0
Reči više nisu oruđe, već oružje. Pucamo jedni u druge, rečenicama za koje nikada i niko ne snosi posledice i odgovornost. Reči su naši gumeni meci. Normalizovali smo govor mržnje. Zamenili činjenice sa mišljenjem, kaže za Novu, dramaturškinja Milena Minja Bogavac.
Milena Minja Bogavac, poznata je beogradska dramaturškinja i spisateljica, i žena koja neprestano reaguje na svet oko sebe. Bistra i rečita, Minja je neko ko ima jasan stav o društvu u kojem živi i uvek želi da ga iznese. Nekada to radi u pozorištu, nekada na Tviteru i na javnim tribinama, kao nedavno u KC Gradu gde je bio zapažen njen oštar nastup u vezi sa muralom Ratka Mladića u Njegoševoj. U žiži javnosti je bila i kao upravnica Šabačkog pozorišta odakle je smenjena nakon promene gradske vlasti, a trenutno je zaposlena u Reflektor teatru.
Privođenje Aide Ćorović i Jelene Jaćimović na protestu ispred murala Ratku Mladiću sve nas je uznemirilo. Izgledaš kao neko ko ne želi da stoji sa strane i gleda svoja posla?
– Ako “gledati svoja posla”, znači ne videti gde živiš, s kim živiš, ko režira predstave našeg društvenog života i kako one završavaju – to ne umem i ne želim. Da smo manje gledali “svoja”, a više naša, zajednička posla; da nismo jurili lični i kratkotrajni, već trajni, opšti interes, danas bismo imali manje brige, ne samo kao društvo, već i kao pojedinci. Aida i Jelena su moje prijateljice i saveznice, stojimo na istoj strani istorije i koliko god da sam ponosna na njihov hrabri čin, toliko se i stidim što nisam bila tamo sa njima. Šta god bio moj ili vaš razlog, šta god bili naši izgovori i opravdanja, bojim se da opravdanja više nemaju nikakvog smisla.
Na tribini povodom slobode govora u KC Gradu, rekla si da je potpuno nemoguće reći bilo što ima značaj u ovom društvu. Možeš li da objasniš to?
– Globalni fenomen o kome tu pričamo zove se “information disorder”. Lažnim vestima, spinovima, produkcijom afera – temperatura u javnom diskursu, podignuta je na maksimum. Reči više nisu oruđe, već oružje. Pucamo jedni u druge, rečenicama za koje nikada i niko ne snosi posledice i odgovornost. Reči su naši gumeni meci. Normalizovali smo govor mržnje. Zamenili činjenice sa mišljenjem. Relativizovali sve pojmove, ispraznili termine od njihovog značenja. Može se reći sve, jer sve što se kaže – ne znači ništa. Kad teške reči tako strašno pojeftine, više nema dogovora. Kad argumenti postaju nebitni, ostaje samo fizička sila. Društvo koje obesmisli svoj javni govor, na putu je da obesmisli i ljudski život.
U kakvom društvu mi danas živimo?
– Podeljenom. Apatičnom. Pakleno postmodernom. U društvu nelečenih trauma. U društvu šizofrenom i sve opasnijem za dnevni boravak.
Danas te podjednako spominju i po političkom i po umetničkom angažmanu, da li ti to smeta? Koliko se kod tebe te dve stvari preklapaju?
– Zaista me spominju po političkom angažmanu?! To je zanimljivo, jer ga – osim u svom umetničkom radu, uopšte nemam. Ja sam građanka i radnica u kulturi, zainteresovana za kontekst u kom živi i radi. Nije skriveno da sam levičarka i da verujem u zeleno-crvene politike, ali nisam članica ni jednog političkog pokreta, niti imam ikakve političke ambicije. Moj jedini angažman, vezan je za pozorište koje pravim i koje smatram društveno i politički relevantnim. A to što, kao građanka i autorka, povremeno nešto smatram u medijima ili na svom (zaključanom) tviter profilu, daleko je od dnevno političkog angažmana.
Koliko danas umetnost može da utiče na društvene promene?
– Ako bih prestala da verujem da utiče, prestala bih da se bavim umetnošću. Ipak, vreme u kom živimo, tera me da više puta nedeljno preispitam svoj stav. Umetnost je divna, nežna igračka, bačena u blato našeg društva.
Prilično mlada si se afirmisala i dobila neke pozorišne nagrade. Da li ti je to opterećenje ili motivacija?
– Prilično rano počela sam da radim u profesionalnom pozorištu i to je bilo dobro, jer sam – do svoje tridesete, već imala ozbiljno iskustvo i “pređenu kilometražu” na putu koji sam odabrala. Važne nagrade su, u mom slučaju, došle kasnije – što je takođe bilo dobro. Nisam imala kad da dignem nos i da se uobrazim.
Dosta radiš sa mladim umetnicima – sećamo se filma “Pored mene” i predstave „Dragi tata“, a sada u tom smeru nastavljaš sa Vojkanom Arsićem u Reflektor teatru. Odakle to interesovanje?
