0
Kad sam napustio školu s 16 godina, i kazao ocu da želim da postanem pisac, rekao mi je: "Ne znam mnogo toga o pisanju, ali samo nastavi da zarađuješ". I to je dobar savet. Jurio sam i dosanjao svoje snove, ali sam uvek donosio novac u kuću, kaže za Nova.rs britanska književna i medijska zvezda Toni Parsons.
Londonski pisac, novinar i kolumnista Toni Parsons, najveća zvezda ovogodišnjeg, 67. Sajma knjiga, u nastavku ispovesti za Nova.rs priča o novinarstvu nekada i sada, o tome kako je to biti bestseler pisac, kaje li se zbog Bregzita… Ali, najpre se naslanja na pređašnju priču o danima dok je radio kao muzički novinar za NME i svedočio kako njegovi prijatelji muzičari prerano odlaze…
Prerano je otišao i Džordž Majkl, čiju ste biografiju „Bare“ napisali davnih dana. Za mnoge je, onomad, bilo iznenađenje kad ste iz pank sveta „ušetali“ u život velike pop zvezde.
– Tada sam već bio „izanđali“ muzički novinar. Ta karijera je, praktično, bila gotova. Tražio sam posao, a niko nije bio zainteresovan. Ali, moj bivši urednik iz NME-ja pokrenuo je magazin „Face“ i dobio sam zadatak da uradim intervju s Džordžom. Otišao sam na večeru s njim, koji je tad bio na vrhuncu popularnosti s grupom Wham, i odmah smo kliknuli. Bio je duhovit, pametan i činilo mi se kao da je tražio osobu kojoj može da veruje, koja mu neće zabosti nož u leđa. Najpre smo uradili intervju, koji je odlično prošao, jer je Džordža prvi put neko tretirao kao zrelu osobu, kao nekog ko zaista zna da piše pesme, peva, svira. I posle još jednog intervjua za „Face“ kazao sam mu da bi trebalo zajedno da uradimo knjigu jednog dana, a on je rekao – Hajmo odmah. A tad je Džordž Majk bio najveća zvezda na planeti, s osam hit singlova u Americi. Uradili smo to, ali zbog nekih intimnih problema Džordžu je već tada muzike bilo dosta, prestao je da ide na turneje, sedeo bi kod kuće, pušio opojne droge. I, da, otišao je, nažalost, prerano.
Pominjali ste koliko se danas promenilo novinarstvo. No, kad ste iz „Dejli telegrafa“ prešli u „Dejli miror“ kao kolumnista, kasnije i u „San“ da li ste se osećali manje vrednim, da li ste morali da prilagodite način pisanja jednom, pa drugom tabloidu?
– Kad me je Pirs Morgan zvao da pređem u „Dejli miror“ supruga mi je rekla da će se to negativno odraziti na moj status, jer ljudi ne vole tabloide. Ali, setio sam se šta mi je rekao otac, kad sam napustio školu s 16 godina, i kazao mu da želim da postanem pisac: „Ne znam mnogo toga o pisanju, ali zarađuj, samo nastavi da zarađuješ“. I to je dobar savet. Jurio sam i dosanjao sve svoje snove, ali sam uvek donosio novac u kuću. Voleo sam Pirsa. Bio je tad najmlađi urednik u Flit stritu, imao je 29 godina, ali znao je sve moje članke i ko sam ja. Tako da, osim novca, i to je bio razlog. Čak mi i danas moj agent priča kako mnogi ne vole što pišem za Mardoka, za „San“. Ali, uvek mu odgovorim: „Meni je cilj da izdržavam svoju porodicu!“ I bitno je to, da odgovorim na pitanje, što nisam nikada bio prinuđen da promenim reč u kolumni. U jednoj kolumni sam pisao o Šer, setivši se trenutka kada sam je, kao osmogodišnjak, video na crno-belom televizoru kako peva „I Got You Babe“. Bila je maltene tinejdžerka i pišući, pala mi je na pamet reč – odsutna. Izgledala mi je odsutno, kao da joj je dosadno. Pomislio sam – hoće li to razumeti čitalac „Sana“? Ali, upotrebio sam je (smeh). Uostalom, novac od tabloida, u ono vreme od „Mirora“, pružio mi je mogućnost da napišem „Čoveka i dečaka“.
Često ste pričali kako, dok ste pisali „Čoveka i dečaka“, tu bestseler knjigu niste rizikovali ništa – imali ste dobar posao, platu, lepu kuću, a kad ste iznedrili iz sebe ličnost Maksa Vulfa najurili su vas iz „Dejli mirora“ posle 18 godina i sve ste stavili na kocku.
– Da, dobio sam otkaz, potrošio sam sav novac, koji sam odvojio za penzioni fond. Osećao sam kao da sam na prekretnici. Ali, shvatio sam tad da ti ništa u životu nije zagarantovano. Danas jesi, sutra nisi. Evo, i sad, umesto da pišem sledeći roman o Maksu Vulfu, počeo sam da pišem prvu knjigu ne-fikcije, intimnu storiju o mom odnosu sa svojim psom, koji je uginuo u maju. To je priča koju možda niko neće želeti da pročita, ali moram je ispričati. Ali, da – Maks Volf je bila velika kocka, jer godinu dana nisam zaradio ništa, a još toliko vremena sam uložio u pisanje. Pa zamislite kako mi je bilo…. A kad sam napisao „Čoveka i dečaka“ bukvalno nijedan izdavač nije hteo da objavi roman. Samo je jedan urednik u „Harper Kolinsu“ bio zainteresovan i rekao – Ova knjiga će imati milionski tiraž. I eto, postao sam „Čovek i dečak“ tip. Po tom romanu me svi znaju.
A koliko je i danas ta priča o samohranom ocu relevantna?
– Danas je uobičajena priča da otac sam odgaja dete, ali onda nije bila. Tada, kada sam je napisao, bilo je pravo vreme za takvu knjigu. Moje kolege, muškarci tad su nekako pisali ispovednije knjige. Osim toga, pisao sam roman dok mi je majka umirala od raka. Ima tu tog neverovatnog emotivnog naboja, sirovosti emocija i zato je, valjda, svet dobro reagovao na roman. Kad Pol Makartni peva „Yesterday“ ne misliš o slomu Makartnijeve ljubavne veze, već svoje, zar ne? Poput te pesme, i ova knjiga ima tu moć, i kad uspeš tako nešto da iznedriš iz sebe, osećaš kao da imaš neku magiju. Iako je to obična, svakodnevna priča, opet je univerzalna, svako je može razumeti i povezati se s njom.
Zanimljivo mi je što ste izjavljivali da ste po karakteru sličniji Maksu Volfu, koji sam odgaja ćerku, nego Hariju Silveru iz „Čoveka i dečaka“, iako bi neko, ko ovlaš poznaje vaš privatan život, razlaz s prvom suprugom, čuvenom novinarkom Džuli Burčil i samostalno podizanje sina, pomislio drugačije.
– Moj život je bio mnogo brutalniji, nego onaj opisan u „Čoveku i dečaku“. Bilo je mnogo više bola, besa, tuge, očaja u mom privatnom životu. I kad pišem nešto što mi je blisko srcu, uvek razmišljam i o tome šta čitaoci žele. Samo zato što se nešto strašno desilo tebi, to ne znači da bi trebalo takvo iskustvo da preneseš do detalja u knjizi. Pikaso je rekao da je umetnost svetlo koje otkriva istinu. I zaista verujem u to, verujem da kreativni proces u umetnosti može da otkrije istinu više nego li proste činjenice. Ja kazujem priče, a suština svake priče jeste ono što će se sledeće desiti. A inicijalna kapisla za priču o Maksu Vulfu bio je moj odnos s tada malom ćerkom, dok je odrastala. Posle, kad je postala tinejdžerka sve se promenilo. Ostao je žal za tim dobom.
A kad ste u drugom braku dobili ćerku, vi nekadašnji veliki ženskaroš, postali ste feminista?
– Da, jesam, iako su mi neki zamerali zbog toga. Ali, kad volite nekog, onda vam je sreća te osobe preča od vaše. To je ljubav. Ali, uticala je na to i moja majka. Odrasla je kao jedino žensko s šestoro braće i morala je da se bori za sebe. Kad sam počeo da se zabavljam s devojkama i da, naravno, raskidam – a njima nije bilo jasno zašto – moja majka bi mi rekla: „Sad ćeš lepo da sedneš, popričaš s devojkom i da joj objasniš šta je krenulo po zlu“. Zahtevala je od mene da žene tretiram s poštovanjem. Moja majka je bila mala, krhka žena po stasu, ali velika u svakom drugom smislu!
Bili ste godinama jedan od najvećih zagovornika Bregzita. I kako vam je od Velika Britanija više nije deo Evropske unije?
– Totalno sam razočaran. Kajem se što sam podržao Bregzit. Bila je to velika greška koja je donela toliko podela u našem društvu. I ne verujem više u referendume, jer sam shvatio da je to kao da pretvoriš politiku u izvođenje penala na fudbalskoj utakmici. Oni koji izgube, ne računaju se više, ne postoje. Znam da sam razočarao mnoge time što se kajem, ali sve ovo nije vredno ovakvih podela. Verujem u suverenitet svoje zemlje, ali nisam protiv imigranata. Pa, oni rade više nego Britanci. Naš zdravstveni sistem bi se raspao da nije imigranata. Naša velika greška jeste to što smo verovali da ćemo potpisati veliki trgovinski sporazum sa SAD. Možda je kasno, ali kajem se. Jedini benefit Bregzita, kad se sad osvrnem, jeste što smo brže došli do vakcine protiv kovida od Evropske unije. Ali, bilo je to pre četiri godine… Neophodno je da se slažeš sa svojim komšijama, suludo je da dozvoliš da imigranti umiru pokušavajući da se domognu tvoje zemlje, jer po nekima nije ni trebalo da se trude da dođu tu, već da ostanu u Ruandi. Naravno, i Evropska unija ima svoje probleme, pa me ne čudi što raste desnica u Evropi. Opet ponavljam – kajem se, svojoj naciji smo Bregzitom naškodili.
Pri kraju vašeg novog romana glavni junak izražava nadu da tamo negde postoji Dugin most, mesto na kom ljubav opstaje i nikada ne umire. Mislite li to i vi?
– Ljubav ima eho. Traje i nakon smrti, opstaje. No, ima nešto što ne razumemo u potpunosti. Voleo bih da verujem u raj, u život posle smrti, u to da taj Dugin most postoji. Ali, ponekad nisam siguran. No, znam da kad god mi je neko blizak umro – moj tata, moja mama, pas – osećao sam njihovo prisustvo. To je večna misterija života i smrti, da postoji taj eho ljubavi. Moj pas još uvek ima moć da me nasmeje, iako više nije tu…
Bonus video: Otvaranje Sajma knjiga
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
