0
Specijalno za Nova.rs razgovarali smo sa Tomom Collom, bubnjarem i jednim od osnivača Fontaines D.C, irskog benda koji slovi za najveću novu alternativnu rok atrakciju u poslednje dve godine, a povodom njihovog upravo objavljenog albuma “Skinty Fia” (Partisan Records).
Grupa je osnovana u Dablinu 2017. i brzo se opredelila za post-punk zvuk, koji je tad doživljavao novi povratak na globalnu scenu. Možda ih je na samom početku bilo lako klasifikovati, ali stvari su se u međuvremenu promenile: posle tri objavljene ploče, danas je svima jasno da Fontaines D.C. predstavljaju važne nove talente u svetu rokenrola, pre svega zahvaljujući svojoj uzbudljivoj originalnosti i burnoj osećajnosti. Upravo su oni dali najsvežiji argument svakom ko i dalje smatra da ova muzika još uvek ima nešto značajno da nam poruči. Evo kako je izgledalo njihovo odrastanje i pretvaranje u značajnu savremenu pop silu.
Da li bi mogao da nam kažeš kakav je bio Dablin tokom tvog odrastanja?
– Odrastao sam u okrugu Mayo, kao i Deegan, naš basista, a upoznali smo se tek u Dablinu. Obojica smo iz istog malog regionalnog grada Castlebar. Išli smo u istu školu, mada je on bio dve godine ispred mene – na kraju smo upisali isti koledž u Dablinu i završili na istoj godini. Tu smo se i upoznali, kad sam jednom prilikom stajao ispred zgrade, a on mi prišao, i upitao: “Hej, pa ti si iz okruga Mayo?”. Smešno je bilo da dva lika iz okruga Mayo budu u istoj klasi. Postali smo ubrzo čak i cimeri i razmišljali da osnujemo bend.
Svi mi iz Fontaines D.C. preselili smo se u Dablin kada nam je bilo 18 godina. To je važan grad za nas, koji nam je kao dom. Veoma je kreativan, sa dubokom muzičkom tradicijom – stvarno je bio super polazište da se dalje razvijamo. Preselio sam se u London pre godinu i po dana, tako da sam sada van svih tokova kada je u pitanju dablinska muzička scena – što mi je čudno, jer, eto, prvi put posle 9 godina nismo njen deo – ali svojevremeno je to bilo sjajno mesto za osnivanje benda, inspirativno i pogodno za pisanje pesama.
U poređenju sa tim školskim danima, da li misliš da je irsko društvo više ili manje konzervativno nego tada? Kako se ono promenilo u 21. veku?
– Mislim da je društvo sada manje tradicionalno. Mi smo odrastali u Irskoj 1990-ih, kada je ona bila poznata kao “keltski tigar”. Irska je, naime, bila vrlo siromašna zemlja, sve do kraja 1980-ih – onda je puno investicija ušlo u državu i pojavilo se iznenada dosta novca. Naše odrastanje palo je dakle baš u vreme kad je Irska postajala jedno veoma pohlepno, turbo-kapitalističko mesto – na neki način zemlja je izgubila dušu. Godine 2008. desio se veliki svetski ekonomski krah i sve je opet stalo. Ja sam tada imao 12 godina i taj događaj je otvorio put novoj generaciji, koja je stupala u život sa novom predstavom o vrednosti novca, ali i novom svešću o značaju umetnosti i zajednice. Da budem sasvim iskren, to je nekako bila veoma dobra stvar za moju generaciju, zbog čega sam srećan.
Krajem 1990-ih godina, Irska je bila potpuno nenormalna sredina. Ona iz sadašnje perspektive i dalje ima taj pohlepni aspekt kog je zadobila u pomenuto doba – puno kulturnih institucija u Dablinu je propalo ili je srušeno, a na njihovom mestu su podignuti korporativni hoteli ili se uselio IT biznis, koji oduzima duh ovom gradu, što je stvarno tužno videti. Budućnost Dablina čini se tragično tmurna, bar kada je o kulturi reč.
Zašto je poezija bila važna za članove Fontaines D.C.?
– Da, bila je važna u određenom periodu našeg života. Studirali smo muziku na koledžu i bili smo ‘oni’ momci koji su loše svirali svoje instrumente (smeh). Svi oko nas bili su neverovatni džez muzičari, a mi smo jednostavno bili slabi (smeh) – tako da smo se prilepili za poeziju i oko nje izgradili svoj identitet. Postali smo grupa momaka koji su napravili bend, pisali poeziju i razmenjivali knjige. U to vreme imali smo običaj da u jednoj svesci svako od nas napiše po stih, i tako u krug, dok zajedno ne napišemo pesmu – na taj način smo objavili par knjiga poezije. Bilo je to zabavno, okrepljujuće iskustvo. Ali, nisam pisao poeziju već dosta dugo. Za mene je to ostalo nešto vezano za koledž. Tada nam je pisanje bilo važno i nekako interesantno. Sad više volim da se koncentrišem na muziku.
A možda ima veze i to što sa godinama ljudi postaju manje romantični i nema se više vremena…
– Da! Imaš pravo. Definitivno sam više ogorčen nego kada sam bio student.
I, kako ste konačno pokrenuli bend?
– Bili smo zajedno na koledžu, momci su svirali svoje instrumente, a ja sam bio bubnjar. Nisam se naročito družio sa drugim bubnjarima u to vreme, jer sam bio stvarno loš. Svi ostali bili su punokrvni džez bubnjari, a ja sam više voleo da sedim sa momcima iz grupe. Onda je Deegan jednom poslao SMS meni, Conoru Curleyju (gitara) i Grianu Chattenu (vokal) sa idejom da oformimo neku vrstu punk-Beatles benda. Oduševili smo se predlogom i tako je počelo: donosili smo razne ideje i poigravali se njima. Proveli smo 4 godine u Dablinu ne radeći gotovo ništa drugo, samo stvarajući muziku – svirali smo koncerte, ali nismo ništa izdavali. Mislim da se to na kraju pokazalo kao dobro, jer smo tokom tog perioda izbacili sve loše pesme sa reperoara (smeh).
Ko je izabrao ime Fontaines D.C. i šta to ime znači za vas?
Izabrali smo ime po liku koji se zove Džon Fontejn, iz filma “Kum”, a mislim da je on bio inspirisan Frenkom Sinatrom. Svi smo voleli Sinatru, dok smo studirali, pa smo pomislili da bi to ime bilo sasvim dobro, a mislimo to i sad. Kada smišljaš ime za bend, u početku hoćeš da se zove bilo kako, samo da bi redovno mogao da dobijaš pozive za svirke, i ne razmišljaš o tome koliko je to u stvari važna odluka za tvoj život. Sad mi je fascinantno da nam ovo ime i dalje u potpunosti pristaje.
Koja muzika je uticala na zvuk vašeg benda?
– Što se uticaja tiče – svaki album ima svoj zvuk, potpuno različit od drugih. Kada si u bendu i ideš na turneju, nekako provodiš sate i sate zajedno u kombiju, pa slušaš istu muziku – kada bi neko pustio neku pesmu koja bi nam se dopala, svi bismo kolektivno bili pod njenim uticajem. Prva dva albuma imaju kao osnovu jedno takvo ‘cool’ iskustvo iza sebe. Kod prve ploče slušali smo dosta post-punk zvuka, tipa The Fall i slično. Druga je bila smirenija, slušali smo Lee Hazlewooda, ali i bend Suicide. Ova je malo drugačije nastala: proveli smo dva-tri meseca razdvojeni. Počeli smo da je stvaramo na početku pandemije. Tad sam bio u zapadnoj Irskoj kod moje majke i slušao drum’n’bass. Karlos je sedeo kod svoje kući i slušao Primal Scream. Tako da smo se svi vratili da radimo na trećem albumu – pod sasvim različitim muzičkim uticajima.
Kako bi prokomentarisao vaš prvi album “Dogrel”? Da li bi danas promenio nešto?
– Mislim da ne. Ponosan sam na sve naše albume, mislim da ništa ne bih menjao. Po meni, na njemu pre svega ima puno mladalačke energije. Tada nam je bilo 23 i 24 godine i ložili smo se na post-punk. Kada preslušavaš svoje stare pesme, ponekad kažeš sebi: “A možda smo mogli drugačije?”. Ali, treba ostaviti stvari takve kakve su bile.
Šta je to bilo drugačije na sjajnom drugom albumu “A Hero’s Death”? To nije bio težak “drugi album”, već ogroman umetnički uspeh. Šta ga je učinilo tako izuzetnim?
