0
Živimo u veoma čudnim vremenima i teško je govoriti o igri kada ljudi ratuju i ginu. Ali, koliko ona može biti odgovor na neko dešavanje, može biti i utočište. Divna je prilika da na neko vreme uđemo u taj svet i da nas njena nezaustavljivost inspiriše, kaže Jair Vardi, igrač i koreograf koji će večeras otvoriti Beogradski festival igre.
Višedecenijski direktor čuvenog Centra Suzan Delal iz Tel Aviva i Departmana umetničke igre Rubin akademije u Jerusalemu, obratiće se beogradskoj publici pre početka predstave trupe Lajns baleta iz San Franciska u Operi Madlenianum.
Vardi, jedan od najvećih vizionara u oblasti savremene igre govorio je za Nova.rs o igri kao odgovoru ali i utočištu u nemilim vremenima, o slobodi koju umetnik mora da ima u svakom svom udahu, pokretu i misli, kao i saradnji sa velikanima Rudolfom Nurejevim i Mihailom Barišnjikovim.
Rođen u Kibucu Kfar Blam 1948. godine, Jair Vardi je bio glavni igrač u trupama Batševa i Bat Dor, pre nego što je dobio angažman u londonskoj Rambert kompaniji. U ovoj trupi, beleži ulogu u spektakularnom komadu „Okrutna bašta“ Kristofera Brusa.
Godine 1983, bio je postavljen na mesto izvršnog i umetničkog direktora kompanije Engleskog teatra igre u Njukastlu, a u Izrael se vraća 1988. godine, kako bi preuzeo vođenje tek izgrađenog Suzan Delal centra u Neve Cedeku u Tel Avivu. Njegova vizija postaje temelj razvoja Centra koji se brzo pozicionira kao glavna baza i snaga izraelske igre. Pod njegovom upravom, Centar je brojnim izraelskim umetnicima ponudio prostor za vežbu, uslove za umetničko stasavanje i prestižne pozornice za nastupe.
– U Tel Avivu nije bilo skoro ničega kada je reč o igri. Sada je ona svuda po gradu, po ceo dan i noć. Veoma sam ponosan na sve što smo uradili. Trebalo je vremena ali sada je tu i ostaće zauvek. Ne može se poništiti. Igra se ne može zaustaviti. Deo je Tel Aviva, izraelskog naroda, kulture… – kaže na početku razgovora Vardi i dodaje da se zato divi trudu Aje Jung da igru u Srbiji postavi na mesto koje ona zaslužuje.
Govorićete na otvaranju Beogradskog festivala igre. Šta je za vas značajno da kažete? Koje je mesto igri u današnjem svetu?
– Živimo u veoma čudnim vremenima i teško je govoriti o igri kada ljudi ratuju i ginu. Ali, koliko ona može biti odgovor na neko dešavanje, može biti i utočište. Divna je prilika da na neko vreme uđemo u taj svet i da nas njena nezaustavljivost inspiriše. Igra se uvek nastavlja, pa tako mora i život u ovom užasavajućem trenutku. Dolazim iz zemlje gde je konstantno napeto, ali mi nastavljamo. Igrati je prirodna stvar, to je u našim telima i instinkt nas nagoni da se krećemo. Ona je najstarija umetnost koja dolazi pravo iz naše duše. Ponosan sam i srećan što sam deo tog sveta.
U vašoj bogatoj karijeri igrali ste uz Rudolfa Nurejeva u komadu „Pjero mesečar“ Glena Tatlija i nastupali ste u okviru gala programa „Nurejev i prijatelji“ širom sveta, kao jedini umetnik iz sveta moderne igre među baletskim zvezdama. Kako ga pamtite?
– Nurejeva se sećam vrlo dobro. Srećan sam što sam upoznao posebnu ličnost kakav je on bio. Bilo je uzbudljivo nastupati pored tako skromnog, a veličanstvnog umetnika, pored nekoga ko vas sluša, poštuje… To je zaista bilo divno iskustvo koje ću pamtiti zauvek. Isto je i sa Mišom Barišnjikovim. Prelepa saradnja. Sa Rudolfom sam igrao, sa Mišom radio, ali obojcu smatram velikanima koji su mi obogatili život.
Nurejev je ostao oličenje hrabrosti i borbe za slobodu. U aktuelnoj situaciji u svetu, umetnicima je teško da se izbore za nju. Na koji način vi posmatrate slobodu u umetniku?
– Umetnik živi slobodu. Ona je u tebi, tvom telu, to je tvoj poziv, ono što želiš da pružiš svetu. Sloboda je u tvojim mislima, pokretu, živiš je. Uvek sam bio otvorenog uma i srca za ljude. Ako igraš moraš da voliš ljude, da im se predaš potpuno. Naravno, što se mene lično tiče – ja sam svoje odigrao. U ovim godinama se pitaš da li sam uradio dovoljno, da li je trebalo još nešto, da li sam mogao bolje – ali ne možeš. Kasno je. Mislim da više ne bih želeo da igram. Znate, mogu, ali mogu i da hodam. (smeh) Teško je jer se sećaš kakav si bio nekada, šta si sve mogao… Mentalno je moguće, ali fizički nije. Ali sam zato u tom svetu kroz moj centar i trupu.
Šta vas danas inspiriše?
– Igra i dalje ali na drugačiji način. Uzbudljiva je ponekad, ne uvek. Volim da vidim kada je neko nov, svež, pun života – to me inspiriše. S druge strane, volim kada vidim starije ljude mojih godina da igraju. To je tako iskreno, skromno i sa dušom. Ne mogu fizički mnogo, ali ono što mogu, rade najbolje. Prosto prelepo. To i jeste život – neprestana igra.
Bonus video: Aja Jung – najava festivala igre 2022.
