4
Pročitaćete je brzo, dugo ćete nositi gorak ukus u ustima. I trebaće vam vremena da dođete sebi. Najnovija knjiga Marka Vidojkovića, upečatljivog naslova "Đubre" piščev je fikcijski omaž ovom nevremenu i neljudima u njemu, a sadržajem i porukom u potpunosti opravdava podnaslov "knjiga strave i užasa".
Ono što je Teofil Pančić, u vezi sa Vidojkovićevom zbirkom priča „Bog ti pomogo“, identifikovao kao „overdoz sumračne stvarnosti Beograda“ ovde je preneto na celu Srbiju i njenu političku (para)realnost, koja je hipertrofirana do njenih najmračnijih dubina, tačnije dna. Po tom „izmičućem dnu“ (prof. Miodrag Zec) bauljaju ključni antijunaci našeg doba, označeni indikativnim i uverljivim nadimcima (Helijum, Čvarak, Hromozom, Glumac, Majmun, Žvalavi…), a od svih njih (uz nekoliko sporednih likova) pisac ciljano pravim imenom jedino imenuje najgoreg i najopasnijeg među njima, glavnog junaka knjige i poglavicu iz senke ove kriminalno-političke menažerije, udbaša Dragišu kome nekad i tepa – Gile ili Gilence. Iako osion u svojoj sili i jarosti, hladnokrvni ubica i zavisnik od teških droga i seksa – svoje ludilo, snagu i opstanak vuče iz kokainskih i mefedronskih crta koje njegova njuška usisava u neograničenim količinama – on se čitaocu na trenutke može učiniti simpatičnim, a ta simpatija izvire iz njegovog prezira prema onima koje drži u šaci i njima komanduje. Za početak, pitamo Vidojkovića ima li ikog od junaka njegove knjige koji se neće pronaći u njenom naslovu?
– Ima ovih nepostojećih junaka, kao što je glavni junak Dragiša, takvog lika pod imenom i prezimenom „napolju“ nema…
Moglo bi se reći da postoji i on, zar se u njemu neće najviše njih prepoznati? Čini mi se da je Dragiša endemski primerak udbaške Srbije, ne postoje li čitavi ešaloni „dragiša“…?
– Dragiša, koji ih sve drži u šaci, simbol je esencijalnog zla, „rezident ivl“ Srbije i zato opstaje i jedini preživljava, da čitaocima ne spojlujemo kraj romana. U tome jeste fora zašto je on jači od svih njih, zašto ih dovodi na vlast i zašto je on taj koji ih sa vlasti skida. On je simbol tog srpskog zla i kuge koji su i doveli do samouništenja našeg naroda. Možda će neko da se „loži“ da je Dragiša. U stvari, svi bi voleli da su Dragiša, jer on ima najveću moć.
A šta ćemo sa ovima koji će se „na keca“ prepoznati? Ja sam, bez dvoumljenja, prepoznao dogradonačelnika, urednika glavnog režimskog tabloida kao i predsednika države?
– To je njihov problem. Moj glavni plan je bio da niko od bande koja upravlja Srbijom imenom i prezimenom ne ostane ovekovečen u književnosti. Oni možda mogu da se prepoznaju i ako im se to desi, shvatiće da su i onakvi kakvim su u knjizi predstavljeni, tamo ispali mnogo bolji od nego što zapravo jesu.
Da li si bio u iskušenju da staviš sočniju varijantu/varijaciju reči iz naslova?
– Ne. Ovo je od početka bio naslov, što mi se retko kad dešava kod knjiga. Ovde sam od početka znao da je to to, zato što je ceo proces pisanja i rada na ovoj knjizi bio nekako van moje kontrole. Prošlog leta sam čitao „Američkog psiha“ i to me je inspirisalo. Patrik Bejtmen je, koliko god bio psihopata, u toj knjizi duhovit i na neki način privlačan i to mi je dalo ideju za glavnog junaka. Već izvesno vreme sam želeo da napišem knjigu o ovim godinama, svestan da ovo predugo traje. Osam godina je čitava jedna epoha, a vreme prebrzo prolazi zato što je strategija ovih na vlasti takva da budemo zarobljeni u jednoj zamci neprekidne napetosti koja čini da vreme prebrzo teče. Oni stalno podsećaju na prethodnu vlast i stalno pričaju da će za dve-tri godine da bude bolje i, odjednom, hop, prođe osam godina.
