0
Po završetku veoma snažne i emocionalne predstave „Koža“, izvedene u cirkuskom šatoru Cirkobalkane postavljenom pored Silosa Beograd, imali smo zadovoljstvo da razgovaramo sa autorima i izvođačima, Žilom Poleom i Arnoom Fererom, ne samo o ovom projektu, njegovoj poruci i snazi, već i o njihovim drugim predstavama među kojima i „Opčinio sam te“, kao i o njihovim planovima.
Intervju vodila: Ana Stefanović
Zdravo Žil, Arno, čestitam vam na ovoj predivnoj predstavi koju smo upravo videli. Tebe ćemo, Žil, videti na ovom Bitefu još jednom, u predstavi Opčinio sam te, Ehsana Hemata.
Žil Pole – Jeste, imam još jednu predstavu koja je takođe intenzivna, ali veoma različita od ove. Mislim, i ova je intenzivna ali puna ljubavi, dok u Opčinio sam te nema ljubavi nimalo. U njoj se borim protiv mašine. U njoj je reč o cenzuri, a u ovoj o odnosu između dvoje ljudi. U predstavi Opčinio sam te reč je o nepostojanju emocija, o nepostojanju bilo kakvih odnosa, bilo kakve ljudskosti, tako da predstavlja potpunu suprotnost ovoj.
U toj predstavi radite sa dronom. Kako je to raditi sa mašinom?
Žil – Vrlo nezgodno. Ja to nisam znao, ali dronovi su izuzetno osetljivi na magnetne talase i na sve živo, a pošto u pozorištu ima mnogo kablova, ume da bude veoma rizično, jer dron postane nepredvidiv. Problem je u tome što dron baš učestvuje u predstavi, igramo sa njim, prilazi nam veoma blizu. Nije se, srećom, nikada desilo da nas povredi, ali ta opasnost postoji. Opasnije je i strašnije nego što deluje. U Arnoa imam potpuno poverenje, ali u mašinu, u drona, baš i ne. Iako čovek koji ga vodi to čini veoma vešto, ne zavisi uvek sve od njega; on može da uradi sve kako treba, a da ipak ispadne naopako. Dok sa Arnoom, ako se nešto desi, to je zato što nije tamo gde treba da je, ili štajaznam. Ipak, on je uvek tamo gde treba da bude.
Ovo će, zapravo, biti treći put da te gledamo na Bitefu, jer si nastupio i u predstavi Olimp Jana Fabra 2017. Kakvi su ti utisci sa te predstave?
Žil – Neobično je to što mi uopšte nismo očekivali reakciju publike na kakvu smo naišli, nismo očekivali da ljudi izdrže 24 sata, da žele da sačekaju kraj, a tako bude na svim izvođenjima. Reditelj Jan Fabr nam je pred premijeru te predstave rekao: „Slušajte, ljudi, ako na kraju ostane osmoro u publici, sjajno, uspeli smo, ne brinite, i to će biti odlično“. Međutim, desilo se suprotno, svi su ostali, svi uvek žele da prožive taj put od početka do kraja, i to je sjajno.
Arno, Bitefova publika je imala priliku da te gleda u predstavi Retke ptice 2019. Kakva je razlika u procesima rada na toj predstavi i na Koži?
Arno Ferera – Poslednje, stoto izvođenje predstave Retke ptice izveli smo prošlog decembra. Koža je prvi projekat koji je Aleksander Frej, reditelj trupe „Vuk za čoveka“, dao nekome drugome da režira, tako da sam taj komad krenuo da radim od nule. I bilo je super. Te dve predstave, Retke ptice i Koža imaju zajedničkih crta, ali se međusobno i razlikuju. Za mene, na primer, Koža predstavlja nešto neposredno, intimno, a pošto nastupamo samo nas dvojica, onda i jeste tako. One se bave različitim stvarima, ali se obe tiču ljudskosti, načina povezivanja, otkrivanja međuljudskih odnosa, kao i načina na koji se to može podeliti sa publikom. Ali ova predstava je moje čedo, tako da bih rekao da je razlika u tome što su Retke ptice kao kada se družiš sa braćom, a Koža kao kada provodiš vreme sa svojim detetom, tako da bih možda najpre tako definisao razliku između ta dva iskustva. (smeh).
Da li planirate još neke zajedničke projekte?
Arno – Da. Žil i ja ćemo raditi komad sa zatvorenicima, u muškom zatvoru, koji će biti baziran na Koži, samo bez amova. Radićemo četiri nedelje i onda prikazati Kožu u zatvoru, tako da ćemo je izvesti u sred procesa rada.
Šta smatrate najvećim izazovom u radu?
Žil – Programere. Teško sarađujem sa njima. Ima sjajnih programera, ali ima i onih koji smatraju da su i sami umetnici i da imaju moć da vam pomognu ili da vas slome, a to često i jeste tačno. Sarađivao sam sa programerima koji su me satrli i zbog kojih sam poželeo da dignem ruke od svega, što sam i bio učinio na neko vreme. Bilo mi je svega dosta, nisam više ništa hteo da imam sa tim ljudima, već sam počeo da držim jogu. Ali sam se vratio ovom predstavom. Jer, ovo je važan komad, važno je da ga ljudi vide. Arno je predivan saradnik. Mi smo odranije odlični prijatelji, imali smo dobar odnos, i kad me je pozvao, pomislio sam, komad je dobar, volim da radim sa njim, da se družim sa njim, a ovo je sada drugačije okruženje, ovo je cirkus, tu nema programera. Za mene je saradnja sa njima predstavljala veliki izazov, teže mi je padala nego sam nastup, teže od teške publike. Ovo je, pomislio sam, nešto sa čim mogu da se nosim. Sa arogantnim programerom, teško.
Recite nam nešto o projektu Samo hrabri, u kom istražujete indukovana izmenjena stanja svesti?
Žil – Istraživao sam trans koji dosežu derviši i šamani, a koja predstavljaju dva veoma različita stanja iako između njih ima sličnosti i imaju dosta toga zajedničkog. Poenta je u potpunom udaljavanju od ega kako bi se doseglo stanje sjedinjavanja sa svim, što je predivno. Kada to postignete, gubite predstavu o vremenu i prostoru, bol nestaje. Za mene je to troje povezano – um, telo, i duh. Mislim da još uvek nismo svesni moći koju um ima nad telom, ne shvatamo tu vezu. Video sam mnogo plesača, izvođača, kako su se povredili i, po meni, do te povrede uvek prvo dođe u umu, pa tek onda u telu.
Koja je najvažnija poruka koju ste želeli da prenesete predstavom Koža?
Arno – Za ovu predstavu je, po meni, važno to što prenosi odnos dvojice muškaraca, što postavlja dvojicu muškaraca na scenu. Sada je vreme za neke nove muškosti na sceni. Jer, ovaj komad govori i o dominaciji i potčinjavanju, o odnosu snaga između dvojice muškaraca na sceni. Ono što je nama važno jeste to da, kako predstava odmiče, više nije bitno da su u pitanju dvojica muškaraca, već mnogo više od toga. Ja volim taj momenat, kada publika više ne vidi dva muškarca. Tu je, na neki način, reč o pristanku, što je takođe aktuelna tema o kojoj je važno da se priča, jer kada postoji pristanak, onda je moguće pomerati granice. Sada kako stoje stvari, nije da osećamo strah da smo ograničeni, već se plašimo da pređemo granicu.
Mislim da je predstava jedna vrsta miksa, jer je nežna a nasilna, što može da postoji jedno uz drugo, i ja volim tu kombinaciju. Važno je da su na sceni dva muškarca jer da su u pitanju muškarac i žena, poruka bi bila drugačija. Možda bi mogle da budu i dve žene, i to bi bilo zanimljivo. Ali stvar je u tome da sam zaista želeo da napravim predstavu koja se tiče muškosti u današnje vreme.
Recite nam nešto o vašem odnosu u predstavi, za one koji je nisu gledali?
Arno – Postavljajući strukturu predstave, dramaturgiju, rešili smo da krenemo sa jednim, da tako kažem, lažnim početkom. Krećemo od drugog sloja. Kada stupimo na scenu, sve deluje kao igra, ali onda dolazi do promene. Uđemo i igramo se tih uloga, on se igra sa moći koju ima u rukama, on je lovac, on je muškarac. I ja sam muškarac, ali više nalik na životinju, na konja, na onoga ko je potčinjen. Međutim, ono što je važno u toj priči o dominaciji i potčinjavanju, jeste to da mi ne želimo da postavimo stvari binarno – ponekad je onaj nad kojim se dominira zapravo dominantan, jer bira tu poziciju, bira na koji način će se nad njim ta dominacija vršiti, tako da je onaj koji dominira u nekom smislu pod stresom da to sprovede kako valja.
Žil – Onaj nad kojim se dominira je, zapravo, glavni.
Arno – Tako je. Pogotovo u početku. Važno je ne tumačiti sve te stvari, već se prepustiti predstavi. Naš odnos je intiman, ne bismo predstavu mogli izvoditi sa bilo kim, ne samo u smislu samog izvođenja, već i u smislu gostovanja, jer to znači živeti zajedno, jesti, spavati. Zato nas je samo troje, nas dvojica i tehnički direktor koji je tokom predstave takođe prisutan na sceni. Ideja nam je i da predstavimo nešto što podržava raznovrsnost u odnosima, ne samo odnos između muškaraca, već nešto univerzalno. Dobro je kada postoje jasna pravila, ne mora da nas bude 50:50, ali definitivno postoji trenutak kada se uloge zamene i to je, ja mislim, ono što bismo želeli da podelimo sa publikom, i da publiku pozovemo da učini to isto. Ja branim tu raznovrsnost u odnosima jer nije tu reč o moći nad drugim, već o moći do koje dolazi kroz saradnju sa drugim. Mislim da je to jedan od razloga zašto ja, mi, smatramo da je važno da je ljudi pogledaju. Mislim da je važno to reći, da je važno da sada to govore dva muškarca.
Žil – Da, najpre ide taj jedan lažni početak, koji je takođe veoma cirkuski, kao neka vrsta drugorazredne šale. Za nas je, međutim, bilo važno to da ideja krene od muškosti i dvojice muškaraca koji svoj odnos stavljaju na probu, istražuju ga, razvijaju, pomeraju granice tog odnosa, a potom vrlo brzo napuštaju rod. Nakon toga postaje nebitno to da su u pitanju dva muškarca, počinje da se radi o dvoje ljudi, o dve osobe, prerasta u nešto univerzalno, nešto što može da se razvija između dva muškarca, između muškarca i žene, ili između žena. Reč je o dvoje ljudi koji se međusobno ispituju i istražuju. To je taj drugi sloj predstave koji želimo da prenesemo publici.
Kako ste došli na ideju da koristite amove?
Arno – U radu na predstavi Koža, krenuli smo od amova kao od nečega što se vrti oko saradnje i dominacije. Ja sam zaljubljenik u životinje i to nam je bilo polazište – am, želja da se radi na pitanjima nasilja, brige, i pristanka. Ja sam pošao od odnosa između ljudi i životinja, od toga kako oni mogu da sarađuju. Amovi se, zapravo, i dalje koriste za rad u polju. Upregnete životinju i na taj način, kroz rad, uspostavite odnos sa njom. Razgovarao sam sa dvoje ljudi, muškarcem i ženom, koji ih i dalje koriste prilikom rada u polju, i oni su mi rekli da vi i ne možete da priđete životinji sa idejom da nad njom sprovedete dominaciju, jer poenta je ostvariti saradnju. Ako niste smireni sa životinjom, ako se ona ne oseća prijatno, onda će ona odlučivati da li će da radi ili ne. Trik je u tome da je privolite da sarađuje. Ponekad ustanete u pet ujutro jer morate da radite, a životinja neće. Šta tada činiti?
Ponekad je treba malo zavesti, na neki način, nežno, i onda možete da krenete u rad. To mi je bilo zanimljivo jer mi je na neki način potvrdilo da je za takvu vrstu odnosa saradnja ključna stvar. A upotrebom ama se uvodi element odgovornosti koju imam za Žila, mada je i on sam za sebe odgovoran dok je u njemu. To se iz predstave ne iščitava jer je reč o tehnici, ali tu zaista jeste reč o saradnji. I on sam o sebi vodi računa i to je ono što mi se sviđa u partnerskom odnosu. Obično je to do sada bilo vrlo jasno postavljeno da snažan muškarac podiže ženu sitne građe, sada ima više muškaraca, ali svejedno – u tradicionalnom cirkusu uvek postoji jedan snažan muškarac i jedan mali gimnastičar koji sprovodi neke vratolomije i radi špagu. Mislim da je to još jedna od stvari koje smo želeli da podarimo cirkusu. Nas dvojica smo maltene iste težine, slične smo i visine, ali je ipak on letač tokom većeg dela predstave. A kada nije, baca me na pod (smeh). Sviđa mi se ta moć koju on kao letač ima.
Žil – Po meni, reč je o tome da treba saslušati drugog. Tokom predstave, ja sam često u poziciji dominacije, ali neprekidno osluškujem dokle mogu da idem, dokle on želi da idem, i ponekad moram da se zaustavim. Reč je o veoma pažljivom osluškivanju toga gde je on, kako se oseća. Ne bavite se samo sobom već i nekim drugim.
Arno – Ja, zapravo, volim kada se to desi, kada malo pređeš granicu, a onda se povučeš. To je, u stvari, ono što i jeste zanimljivo. Ako smo stalno oprezni, onda to postaje ilustracija trenutka u kom živimo, a koji je do te mere sav ušuškan u oprez da to postaje dosadno.
Žil – Reč je o ispitivanju granica. Ponekad morate malo da pređete granicu da biste shvatili da ste je prešli.
