0
Različite su reakcije na pomen imena Labija Sifrea. Mnogi nikada nisu čuli za njega. Drugi ga pamte iz osamdesetih po čuvenoj pesmi "Something Inside So Strong", a ima i onih koji kroz maglu pamte njegovu solo karijeru. Međutim, postoje oni muzički zaljubljenici kojima oči zasvetle i koji ga smatraju jednim od ključnih ličnosti britanske pop istorije i pitaju se zašto nije slavljen kao takav. Neki smatraju da je razlog to što je odavno odbio da "ostane u ormaru", a drugi da nikada nije ni jurio za slavom...
„Otisci prstiju Labija Sifrea su na popularnoj muzici već mnogo decenija,“ napisao je muzičar Metju Herbert 2012. „Ali njegov glas se retko čuje.“
Zašto je to tako?
Tokom prve polovine 1970-ih, Sifre je objavio šest solo albuma, koji su lako prelazili i preko folka, soula, regea i fanka, istovremeno se poetski obraćajući politički (njegove pesme su se bavile ratnim veteranima, beskućništvom i religijom) i lično (savršena artikulacija blaženstva pesme od 75 sekundi „Till Forever, I have yet to hear it“). Nije kao da je njegova karijera otišla ispod radara – Sifre je postigao tri Top 40 hitova, a „Crying Laughing Loving Lying“ je dostigao 11 mesto. I nije da od tada nije imao nikakav kulturni uticaj: Madness je uradio konačnu obradu njegove pesme „It Must Be Love“, dok su umetnici Kanye West, Jay-Z i Primal Scream, semplovali njegovu muziku. Neuobičajeno upečatljiv rif koji je korišćen na Eminemovom „My name is“ je bio njegov. Rod Stjuart i Kelis su među onima koji su snimali njegovu muziku. Ipak, njegovo ime se i dalje olako registruje. Neke od njegovih pesama nemaju čak ni svoje stihove dostupne na mreži.
Kako podseće „Guardian“ u velikom intervjuu sa Sifreom, mediji su sedamdesetih pisali o crnom folk pevaču koji je oduvek otvoreno gej i koji nije bio prihvaćen „jer je odbio da ostane u ormaru“, mada se Sifre ne slaže u potpunosti s tim.
Kako primećuje novinar „Guardiana“, sa naočarima i neverovatno mladalačkim izgledom za 76-godišnjaka – Sifre bi lako mogao da bude akademik, pre nego muzičar – njegove reči su pažljivo birane, a njegovi odgovori se povremeno protežu u naglašene monologe.
– Bio sam izuzetno naivan – kaže Sifre kada je upitan kakva je bila muzička industrija kasnih 60-ih – Verovao sam da će muzički posao voditi – ko drugi? – muzičari. Ali, ne krivite zvečarku što vas je ugrizla. Zvečarka je zvečarka, a vi ste glupi kad lutate u sandalama i bez čarapa u području prepunom zvečarki…
Rođen 1945. od oca Nigerijca i majke meleskinje, Klaudije Afolabi Sifre je odrastao u zapadnom Londonu. Kaže da je svoje životne planove već razradio u ranoj mladosti. Sa 11 godina znao je da mora „naći nekoga i naterati ga da ga voli do kraja života“; sa 13 godina odlučio je, zahvaljujući impresivnoj kolekciji ploča jednog od svoja četiri brata, da postane muzičar. Obe ove stvari su bile u toku pre nego što je imao 20 godina. Sifre je napisao svoju prvu pesmu sa 18 godina, a godinu dana kasnije, 1964, upoznao je Pitera Džona Karvera Lojda; ostali su zajedno 48 godina, stupivši u građansko partnerstvo 2005. godine, sve do Lojdove smrti 2013. godine.
Nakon što je nekoliko godina svirao džez gitaru, Sifre je objavio svoj debi album 1970. Do njegovog trećeg albuma „Crying Laughing Loving Lying“ Sifreovi tekstovi više nisu pisani za suprotni pol.
– Shvatio sam da to više ne mogu da radim – kaže on. Njegove pesme nisu bile sapunice. Ipak, često su izražavale romantično iskustvo na tako jednostavan i prikladan način – da je samo to što ih izvodi crni, gej pevač moralo da izgleda kao politička izjava.