Majstorski, brate…
– Jeste, ali nisu to oni smislili, to su neke „dragiše“ smislile ili oni koji upravljaju ovdašnjim „dragišama“, jer uvek iznad Dragiše ima neki Dragiša. Shvativši to, i shvativši da ne mogu ponovo da pišem normalne knjige, da se tako izrazim, shvatio sam da moram da izbacim to đubre iz sebe, da se uhvatim ukoštac sa epohom u kojoj živimo i da napišem roman o njoj, to jest o njima. Ovaj roman i liči na „Kandže“, sa velikom razlikom što su one „naš roman“, pisane iz ugla nas koji smo se borili za demokratiju, građansku Srbiju i protiv Miloševića, dakle to je bio jedan politički i angažovan roman. I ovo je angažovan i politički roman, ali iz „njihovog ugla“.
Kako ti je bilo u njihovoj koži, morao si se bar malo identifikovati sa tim tvojim junacima?
– Ja se, na sreću, nisam stavio u kožu nijednog od monstruma koji nama vladaju. Stavio sam se u Dragišinu kožu, dakle u kožu jednog anti-superheroja i to nije bilo toliko strašno zato što je njegov glavni kvalitet u tome što on maltretira sve redom, pa i političare koji su na vlasti i koje je i sam postavljao. I koliko god on bio grozan, teško đubre i zlikovac, možemo da imamo simpatija za njega kad vidimo kakav je njegov stav i odnos prema njima. To je bio trik kojim sam se poslužio kako bi mi bilo lakše da pišem knjigu. Mogu ti reći i da je zaplet bio ključan. Hteo sam da srpskom režimu priredim situaciju u kojoj će da se dovede u pitanje ne samo njihov opstanak na vlasti već i njihovi životi…
Polako, čoveče, optužiće te da hoćeš da ih ubiješ. Takve optužbe im idu od ruke – optužili su za ubistvo u pokušaju jednog vladiku, što ne bi i sirotog pisca? Ti si Helijuma u romanu streljao?
– Ne znam ko je njega streljao i ne znam ko je Helijum… Ima neki zamenik gradonačelnika koga Dragiša zove Helijum, a ako se ovaj beogradski prepozna u njemu onda je to kompliment za njega jer je Helijum prilično simpatičan lik u odnosu na Vesića.
Na knjizi ti stoji oznaka 18+, dakle nije za maloletne. Seks, droga i ubistva samo bez rokenrola. Je li to taj naš srpski rokenrol?
– Neee. Nema u Srbiji rokenrola. Prvo što je ovde umrlo bio je rokenrol i kad se to desilo ovaj korov je slobodno mogao da buja i da se širi. Knjiga je „18+“ ne samo zbog eksplicitnog sadržaja – bilo ga je i u nekim mojim ranijim knjigama. Ovde sam, pre svega, hteo da budem fer prema maloletnicima koji imaju sklonosti ka idolopoklonstvu prema pogrešnim likovima, da ne pomisle kako je biti Dragiša nešto kul i dobro. Biti Dragiša je jezivo čak i za Dragišu.
Je li moralo ovako sirovo i krvnički ili je to bio jedini način da „objasniš stvari“?
– Stvarnost je sirovija i groznija od ove knjige. Ono što ja nisam želeo jeste da realistično prikazujem vreme u kome živimo. Zato sam otišao u hiperrealizam, karikaturu, horor i distopiju, izmešao sam gomilu žanrova ne bih li nekako ovo vreme koje nas ubija u pojam pretvorio u umetničko delo. Da sam pisao o njima kakvi su zaista knjiga bi bila dosadna. I meni za pisanje i čitaocima za čitanje. Ovako, imamo pandemiju super-kuge, to je u trenutku naišlo kao ideja još u avgustu 2019.
Hoćeš reći da si predvideo koronu kad je nije ni bilo na vidiku?
– Otprilike. U umetnosti se dešavaju takve stvari – sinhronicitet, neki put i proročanstva. Možda je ovo samo slučajnost. Kada sam sa Dejanom Papićem iz „Lagune“ prošlog leta pričao o ovoj knjizi i kada smo razmatrali koja bi to nepogoda mogla da strefi ovaj režim a da bude zanimljiva za književnost, ja sam navijao za superkugu otpornu na antibiotike, a on je predlagao zombi-apokalipsu.
Desilo se da dođe korona i reši dilemu?
– Desilo se da dođe korona na dve trećine napisanog romana. To je najgora stvar za pisca, koliko god to pomoglo komercijalnosti knjige. Nekako je urušilo moju genijalnost i moć predviđanja…
Neće ti verovati da si sve predvideo, nego da si prepisao aktuelnu stvarnost…?
– Da, zato sam na kraju knjige morao da napišem od kada do kada je pisana baš da razrešim tu vrstu dileme. Jesam poslednju trećinu knjige pisao pod koronom i ona je, hteo ne hteo, bila pod uticajem pandemije, ali ideja o kugi je došla pre nego što je i bilo pomena o koroni.
Hoćeš da kažeš da bi bila takva i da nije bilo ovog zla?
– Da. Nisam odstupio ni za milimetar od onoga što sam pre toga imao u planu da napišem. Na primer, ima scena u kojoj neki tip iz ministarstva preklinje Dragišu da se uvede vanredno stanje, a ovaj odbije. To je bilo u rukopisu pre nego što je bilo i pomena o koroni i vanrednom stanju.
Veoma plastično si opisao aktuelni trenutak srpskog društva, biznisa i politike; plašiš li se da tvoja raskošna imaginacija, ipak, kaska za stvarnom Sodomom i Gomorom u kojima živimo?
– Baš zato sam radnju smestio u juni 2018. jer je vrlo nezgodno pisati roman o sadašnjem vremenu. Mi bukvalno ne znamo šta će se sutra desiti. Hteo sam da ovekovečim srpski režim i srpsku stvarnost u trenutku kad nisu postojale ni demonstracije, ni opozicija, Vučić je tek postao predsednik, Vesić je tek zagospodario Beogradom, nije bilo ni nagoveštaja bilo kakvog otpora ili bojkota. Dakle, namerno sam smestio radnju knjige u jedno vreme oko koga svi možemo da se složimo, jer ovde ne znamo da li će sutra da se potpiše Vašingtonski sporazum, a preksutra neko da se ubije. Ja sam to rešio tako što sam odmakao radnju knjige malo unazad. Moja ideja nije bila da taj roman kaska ili da trči trku sa srpskom stvarnošću, ideja je bila da nadživi i srpsku stvarnost i njene aktere, i tebe i mene i čitaoce i da ovekoveči ono kakvi smo bili i kako nam je bilo od 2012. pa nadalje.
Za reakcije čitalaca ćeš lako, očekuješ li reakcije „junaka“ koji će se, zahvaljujući vrlo upečatljivim i živopisnim nadimcima, prepoznati iz taka? Ja sam prepoznao dogradonačelnika, urednika vodećeg režimskog tabloida i, naravno, vrhovnog vođu?
– Verujem da će biti radosni zato što su ispali bolji nego što jesu. Oni najbolje znaju koliko su odvratni i kakvi su zločinci i mogu samo da mi budu zahvalni što je Dragiša, kao jedan anti Isus, preuzeo dosta njihovih grehova na sebe, ali to je pre svega zato što ja njima nisam hteo da ostavim bilo kakav umetnički ili istorijski značaj. Oni jesu margina i zaista nisu bitni. Kad nestanu sa političke scene ostaće u tom đubretu i pod tim nadimcima. Oni se upiru i iz dana u dan i pričaju kako će njih pamtiti po ovom ili po onom. Njih će zaboraviti odmah, jer će ljudi želeti da potisnu ovu sramotu koju smo živeli od 2012. pa do ko zna do kad.
Većinu si „poubijao“, a na kraju balade, preživeo je samo famozni Dragiša kao najgori koji, u ime vrhovnih gazda, vuče konce. Surovo od tebe?
– Da. „Pobio“ sam ceo narod, sa njim i ostatak planete jer nemoguće je da gajiš ovakvo đubre usred evropskog kontinenta – tu mislim, pre svega, na Evropsku uniju – a da se to ne odrazi i na tvoj sistem. Mi i kod njih vidimo đubre poput ovog kod nas, onog u Mađarskoj, u Turskoj… Gledamo te populističke i stabilokratske režime na čija se nepočinstva žmuri na jedno oko. Ako to radiš, a EU to radi, ne možeš očekivati da će stvari kod tebe funkcionisati i poboljšati se. Kuga mora da dođe i u najcivilizovanije delove sveta, u kolevke demokratije, ako one proizvode, gaje i štite ovakve režime kakav je ovaj u Srbiji. Takav odnos i takvo pljuvanje po demokratiji od strane EU koja bi trebala da bude njen zaštitnik a nastupa kao zaštitnik autokrata u svojim kolonijama – kakav je, na primer, Vučić – ne može a da se ne odrazi loše po samu EU. Nije to samo loša karma, nego strateški loš politički potez za samu EU. Vučić uništava najbolja načela na kojima je ona nastala, a oni ga štite. Time i sebe uništavaju.
Ti si pravnik, kolega našeg predsednika. Šta misliš zašto ni on ni ti niste radili posao za koji ste se školovali?
– Ja sam od prava odustao posle protesta 1996/97. godine. Apsolvirao sam Pravni fakultet u roku, ali kada sam video kakvu gamad taj fakultet proizvodi i kako su se kolege studenti i profesori poneli posle izborne krađe i tokom protesta i kada sam video u šta se školujem i šta mogu da postanem, pobegao sam. Zapravo, imao sam krizu identiteta iz koje sam izašao kao književnik. Imao sam sreće. Nekoga sve to snađe, pokuša da izađe kao književnik i završi kao ludak. Ja sam tek 2011. podigao diplomu i eno je u ormaru, ne služi ničemu.
A šta misliš zašto se on nije bavio tom strukom, kad već pričaju kako je bio najbolji student?
– On je već pre toga bio radikal. Bio je prvo radikal, pa onda svršeni pravnik i zato je krenuo stranputicom. Ušao je u vrh Srpske radikalne stranke i pre nego što je završio formalno obrazovanje. Kamo lepe sreće da je otišao da radi kao pravnik u nekoj opštini, bio bi korisniji, a mi srećniji. Ne treba ni Vučića kriviti do kraja, jer treba imati na umu kako iza svega uvek stoji neki Dragiša koji vuče konce. Ne mora to biti domaći Dragiša, i ne treba sve svaliti na jadnog Vučića, pošto ga je očigledno neka bagra, gora od njega, projektovala kao kaznenu ekspediciju koja rukovodi Srbijom i kao izvršitelja svih mogućih naloga. Boljeg poslušnika od Aleksandra Vučića nisu mogli naći i zato su mu pomogli da dođe na vlast. Kod nas ne postoji demokratija, ne postoji ni ono što zovu izbornom autoktatijom, ovo je delegirana autokratija koju je oktroisao Zapad.
Da li se ta autokratija otrgla kontroli?
– Nije, jer kad pokuša da se otrgne kontroli i krene da šuruje sa Kinezima, onda je neki Tramp povuče za uvo, dovuče u Vašington i poturi da potpiše sve što mu se stavi pod nos. Dakle, nije Vučić diktator do samog kraja i samim tim nije toliko bitan koliko on sam misli da jeste, mada mislim da je dovoljno pametan i da zna koliko je nebitan. Bitan je jedino sumanutim babama koje drže njegovu sliku u novčaniku i koje ga sanjaju i vole više od svojih unuka. On je bitan ljudima niske inteligencije koji su smakli s uma od njegovog višegodišnjeg medijskog terora. Ja ne bih voleo nikad da sam bitan takvim likovima, siguran sam da i Vučiću nije drago što je bitan samo njima. Zato je tako isfrustriran i sve nervozniji.
Poznat si kao kritičar ove vlasti. Postoji li išta što je ona dobro uradila?
– Ne. Jednostavno, ovo su povampirene, zombifikovane devedesete i to bi bilo isto kao kada bi tražili nešto dobro u vremenu Slobodana Miloševića.
Kako si proveo mesece otkako nemamo Vladu, osim ove tehničke? Je li ti nedostaje, osećaš li se uskraćeno?