– O omladinskoj kulturi, počela sam da razmišljam rano, jer sam u svet profesionalnog pozorišta, ušla kao vrlo mlada osoba. Moj pogled na svet, bio je mladalački, a pozorište me je oduševljavalo i kad sam postala nešto starija, poverovala sam da je moja misija da mlađim ljudima pomognem da otkriju pozorište, kao alatku kroz koju mogu da komuniciraju sa društvom. Promene stavova i ponašanja, kojima sam svedočila kao dramska pedagoškinja, uverile su me da omladinsko pozorište pravi stvarniju, konkretniju i opipljiviju društvenu promenu. Sem toga, ko radi s mladima i sam sporije stari. Podučavanje je proces u kom se stalno uči, a druženje s mladim ljudima, način da se ostane osetljiv, vedar i optimističan, uprkos svemu.
Koliko je teško raditi u nezavisnoj produkciji, bez finansijske podrške kao što imaju državna pozorišta? Čime se trenutno baviš?
– Vrlo je izazovno, ali slobodu koju imamo na nezavisnoj sceni, ne bih menjala ni za kakav budžet, platu ili honorar. Trenutno smo u Reflektor teatru završili kampanju “Više od publike” u kojoj smo pozvali građane da svojim donacijama, obezbede sredstva za naše tri nove predstave. Uspeli smo u tome i tako postali pravo građansko pozorište. Jer, ako su narodna pozorišta ona koja finansiramo kroz porez, Reflektor je građansko pozorište. Njega finansira naša publika, sa punom svešću o tome koliko i za šta daje. To jeste građanska svest i naša publika je pokazala da je ima. To je ogromna motivacija za rad na novim predstavama: “Betmen, Robin, Beograd” Jelene Bogavac i mom performansu “Mrzim pozorište”.
Njima planiram da završim godinu, u kojoj sam imala čak četiri premijere. Predstavu “Udarna vest: o medijima i strahu” koju smo Marko Grubić i ja postavili u KC Gradu; predstave “Aplikacija Voland” i “Protekcija” u režiji Kokana Mladenovića i predstavu “Ćao svima” u režiji Vojkana Arsića.
Zašto kod nas ima malo filmova, serija pa i predstava za tinejdžere?
– Zato što sistem ne prepoznaje tinejdžere kao važnu i osetljivu društvenu grupu, sa vrlo specifičnim kulturnim potrebama. Ne brinemo o svojoj deci, zato što ne verujemo ni u svoju budućnost. Preživljavamo iz dana u dan, a vladajućim elitama savršeno odgovara da mladi ljudi u ovoj zemlji ne shvate svet, na onaj način na koji se to može, kroz umetnost. Ne želim da od ovoga pravim teoriju zavere, ali činjenica je da se mladim ljudima niko ne bavi, na ozbiljan način. Nema mnogo entuzijasta koji rade s mladima i za mlade, ali zato ima mnogo javnih glasova, kada mlade treba kritikovati. Mislim da mladi ljudi u Srbiji danas, nisu zaslužili kritiku već podršku. Društvo koje im ostavljamo u nasleđe je opasno i moramo ih spremati da budu superheroji. i superheroine. Oni su naša jedina nada i šansa!
Radila si i u jednoj umetničkoj srednjoj školi. Koliko se te nove generacije mogu pokrenuti da se stvarno obrazuju, misle, stvaraju?
– Vrlo je jednostavno: pitaš ih šta misle, pružiš im priliku da se obrazuju i stvaraju. Nove generacije nisu bića sa druge planete. Naprotiv: vrlo su komunikativni, radoznali i željni da se nečemu zaista posvete. U srednjoj školi “Artimedia” predavala sam dramaturgiju i scenario i obožavala sam taj posao. Mladi ljudi kojima sam predavala, danas su u godinama kada stupaju na umetničku scenu i svakog dana čujem po nešto lepo o nekom od njih. Najlepše vesti u mom životu, vezane su za uspehe mladih umetnika i umetnica, koje sam imala privilegiju da upoznam dok su bili mali! Večno navijam za sve njih.
Korona je puno uticala na smanjenu posetu pozorištima, ali da li je stimulisala autore da više rade?
– Korona ni na koga i ni na šta nije uticala dobro. Teško je pomiriti se sa ovom tragedijom, teško je podvući crtu ispod svih ličnih gubitaka, teško je nositi se sa ovom količinom straha, mrtvih, bolesnih, sa ovim raspadom sistema, sa saznanjem o tome kako lekari i medicinsko osoblje žive već godinu i po dana. Nije lako obraditi te stvari, čak ni uz pomoć pisanja. Niti je lako odustati od pokušaja da se pozorišni, ali i život uopšte, vrati u normalu. Ja svakako pišem, ali zasluge za to pripisujem isključivo svojoj potrebi da sebi stvorim privid normalnosti. Korona je tu ometajući faktor.
Kakvo je pozorište danas u Srbiji?
– Optimistkinja u meni vidi pedeset sjajnih autora i autorki . Oni su moje jedino “mi” i zaista verujem da u našem kontekstu nastaje hrabro i važno pozorište. Ali, spram te grupe, stoji još mnogo kolega i koleginica, koji na svojim biletarnicama, diluju pilule za spavanje ili instant sreću, koja prolazi nakon aplauza. Nažalost, većina ljudi u pozorištu, gleda da se ne zamera… Pomenuli smo ono gledanje “svojih posla” i “stajanje po strani”. Ono je ogromni problem u našem društvu, pa isto tako i u pozorištu koje u njemu nastaje.
Bonus video: Luna park i Minja Bogavac
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare