0
Najviše me zabrinjava to što u našoj zemlji ne postoji generacija koja nije doživela nijedan rat, i voleo bih da generacija moje mlađe dece bude ta koja će biti izuzetak koji potvrđuje to pravilo. Voleo bih da ih nekako spasim od toga. Taj rat nam je stalno nad glavama, taj rat odnosi živote, rastura zemlju, stvara mržnju. Taj rat je nepotreban i nikada nijedan nije doneo dobro na ovom prostoru gde mi živimo, kaže za Nova.rs čuveni glumac Svetozar Cvetković.
Malo je ovde mesta da se istaknu sve uloge i nagrade koje je u karijeri dugoj četiri decenije ostvario. Trenutno ga gledamo u nekoliko serija, u bioskopima je nedavno počelo prikazivanje filma „Pucnji u Marseju“ u kojem tumači važnu ulogu, očekuje se emitovanje „Vreme zla“ na TV Nova S u kojoj takođe glumi, a sa Ateljeom 212 radi na pripremi predstave „Balkan Bordello“ u saradnji sa La MaMa teatrom iz Njujorka i Teatrom Kendra iz Prištine.
– Taj poziv iz produkcije koja radi ovaj projekat je došao preko direktora pozorišta Atelje 212 Novice Antića koji me je upoznao sa time da se radi nešto što nas povezuje sa vremenom od pre 50, 60 godina kada su sarađivala dva veoma značajna pozorišta u tom trenutku La MaMa iz Njujorka i Atelje 212 kao nosilac Bitefa. Jedna potpuno nova fondacija koju vodi Beka Vučo, koja se pojavljuje kao izvršni producent, pokušava da nas spoji preko dobrog i zanimljivog komada koji je napisao Jeton Neziraj u režiji Blerte Neziraj. Glumci su uglavnom iz Amerike, njih sedmoro iz teatra La MaMa, nas dvojica iz Ateljea i Verona Kodža iz Prištine. Napravljena je široka koprodukcija koja ima za cilj da napravi predstavu po ovom izvanrednom delu koje je već nekoliko godina igrano u prevodu u Crnoj Gori. Sada se ovde prvi put pojavljuje na engleskom jeziku s idejom da se igra u regionu i da se na proleće izvodi dve nedelje u teatru La MaMa u Njujorku. Jeton je pisao komad po Eshilovoj „Orestiji“ u vrlo crnohumornom maniru, a ja igram igram Egista. On je stvarno sjajan pisac i drago mi je da sam ga otkrio ove godine.
Verni ste matičnom teatru više od četiri decenije, bili ste i njegov dugogodišnji upravnik. Po čemu je on bio i ostao poseban i za vas koji ste deo njega, kao za publiku?
– Atelje 212 za mene je nešto što je organski vezano za posao koji radim, od samo početka 1980. godine kada me je Mira Trailović primila u to pozorište. U tom trenutku, vrlo brzo me je postavila za predsednika Upravnog odbora, tako da sam na neki način čini se bio predodređen kao neko ko će jednog trenutka da komanduje u tom teatru. Šalu na stranu, to se dogodilo zahvaljujući mojim kolegama koji su me u jednom momentu predložili da budem neko ko vodi to pozorište i taj trenutak je trajao 12 godina a to nije malo. Ja sam dosta toga posvetio tome, svaki dan od osam ujutru do osam, devet, deset uveče… Moj život je dobio potpuno neki drugi smisao i konotaciju. Trudio sam se da tokom tih godina promenim nešto u samom pozorištu koje je ne samo za mene nego za veliku većinu nas koji smo svoj radni vek proveli na toj sceni, od vremena Mire Trailović preko Mucija Draškića, svih legendarnih ličnosti kao što su Jovan Ćirilov, Danilo Kiš, Borka Pavićević, glumaca, najznačajnije mesto u gradu.
Nadahnutom besedom o „svetlom mraku za koji se rađamo i nestajemo“ otvorili ste ovogodišnje Sterijino pozorje. Utočište ipak postoji?
– Ne znam da li je to bila nadahnuta beseda, možda je baš bila malo mračna, koja je govorila o nekom svetlom mraku, za koji se kako kažete rađamo i nestajemo, to je za mene pozorište, neka oaza za čim mi kuca srce. Ne zbog toga što se tome posvećujem, nego zato što je mesto gde postoji neka kreativnost koja za mene ne postoji na svakom drugom mestu. I što postoji neka predanost koja je potpuno iracionalna i ne zasniva se na ničem materijalnom nego na duhovnom. I moram da priznam da živimo od tog svetla mraka.
Prošle nedelje je bioskopski život započeo film „Pucnji u Marseju“. Šta vam je bilo najveće iskušenje za ulogu advokata San Obana (Sent Oban), branioca organizatora na atentat na kralja Aleksandra i Luja Bartua?