– Imao sam porodičnih drama vezanih za koronu i nisam ni primetio da je prošlo toliko vremena od izbora i, iskreno, pošto je ovo sprdnja od države, sprdnja je parlament, sprdnja je i vlada, sprdnja je i predsednik koji je, u ovom trenutku, jedini legalan državni organ u zemlji. Dakle, ovo je sve opšta sprdnja. I ova vlada koja će se uspostaviti će biti sprdnja. Ono što može da nas teši jeste činjenica da od te vlade, ljudi u njoj i onoga koji će imenovati mandatara, malo toga zavisi u ovoj zemlji.
Šta sve zameraš vlastima, čuli smo i čitali. Zameraš li šta narodu?
– Mislim da bi bilo neukusno zamerati nešto čitavom narodu. Narod mora da se gleda kroz prosek, a prosek svakog naroda, ne samo našeg, jeste da je glup ko… noć. Imate masovne proteste kovidiota i na Zapadu i nismo mi jedini prepuni idiota, nego je naš sistem truo, a idioti i tupani su mobilisani u glasače vladajuće stranke i zato su oni vidljivi. Nisu oni ceo narod. Ogroman deo ljudi je otišao u inostranstvo i oni su najkvaliteniji deo ovog naroda i ne može više da se gleda srpski narod samo kroz ovaj jad i bedu koji je ovde ostao. Srpski narod se raspršio i rasplinuo po celom svetu i na njega se mora gledati disperzivno, a ne samo kroz ovo što je ostalo ovde. Ovome što je ostalo ovde nema šta puno da se zameri. To je priprost i priglup svet koji što živi gore to se ponaša gore, a ovaj režim je učinio sve da od 2012. do danas narod bude toliko ponižen i srozan do dna da više ne postoji.
Zameraš li nešto sebi?
– Otkako je došla ova vlast i od trenutka kada sam postao javna ličnost dobro sam pazio da uvek kritikujem ono što vlast loše radi, koja god da je bila u pitanju. Kritikovao sam i demokratske vlasti Koštunice i Tadića i spremno sam dočekao nedemokratsku i autokratsku vlast Aleksandra Vučića. Oduvek sam se svim silama trudio da probijam blokade na koje sam nailazio i da zaobiđem sve crne liste na kojima sam se nalazio. Mislim da sam izbacio maksimalan broj knjiga i romana koje sam mogao da izbacim za ovako ružan stvaralački period. Najzadovoljniji sam zato što sam od izvršnog urednika „Plejboja“ postao koautor emisije „Dobar, loš zao“. Dakle, onog trenutka kad je režim meni zajahao za vrat i doveo me u situaciju da nemam gde da radim i od čega da živim, ja sam se napunio jednim posebnim vidojkovićevskim inatom po kojem je moja familija, inače, poznata i to mi je bilo gorivo da kažem sad ću ja vama zajahati za vrat. I sada sam, posle duge borbe, u situaciji da ja njima jašem za vratom i zato ne vidim, u ovako odvratnim okolnostima, šta bih mogao sebi da zamerim.
Možda na malo „jačim“ rečima spram naših usrećitelja i njihovog vrhovnog vođe?
– Ja nikad nisam bio politički korektan i na Vučića sam bacao kletve 7. i 8. jula kada je svojim televizijskim nastupom isprovocirao narod da, usred najgore zaraze, izađe na ulice, a onda je na taj narod izveo policiju da ga bije i baca suzavac na njega. Prema tome, tog trenutka Vučić je prešao liniju kada čovek treba dva put da razmisli pre nego što ga prokune. Dakle, baš me briga. Voleo bih da oni koji upravljaju tom marionetom konačno uvide koliko je štetna i da je treba skloniti. Pošto je on ljiga koji se savija onako kako ga pritiskaš, možda će neko početi to da radi, pa će i on početi polako da popušta. Treba da imamo u vidu da je i Milo Đukanović od jednog autokrate i apsolutiste, tokom godina, morao da popušta, pre svega po pitanju medijske slike u Crnoj Gori. Ne bi me čudilo da Vučić, koji je sada, silom prilika, postao neki faktor ujedinjenja ovih banana država u tzv. Mali Šengen zauzvrat bude prinuđen da reterira sa svojom autokratijom i represijom i bude nateran da demokratizuje državu. Ne bi me čudilo da se i to čudo desi.
Korona je kod tebe u knjizi kuga. Kako si ti sve doživeo sve ono što se odigravalo pod šatrom tog cirkusa svih ovih meseci?
– Desilo se ono što se događa u knjizi, s tom razlikom što je korona daleko manje opasnija od kuge. Potpuno nespremno smo dočekali tu vanrednu situaciju, a ova vlast će bilo koju vanrednu situaciju dočekati potpuno nespremna zato što ne postoji sistem i institucije. Režim se samo dobro bavi krađom i prekrađom i kada se desi nešto nepredviđeno, kao što su bile poplave, zagađenje ili korona, ova zemlja se nađe u čudu. Ono što je najgore, imali smo zloupotrebu bolesti zarad uvođenja vanrednog stanja i marketinške predizborne kampanje. Celo to vanredno stanje je služilo Vučiću i njegovim biračima da odrade izbore onako kako je zamislio da treba. Međutim, i tu je ispao debil jer je posle ukidanja vanrednog stanja došlo do mnogo većeg talasa zaraze nego što je bilo u martu i aprilu, pa su i mnogi naprednjaci stradali. Njega je baš briga, njegova glava je na ramenima i njemu je to najbitnije, baš ga briga što su njegovi kumovi i prijatelji, kojima je davao čitulje u novinama, umrli od te iste korone.
Ko ti je najupečatljiviji „korona lik“, neformalna mis korone doktorka Darija ili ovaj muški deo trupe, Kon, Tiodorović, Nestorović, Janković?
– Najupečatljiviji maneken korone je Aleksandar Vučić. On je monstrum koji nikada nije nosio masku, nijedanput se nije pridržavao mera i svojim ličnim primerom je glupom narodu pokazivao da treba da ostane glup. On je držao vanredne konferencije za novinare, on je dramio, uvodio vanredno stanje, policijski sat i ukidao ih, izazivao nerede na ulici. Prema tome ove koje ste pomenuli su samo lutkice koje vise na končićima kojima on manipuliše.
Plašiš li se? Ne mislim na koronu, već ovoga o čemu pišeš i govoriš?
– Ne. Ja stvarno govorim ono što mislim i radim ono što volim i nema straha ni u jednom trenutku. Strah treba da osećaju ljudi koji razapnu uže između dva krova zgrade i onda balansiraju na njemu. Ali da kritikujem ova go..a i da se borim, tu nema straha.
Trebaju li one tebe da se boje?
– Vidim da se boje, jer su mi nekoliko puta ukazivali tu čast da me trpaju na naslovne strane svojih smrdoida posle kolumni koje mi izlaze na banjalučkom portalu „Buka“. Sada kada sam sa emisijom „Dobar, loš, zao“ prešao na ovaj portal, verujem da se boje još više.
Šta misliš da dolazi posle ovoga svega? U tvojoj knjizi se sve završava konačnim orgazmom onog udbaša Dragiše, kakva katarza, vrhunac sledi u stvarnom životu i hoće li ih biti?
– Ne, ne sledi to u stvarnom životu. Život nije roman ili film da ima dramsku zaokruženost. Ne treba očekivati neki rasplet u bilo kom trenutku. To ne znači da mu se ne treba nadati ali da to dolazi po nekom principu – posle deset godina onaj, posle deset godina ovaj, ja u to ne verujem. Malo toga zavisi od nas. Ceo svet se nalazi u strašnom stanju, a mi, kao šupak tog sveta, tek smo u katastrofalnoj situaciji. Zato ne mogu da budem preterani optimista, bilo da je reč o našoj zemlji, poluostrvu, kontinentu i planeti. Takve su godine. Za kraj, imam ja za tebe jedno pitanje. Koji se to glas javlja Dragiši kroz celu knjigu?
Razumeo sam da je to neki njegov unutrašnji glas, ali nisam bio baš siguran. Pretpostavljam da nisam pogodio.
– Nisi, ali nećemo odgovoriti čiji je. Neka čitaoci sami zaključe!
BONUS VIDEO:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
