0
Dok si bio ovde takva sećanja mi nisu bila potrebna. Samo su se stvarala, stvarala, stvarala... Kao da su znala da će mi sada i te kako biti potrebna, reči su kojima se Bogdan Diklić oprostio od kolege i prijatelja Branka Cvejića.
Kada se 2016. godine navršilo četiri decenije od premijernog prikazivanja serije „Grlom u jagode“, po scenariju Rajka Grlića i Srđana Karanovića, i u režiji potonjeg, deo autorske ekipe okupio se u Kulturnom centru Beograda, prisećajući se kako je nastajao ovaj kultni poduhvat i deleći silne anegdote s publikom.
Među njima su bili i Branko Cvejić i Bogdan Diklić, koji su u seriji igrali Baneta Bumbara, odnosno Čombeta. I tada su otkrili brojne tajne:
– Nikada pre snimanja nisam video Diklića. I, evo, družimo se već 40 godina. Ne mogu da ga se otresem! Uvek je mogao da se osloni na mene, a i ja na njega – rekao je tada Branko Cvejić.
Na te Cvejine reči nadovezao se Bogdan Diklić uz duhovitu opasku:
– Cveja je neminovnost mog života!
Taj prijateljski „pakt“, skopljen na početku snimanja „Grlom u jagode“, „okončan“ je smrću Branka Cvejića 26. jula. Prijatelja se Diklić emotivno prisetio. Jer, danas, na komemoraciji Cvejiću u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, oproštaj Bogdana Diklića od višedecenijskog prijatelja pročitao je glumac Joakim Tasić.
Ljubaznošću Jugoslovenskog dramskog pozorišta tekst prenosimo u celosti:
Kako je to čudno, dragi moj Cvejice – tu si, a negde si drugde. Vidim te, čujem te, a ne mogu da te zagrlim – baš čudno!? Ipak te grlim.
Da, moguće je to. Zašto ne bi bilo? Moguće je zato što se voljenje tebe pretvorilo u sećanja i sada te ta moja sećanja i dalje grle.
Ta i takva sećanja nisu postojala dok si bio ovde jer mi tada nisu bila potrebna. Samo su se stvarala, stvarala, stvarala… Kao da su znala da će mi sada i te kako biti potrebna. I sva su ta sećanja lepa, jer, da nisu, ne bi mogla da te grle.
Lepo je čak i to jedno koje u tom trenutku baš i nije bilo naročito lepo.
Da te podsetim? Važi! Bila je godina 1996. Molio sam te da uskočiš u predstavu „Poljubac žene pauka“ umesto Cige Jerinića i ti si, hvala ti, pristao. Spasio si predstavu.
Dakle, fragmentarna dramaturgija, na kraju svake scene svetlo polako odlazi u mrak. Napominjem – POLAKO. Ti igraš upravnika zatvora, a ja igram zatvorenika Molinu. Gaga Nikolić igra revolucionara Valentina. U ćeliji, bez prisustva Valentina, tražiš od mene da ti otkucavam sve što Valentin kaže o svojoj povezanosti s ostalim revolucionarima. Ja tu pokušavam da se izvučem i ti mi, prema režiji Egona Savina, lupiš šamar.
E sad, sve bi bilo u najboljem redu da je to bio samo šamar. Međutim, to je bio široki desni kroše u stilu boksera Marijana Beneša, koga se, dragi Cvejo, sigurno sećaš.
Srećom, udario si me otvorenim dlanom, tako da sam taj kroše ipak nekako podneo na nogama. Ali – meni se mrak desio NAGLO i TRENUTNO, bez obzira što taj kroše nije bio sam kraj scene. Imao si još nešto malo teksta i tek tada je svetlo trebalo polako da pređe u mrak, ispraćeno saksofonom Leandra Barbijerija.
Nažalost, ja nisam čuo saksofon. Čuo sam nešto poput zrikavaca. I načuo sam tebe, u sad već i objektivnom scenskom mraku, kako mi nežno cvrkućeš „izvini, izvini, napet sam zbog uskakanja“.
Oporavio sam se u trenutku i predstavu smo nastavili bez ikakvih problema.
Eto, Cvejice, imao sam tu čast, privilegiju, pa čak i zadovoljstvo, da mi baš ti zvizneš najžešću i najnezaboravniju šamarčinu koju sam u životu dobio.
Voli te tvoj Dik!
Bonus video: Sahrana Branka Cvejića
