntovne tinejdžere. Oni su u tom smislu bili pravi učitelji među vodećim pank bendovima. Bila je u to vreme čuvena ona fotografija Džoa Stramera u crvenoj majici s belom petokrakom i natpisom Brigade (sic!) Rosse, uzanim belim pantalonama i belim creepers cipelama s debelim crnim đonom, još uvek krezubog (iz filma „Rude Boy“, prim. aut.) – e, nas je jako uzbuđivala ta estetika levog terorizma, tako da je prva pesma koju smo uradili i s kojom smo bili jako zadovoljni, bila ona koja je posle postala doslovno naša himna – „Ipak bojim se rata“. S refrenom: „Ipak bojim se rata, baš me boli kurac za ciljeve NATO pakta“, i prvim stihom: „Aldo Moro je ubijen, iz kola ga vade“. Tako smo postali sami sebi jasni.
Rosa i Kača su inače u to vreme već izlazili u grad i sretali se s nekim drugim pankerima koje mi tada nismo poznavali, te smo mi krenuli da s njima izlazimo na ta mesta na kojima su se pankeri okupljali. To su u ono vreme bili Bezistan i ekspres-restoran „Kasina“ na Terazijama, u kom su uglavnom visile dve skupine: gluvoneme osobe i pankeri. Tu smo umeli satima da gluvarimo među svim onim punjenim jajima i sendvičima s ruskom salatom i tu smo upoznali Caneta, koji će uskoro postati pevač Urbane gerile umesto Kače, pa Đoleta Rahaju koji je imao bend Pasta ZZ, Boru (kasnije poznatijeg kao Toni Montano), onda Dražu koji će jedno vreme biti naš bubnjar, a potom svirati s Laibachom, i mnoge druge ljude iz te rane beogradske pank scene, što će se u kasnijim godinama rasuti i nestati ko zna gde… jednu društveno veoma heterogenu ekipu, koja je uglavnom bila između 1963. i 1966. godišta. Iz tog okupljanja već je počela da se stvara muzička scena.
Sutra: Prvo hapšenje
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