– Ta priča je izuzetno zanimljiva, kao i to kako sam dobio da igram tu ulogu, i to iz drugog cuga. Ukratko, reditelj Gordan Matić mi je prvo ponudio jednu drugu ulogu i pitao sam ga zašto baš nju, a on je odgovorio da baš ne raspolažu ozbiljnim budžetom da bi mi predložio nešto drugo. I kada sam video ulogu branioca San Obana, rekao sam: „Hajde da probamo da nađemo nešto da to snimimo“. To je za svakog ko o ovom poslu nešto zna velika provokacija igrati branioca atentatora na kralja Aleksandra, jer su tu argumenti izlišni da biste mogli da branite atentatore na osnivača Jugoslavije. I ja se osećam i dalje kao taj proskribovani Jugosloven jer sam se rodio u toj zemlji, tamo sam se školovao, bio sam Titov pionir i sve ono što neko danas ne bi voleo da bude. Ali, ja verujem u zajedništvo tih ljudi, tih naroda i njihovo razumevanje. Ne verujem u njihove podele, niti ratove koje su napravili, ne verujem ni u šta zlo što su stvorili kroz poslednji vek u kome smo živeli. Verujem u ono malo dobrog koje možemo da napravimo i zato mi je mnogo drago što sam igrao San Obana. Jer, on brani neodbranjivo i uspeva da odbrani. Uspeva to jer oni koji su optuženi za organizaciju tog atentata nisu osuđeni na smrt, kako je francuska država u tom trenutku želela, zahvaljujući upravo San Obanu koji je uspeo da ih preinači na doživotne a niko od njih nije praktično doživeo tu kaznu na pravi način na koji je bila izrečena. Njegovi argumenti su nešto što je bilo izvađeno, isceđeno iz poslednje fioke u koju je mogao da smesti nešto što je nazvao vekovnom mržnjom između naroda Srba i Hrvata a to je nešto u šta ja ne verujem. Dakle, ne verujem da postoji vekovna mržnja, nego razmevanje. Baš mi je drago da sam to radio i da taj mali projekat ima svoj veliki značaj sada i u budućnosti.
U seriji „Aleksandar od Jugoslavije“ glumili ste Slobodana Jovanovića. Koliki je bio izazov da igrate tako veliku istorijsku ličnost?
– Kad vam neko ponudi da igrate tako neke značajne ličnosti iz domaće istorije ne možete da kažete da vas se to ne tiče, nego se trudite da pronađete i kako je izgledao i kako da mu se približite i fizički i duhovno i intelektualno, bar u tome kako ga igrate ako ne možete drugačije. Izvesno je da je on jedna od najznačajnijih ličnosti naše istorije i neko ko je nesrećnim slučajem u to vreme rađanja Jugoslavije ostao u izgnanstvu. Praktično, nije bio u prilici da bude iskoršćen na najbolji način sa svom svojom inteligencijom i znanjem koje ima. Goran Marković mi je rekao da su njegova sabrana dela nešto što najbolje i najmudrije što je ikada pročitao. Ja Goranu verujem i nadam se da će doći dan kada ću smoći snage i naći vremena da pročitam Slobodana Jovanovića od A do Š.
Da li ste možda razmišljali šta bi danas Jovanović rekao o političkoj situaciji u Srbiji?
– Šta bi rekao jadan čovek? Ćutao bi.
A šta vi kažete?
– Toliko sam toga rekao, da nema više varijante da bilo šta dodam. Sve što sam rekao je otišlo niz vetar i niz vodu.
Jedan ste od promotera o važnosti vakcinacije protiv koronavirusa. Međutim, jaz između onih koji su za i protiv vakcinacije je sve veći.
– Kako mogu uz moje kolege koje su snimile spotove o važnosti vakcinacije da još nešto dodam a da mi neko ne kaže: „Daj, ne trtljaj“. Od naše savesti zavisi šta mislimo o sredini u kojoj živimo i ljudima sa kojima živimo. Trudim se da razumem one koji misle da im nije potrebna vakcina i koji svesno donose takvu odluku. Žao mi je da je toliko ljudi otišlo iz naše okoline, među kojima su i naše divne kolege, toliko onih koji nisu mogli da izdrže sve to što ta bolest nosi sa sobom. Kao nikada do sada važno je nekako zaštiti ne samo sebe, nego i one pored sebe, one koji su vaši i one koji su naši, koje možete da zagrlite, poljubite, hajde bar to. Zaštititi one sa kojima ste na sceni, one sa kojima ulazite u autobus, u taksi… Samo kada bismo malo razmislili o tome. Ja to tako vidim, što ne znači da je to stopostotno tačno, niti da ja to uopšte tačno, ali ja to tako vidim i zato mislim da je to potrebno uraditi.
Gde ćemo vas sve gledati od novijih projekata u bliskoj budućnosti?
– Osim predstave“Balkan Bordello“, trebalo da radimo novi komad Biljane Srbljanović koji bi trebalo da režira Paolo Mađeli, da snimim drugu sezonu serije „Radio Mileva“, „Mama i tata se igraju rata“, „Beležnica profesora Miškovića“, kao i film „Ostrvo na dnu“ Miše Radivojevića. Takođe, pripremam Geteovog „Fausta“ u režiji Borisa Liješevića u kojem igram sa Ozrenom Grabarićem. To je neki plan do leta sledeće godine.
Bonus video: Reflektor teatar – „Ćao svima“ predstava o drugoj strani medalje influenserskog života
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