– Najvažnija stvar u vašem životu je ono što se dešava kod kuće. Mnogi ljudi to ne razumeju. Glava i ramena iznad svega. I od trenutka kada smo se Piter i ja upoznali, nikada tu ljubav nisam uzimao zdravo za gotovo – kaže Sifre.
Smatrao je da ga muzička industrija guši. Verovao je svom menadžmentu, ali kaže da je njihov stav često bio: „Možete li mi doneti nešto što sam već čuo, što je već bilo hit?“
Nije iznenađujuće, to je bila prigušena reakcija na album na koji je bio najponosniji „For the Children“, koji se bavio sklonošću čovečanstva ka samouništenju.
– Moj tadašnji menadžer je rekao: „Svaka reč na albumu je istinita, ali ljudi to ne žele da čuju.“ Pomislio sam u sebi, trebalo bi da ostavim te ljude – oni ne razumeju šta radim. Ali znao sam da mogu da im verujem, pa sam ostao. I barem su pokušali da shvate šta radim, potrudili su se. Jer nisam lak… Nisam lak, čak ni za sebe! – ističe Sifre.
Pesme na tom albumu, kao što su „Prayer“ i „Let’s Pretend“, imale su oštru ateističku poruku. Da li je u to vreme bilo hrabro dovoditi u pitanje religiju?
– Mislim da uopšte nisam bio hrabar. Nisam hrabra osoba. Besan? Da! Nikada nisam pristajao, niti dozvoljavao da me maltretiraju – iskren je muzičar.
Slušajući ponovo „For the Children“ poslednjih godina, Sifre kaže da je plakao, ne samo zbog sebe, već i zbog čovečanstva.
– Palo mi je na pamet: „Voleo bih da nisam bio u pravu“, kaže on. Album nije imao komercijalni uspeh, ali Sifre ističe da je besmislica da je odbačen zbog njegove seksualnosti:
– Niko se ne bi usudio da mi to kaže.
Možda je iznenađujuće da je Sifreu bilo tako prijatno da se izjasni o svojoj seksualnosti.
– Otac je rođen 1900. godine. Nigerijac iz više srednje klase sa patrijarhalnim pogledima. Upozorio me je na homoseksualce slikovito kada sam imala 12 godina i sećam se da sam pomislio – Kasniš osam godina – kaže Sifre.
Ali, onda je upoznao Lojda sa svojom porodicom.
– A moj otac je to prihvatio bez treptaja. Postoji uvreženo mišljenje o tome da je homoseksualnost „neafrička“. To je glupost – kaže muzičar.
Sifre se seća noći 1984. kada je napustio pab i uputio se u svoju muzičku sobu. Gledao je dokumentarac o aparthejdu u Južnoj Africi, gde su beli vojnici pucali na crne civile, ali pesma koju je nameravao da napiše imala je i ličnije značenje.
– Seo sam, odsvirao C akord, zabacio glavu unazad i otpevao prve dve linije „Something Inside So Strong“. Shvatio sam da pišem o svom životu kao gej muškarac i počeo sam da plačem – seća se on.
Ta pesma je dospela na četvrto mesto na top-listi kada je konačno objavljena 1987. godine, a potom ju je obradio Keni Rodžers. Postala je himna protiv aparthejda. Sifre ju je izveo na Trafalgar skveru za rođendan Nelsona Mandele – nakon što mu je rečeno da on nije vrsta umetnika koji bi se „uklopio“ na veći koncert na Vembliju.
– Moj menadžer je bio ogorčen. Usijan od besa. A ja sam bio na sofi i bilo mi je histerično smešno. To me uopšte nije iznenadilo – iskren je Sifre.
Došlo je do promena 90-ih/00-ih za Sifrea. Nije znao mnogo o semplovanju kada su Eminemovi ljudi stupili u kontakt da zatraže rif od „I Got The…“. U početku ih je odbio.
– Pobesneo sam na „pedere“ i sve te izraze u Eminemovim stihovima. Zato što je to samo lenjo, kukavičko pisanje. Nije mi jezik smetao. Moja prva zbirka poezije zvala se „Crnja“. Ono do čega mi je stalo je napad na ugnjetane, a ne krivce. E sad, neki će reći, u kontekstu te pesme, to se baš i nije dešavalo. Međutim, to je bila moja prva reakcija na to – kaže Sifre.
Ipak, potpisao je kada su mu poslali cenzurisanu „čistu“ verziju, ne shvatajući da on takođe dozvoljava upotrebu u alternativnim verzijama. Ali, pošto je odrastao uz moderni džez i „Veliku američku pesmaricu“, barem je bio zadovoljan time što se njegove pesme reinterpretiraju.
– To bi muzičari trebalo da rade – kaže on. Osim toga, nikada nije sumnjao u dugovečnost svoje muzike:
– Odgojen sam da imam nisko samopoštovanje. Odrastao sam u društvu koje mi je govorilo da sam kao homoseksualac loša, zla osoba. Međutim, u isto vreme, ja sam neko ko je veoma svestan svog genija – kaže i prasne u smeh dodajući brzo:
– To je šala! To je šala! Ali, do mog prvog albuma znao sam da pišem dobro delo. I kada stvari nisu bile toliko popularne koliko sam mislio da treba da budu, uvek sam osećao da će na kraju biti prepoznate kao dobra pesma. Jer dobra pesma nikad ne umire!
S obzirom na životni vek njegove muzike, postavlja se pitanje zašto njegova umetnička reputacija nije jača.
– Rekao bih da nisam baš dobar u prodaji sebe i svog rada. Odrastao sam verujući da se pravi muškarci, šta god da su pravi muškarci, ne hvale. Danas se svi hvale. Ljudi će vam zapravo prići i reći vam da su saosećajni! Ali ne gledam na to kao da sam bio uzdržan ili da je trebalo da budem superzvezda. Iako je ljudima teško da poveruju, to što sam bio bogat i slavan nikada mi nije palo na pamet u mom planu. Do trenutka mog prvog albuma shvatio sam da nisam u mejnstrimu. Dakle, sve što sam zapravo želeo je da moj rad bude koristan. A „For the Children“ me je naterao da shvatim da je razlog što ste u javnosti to da pokušavate da budete korisni – naglašava Sifre.
Možda je jedan od razloga što Sifre izgleda zadovoljan svojim položajem taj što je muzika uvek bila na drugom mestu posle velike ljubavi njegovog života, a to nije samo Piter, već i „treći muž“, Rudolf „Ruud“ Cornelis Arnoldus van Baardwijk, koji se pridružio paru sredinom 90-ih. Njih troje su živeli idiličan život u kući na planini u južnom Velsu.
– Tražio sam ljubav. Ali, tek kada sam upoznao Ruuda i kada smo postali troje, potpuno sam prestao da tražim. Skoro 16 godina nas troje smo živeli zajedno. I shvatio sam da sam stvorio porodicu koju sam pokušavao da imam ceo život – iskren je Sifre i dodaje:
– Imao sam savršen život. A onda, u razmaku od dve godine, šest meseci i 28 dana, oboje su umrli.
Tačnost ovog broja je zapanjujuća.
– Uvek sam ljubav shvatao veoma ozbiljno. Ne samo zbog toga šta ona jeste, već i koliko bi katastrofalno bilo je nema – tiho kaže.
Sifre je dugo negovao Pitera pre nego što je umro. Moždani udar 1998. godine ostavio ga je paralizovanim niz levu stranu tela.
– Bio sam malo iznerviran kada sam otkrio da neki ljudi očekuju da nastavim sa svojom „briljantnom“ karijerom. Nisam mogao da razumem kako su uopšte mogli da pomisle da bih to uradio. Ne iz nekih plemenitih osećanja. Prosto, morali smo biti zajedno. Jednostavno. I tako je bilo 14 godina.
Na novinarovu konstataciju da je smrt dvoje partnera u tako kratkom vremenskom periodu bila užasna količina tuge, Sifre jedva izgovara:
– To je nešto što sam još uvek… – Zatim zaćuti – To je nešto što sam još uvek … ne znam šta je reč. Nije stvar procesa. Patiti od? Mogu samo da kažem sasvim neadekvatno. Da, veoma je teško.
Postavlja se pitanje da li je današnji svet bolje pozicioniran da ceni Labija Sifrea, i kao maestralnog muzičara i kao pionira crnaca i gej ljudi. Prošle godine, kada je Prajd otkazan zbog pandemije, tiho je objavio prerađenu verziju svoje pesme „(Love Is Love Is Love) Why Isn’t Love Enough?“. Očekuje se da će dokumentarni film BBC-ja o njegovom životu biti emitovan početkom 2022. godine, a čak se šuška i o novom albumu, iako je on pomalo stidljiv u vezi s tim.
– Radim na… da, projektu… to je istina – osmehuje se.
Bonus video: Fredi Merkjuri