– Napisali smo album usred intenzivne turneje, što je bilo krajnje stresno iskustvo. Proveli smo 18 meseci na putu, neprestano svirajući da bismo ispromovisali album “Dogrel”. Nismo bili navikli na takav intenzitet. Bili smo obični irski momci koji odjednom putuju po svetu, iscrpljeni i kreativno isceđeni. Proveli smo leto u pisanju “A Hero’s Death” i na kraju snimili materijal u Los Anđelesu, u septembru 2019. Tri nedelje smo proveli tamo. Bilo je to zanimljivo iskustvo, ali na kraju smo odbacili album – jednostavno nije bio dobar. Potrošili smo toliko para u Los Anđelesu i na kraju ništa nije ispalo kako treba. Vratili smo se u januaru 2020. u London i snimili sve ponovo sa Danom Careyjem, koji je kao producent radio i naš prvi album, pa evo sad i treći. Ispalo je sve kako treba, konačno. On nam je kao šesti član benda – za uspeh naših ploča možemo mnogo njemu da zahvalimo, to je sigurno.
Šta znači “Skinty Fia”, zašto se tako zove vaš treći album?
– To je irska izreka. Tetka mog oca je sa dalekog severoistoka Irske, gde se priča tradicionalni irski, jezik koji nažalost izumire. Taj izraz je nešto što je ona koristila, pa se odomaćio u mojoj porodici – stara je to irska fraza i faktički je psovka. Grubo prevedeno značilo bi – “prokletstvo jelena”. Taj veliki jelen (“Irish elk” – prim.aut.), nekada je stvarno postojao, živeo je kod nas, a u međuvremenu je istrebljen. I kada smo radili album u Londonu činilo nam se da je izraz potpuno odgovarao onome o čemu smo pisali. Sedeli smo u Britaniji, gde postoji jedna iskrivljena mutacija irske kulture, i iz te perspektive, sa ogorčenošću, gledali na propadanje i nestajanje autentične irske kulture i izumiranje našeg starog jezika. Učinilo nam se da je izraz odgovarajući. Sve je krenulo od imena, koje sam ja pomenuo, a onda se Grian nadovezao.
“I Love You” je pri tom vaša prva politička pesma. O čemu se zapravo radi u njoj – o današnjim Ircima, irskoj vladi, ili i o jednom i o drugom…?
– Da, ali ne bih da pričam u Grianovo ime, ipak je on tvorac teksta – moje tumačenje je da je to ljubavna pesma posvećena Irskoj u globalu, koja pokazuje i mane Irske. Ono što se desi kada se iseliš iz zemlje koju voliš, nije samo da počinje da ti nedostaje, već dobiješ i jednu sasvim novu perspektivu iz koje možeš da sagledaš realno stanje u kome se ona nalazi – tek kad smo se našli u Londonu, konačno smo bili u stanju da uočimo mane, koje ne bismo primetili da smo ostali tamo. Mislim da ta pesma opisuje jedan ambivalentan odnos prema Irskoj. Tako da je ovo verovatno “najpolitičnija” pesma koju smo napravili – do sada smo se uvek trudili da budemo “apolitični”.
Zašto ste izabrali “Jackie Down the Line”, pesmu tako sumornog teksta, da bude prvi singl, najavni za album “Skinty Fia”?
– Možda nismo trebali, ali učinilo nam se da ona najviše ima pop senzibilitet, u odnosu na ostale sa albuma. Prvi singl je uvek najlakše napraviti. Borba je sa ostalim pesmama. Kad god smo pravili ploče – svaki put smo znali koja pesma će biti prvi singl, ali za ostalo nismo bili sigurni. Ovaj put su ostale kompozicije najvećim delom u fazonu trećeg singla “Skinty Fia”, i nadam se da su zabavne. Tu se oseća drum’n’bass, više nego na prethodnim albumima, koji su odnosu na ovaj – depresivni.
Koji je to krajnji cilj koji bi želeo da tvoj bend postigne?
– Da budemo prisutni na sceni što je moguće duže i da neprestano radimo. Da budemo ponosni na ono što pružamo. Taj cilj – kreativna sreća – najvažnije je što sam izvukao do sada iz svega ovoga. Ako bend bude nastavio da me čini i dalje ovoliko srećnim, onda će to biti sjajno.
Bonus video: Virvel
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare