1
Ja se sa depresijom borim 14 godina, i u jednom trenutku sam shvatio da možda ne bi bilo loše da to stavim na papir, kaže za Nova.rs poznati voditelj i autor knjige “Iz svoje kože – život s depresijom” .
Jedna od najvećih televizijskih zvezda u regionu, Aleksandar Stanković, autor i voditelj čuvene emisije “Nedjeljom u 2” na HRT-u, već nedeljama je u žiži javnosti zbog svog hrabrog “autovanja”. Popularni Aco, objavio je knjigu “Iz svoje kože – život s depresijom” (Laguna), u kojoj otvoreno priča o svojoj dugogodišnoj borbi sa ovom bolešću. Beogradska promocija knjige zakazana je za 20. oktobar u 19 časova, u Velikoj sali SKC-a.
– Ideja o knjizi je tinjala dosta dugo. Ja se sa depresijom borim 14 godina, i u jednom trenutku sam shvatio da možda ne bi bilo loše da to stavim na papir. Ali zašto? Zato što je meni u najgorim trenucima bolesti jako pomagalo iskustvo drugih ljudi koji to žive ili su proživeli. To mi je bilo kao da sam se davio, a neko mi je davao ruku – priznaje na početku razgovora za Nova.rs Aleksandar Stanković.
Kako je depresija uticala na vaš život?
– Depresija je takva bolest da strahovito zamara čoveka. U mom slučaju to je bilo tako da ti je loše dva dana, pa pet, pa sedam… Pa misliš, aha, sutra ujutru kad se probudim barem malo će mi biti bolje. Ne, još ti je gore, pa deveti dan još gore… I tako negde dva ili tri meseca. I onda naiđeš na čoveka koji ti kaže: “Stankoviću, meni je bilo dosta gore nego tebi, ja nisam mogao da ustanem iz kreveta. Hirurg sam, operišem ljude, danas imam dvoje dece, porodični život i funkcionalan sam”. To je meni značilo strašno puno. Jer ti posumnjaš da će ti ikada više biti dobro i pomisliš da li ovakav život ima smisla. I onda ti neko kaže da ipak ima svetla na kraju tunela, i da ti nadu. Zato sam napisao ovu knjigu, možda nekom isto tako pomogne.
Knjiga je napisana vrlo originalno, poezija, je s leve strane, i kratke pričice s desne, koje kroz prozu opisuju događaje iz pesme. Kako ste došli do takvog postupka?
– Ja sam već ranije objavljivao poeziju, i prvobitna zamisao mi je bila da izdam knjigu poezije o depresiji. Ali onda, kako znam da poezija teže komunicira s ljudima, odlučio sam da napravim ono što je najgore: na levoj je strani pesma, a na desnoj “šta je pesnik hteo reći”. Dobro, nisam ja to tako banalizovao, ponekad su to malo drugačije pričice i zaključak. Ali dobre su reakcije.
Ne čini li vam se da danas više nema toliko stigme oko odlaska kod psihijatra kao nekada?
– U urbanim sredinama da. Sada mi pada na pamet Vudi Alen koji je to uvek propagirao. Možda to dolazi sa Zapada, možda je to u ovom trenutku i moda. U “Seksu i gradu” je isto moderno ići kod “šrinka”. Tako da je i to doprinelo na nekin način destigmatizaciji. Ali, postoji ona opasnost “i bogati plaču”, i tabloidizacije svega toga. Trudiću se koliko god mogu da to izbegnem i da me ne bude previše u javnosti. Inače, nivo svesti i u Hrvatskoj i u Srbiji što se toga tiče i dalje je dosta nizak. Psihijatri mi pričaju da ljudi koji završe u bolnicama na zatvorenom odeljenju, kad im je bolje, oni skoro svi traže da im se u istoriju bolesti upiše nešto drugo. Boje se kako će reagovati poslodavac, porodica…
Neko se šali kako „Stanković ima decu, ženu, najpopularniju emisiju, vozi motor, putuje, spaja posao i zadovoljstvo. Sve oznake dobrog života, a depresivan je.“ Vaš slučaj je zaista mnogima naizgled kontradiktoran.
– Ja sam pišući knjigu pokušao da saznam šta se meni u životu događalo da sam se ja doveo u to stanje. Shvatio sam da sam napade panike već imao od detinjstva, samo nisam obraćao pažnju. To se događalo na svakih četiri-pet godina. Moj tata je umro od infarkta, a ja sam u jednom u Zagrebu završio u bolnici jer sam mislio da umirem takođe od infarkta, međutim, niko mi nije rekao tada da je to bio samo napad panike. U mom slučaju je za tu depresiju zaslužna verovatno i iznenadna smrt oca kad mi je bilo 13 godina. Takođe, rat u Jugoslaviji, iako ja nisam lično učestvovao. Zatim posao koji radim, sigurno je imao veliku ulogu u razvoju moje bolesti. Očekivanja okoline, pa izneverena očekivanja okoline… Očigledno je tu negde nastao kuršlus. Bio sam i u postporođajnoj depresiji, koja pogađa svakog četvrtog muškarca, mnogi ni ne znaju za te podatke.
“Ovo je divna i inspirativna poetska zbirka”, kaže između ostalog Srđan Šaper, na koricama vaše knjige. Otkud Šaper, prijatelji ste?
– Jesmo. On je meni svojevremeno bio gost i pomogao mi je da tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića pozovem u goste. I tu je Šaper zaista odigrao veliku ulogu jer ja sam dve godine pokušavao Tadića da dobijem, i onda mi je on pomogao, i od tada se znamo. Još jednom mi je pomogao, radilo se o nečemu što je trebalo uraditi u Srbiji. I onda kada sam video da je dosta dobro reagovao kada sam mu rekao da pišem knjigu, zamolio sam ga da je pročita i ako hoće napiše “par slova”, i on je to uradio.
Boris Rašeta, vaš kolega novinar i nekadašnji saradnik u “Nedjeljom u 2”, je rekao da su “srpski tabloidi nešto najstrašnije što je ikada štampao čovek ili zver”. Kako vam to zvuči?
– Spsko medijsko tržište je dosta brutalnije od hrvatskog. To nije neka medijska sredina u kojoj bih ja voleo raditi. Smatram da sve ima svoju granicu, pa i odnos prema ljudima.
Kada se pomenu srpski tabloidi moramo da pomenemo i predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Pokušavali ste da ga dobijete za intervju?
– Jednom smo bili dosta blizu, a jednom sam mu čak i otkazao. Došlo je do nekog preklapanja. Trebalo je da bude gost pre otprilike osam godina, čak se javio na telefon. Posle se nije javljao, a meni je baš trebao neko iz Srbije za komentar aktuelnih zbivanja. I ja pozovem Brankicu Stanković. I onda se baš tada jave iz Vučićevog ureda da bi on mogao da dođe. Međutim, nisam mogao da otkažem Brankicu, i rekao sam da bih ga rado zvao u nekom trenutku u budućnosti. Ali do toga nije došlo. Moram priznati da ga ni ja više nisam zvao. Svaka čast srpskom predsedniku, ali možda ja nisam osoba koja treba da razgovara s njim. Već sam došao u tu fazu da ako nešto radim da se trudim da to bude afirmativno, pogotovo u vezi hrvatsko-srpskih odnosa. Bojim se da taj tazgovor to ne bio bio. Delom zbog mene jer bih morao, zbog hrvatske javnosti, da tražim odgovore iz njegove prošlosti. A onda znajući Vučića to bi se pretvorilo u neko nadmetanje ega, što ne bi nikome koristilo. Eventualno da njemu stave recku ili meni. Ali meni to nije potrebno.
Svesni ste koliko ste popularni u Srbiji sa emisijom “Nedjeljom u 2”?
– Imam neki fidbek kada se javljaju ljudi iz Srbije. Ja sam često zvao goste iz Beograda da mi dođu, a i mnoge hrvatske teme su i srpske. Govorimo istim jezikom, razumemo se, ako je gost dobar gledaće u Srbiji, kao što ja gledam srpsku televiziju kad mi je tema zanimljiva.
Znate li da takva emisija na našem Javnom servisu nije moguća?
– Ne bih se zamerao kolegama sa RTS-a. Inače, mnogi ljudi u Hrvatskoj su nezadovoljni sa HRT-om, i mnogi mi govore da im “Nedjeljom u 2” samo služi kao izgovor. Da pokažu, evo imamo i to. Ja imam svoje mišljenje o tome, nisam slobodan baš da ga kažem, ali dosta ljudi tako razmišlja. Uglavnom, ja sam stvarno autonoman u svome radu, zato sam tolike godine ostao na HRT-u. Mene niko ne zove da mi određuje šta ću pitati ovog ili onog gosta, toga nema.
Imate li utisak da kad gledamo “preko plota” jedni drugima, nemamo baš najbolji uvid šta se zaista dešava? Nemamo baš sve prave utiske, podatke, kontekste… Jedan od boljih primera je Čedomir Jovanović kojeg Hrvati, pa i vi lično, percipiraju izrazito pozitivno, a ovde je doživeo sunovrat na više nivoa.
– Znam sve, ali ja sam slab na Čedu. Taj čovek mi je uvek imponovao ako ništa drugo tom liberalnm pričom o odnosu u regionu između različitih naroda. Kada sam ga zvao, a nisam hteo zvati nikakve potpirače mržnje iz Srbije, zvao sam ga upravo da bi zajedno gasili vatru. Nekada kada je bio faktor, i onda kada više nije bio nikakav faktor. Mene čak i prijatelji kritikuju da imam goste iz Srbije koji ništa ne znače u Srbiji. Ja kažem da, ali ja verujem i u neku drugu Srbiju koja je mimo ove oficijalne, a to mislim i za Hrvatsku.
Igor Mandić je bio vaš gost nekoliko puta, često ste ga citirali i pominjali u svojim tekstovima. Šta je to najbolje što ste od njega naučili?
– Meni kažu da sam hrabar zbog ove knjige, ali Igor je bio nemerljivo hrabriji. On nije imao toliki uticaj i doseg, ali on je stvarno bio čovek beskompromisnih stavova. Bio je spreman da strga košulju i kaže: pucajte u moje grudi, ja i sada držim čas. E, to je bio Igor Mandić. Uživao je da nervira malograđansku hrvatsku javnost. Inače, bio je mnogo popularniji u Srbiji nego u Hrvatskoj.
Za kraj, kako ste doživeli slučaj Sergeja Trifunovića u Splitu? Kakva su vaša iskustva s njim?
– Drag mi je Sergej, ali drag mi je i Mile (smeh). Sergej je luckast, on to i sam zna. Da ne kažem lud, ali luckast sigurno. Ali zahvalan je kao gost, i fantastičan je glumac. Sećam se jednog iskustva s njim. Emisija mi ide uživo, i mnogi su mi rekli: “nemoj da se zajebavaš s njim, on će naći milijardu načina da ne dođe u dva sata, doći će i do Zagreba, ali neće doći u emisiju”. I onda poučen time, dođem do “Esplanade” u 12, gde je boravio, da ga ja odvezem na HRT. Kaže on, pa poranio si, ja mu mu kažem, ma, idemo popiti kavu prvo… A on će: “Što se meni jedu štrukle…” Kaže žena u hotelu da 45 minuta treba da se spreme štrukle. I sad, on jede te štrukle, a već je jedan sat pred emisiju. I ja mu kažem: “Sergej, idemo!”. Odgovara on: “Ne mogu, nemam kapi za nos. Je l ti znaš neku apoteku da radi?”. Mislim se, kakva sad apoteka… Pitam recepcionera, on kaže na Trgu Bana Jelačića ima dežurna. Ali tamo je zabranjeno parkiranje. Odemo tamo, upalim sva četiri, i Sergej će: “Idem ja da uzmem”, a ja mu kažem: “Nećeš ti nigde, sedi tu”. Uletim u apoteku i preko reda zamolim da mi daju kapi za nos. Stigli smo u dvadeset do dva na HRT. Ali dobar je bio, ne mogu mu zameriti.
Bonus video: O gradu, ljudima i muzici – Vladimir Skočajić Skoča
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare