"Imamo odlične glumce danas, ali nema više Zorana, Paje, Gage, Milene i Bate": Zdravko Šotra ovako je pričao o svojih 500 glumaca za Nova.rs

Prošle godine je u izdanju "Službenog glasnika" i RTS-a objavljeno luksuzno izdanje naslovljeno "Mojih 500 glumaca", a izašlo je tri dana posle njegovog rođendana.

- Naučno definisanje glumca i glume ostavljam učenjacima. Za mene su to ljudi koji su u stanju da u određenom trenutku svoj spoljni izgled i unutarnji sadržaj ostave po strani i izađu pred publiku kao neko sasvim drugi, rekao je prošle godine za Nova.rs Šotra o svojoj knjizi.

Na prebogatu karijeru, koja broji oko 130 naslova, bilo da su u pitanju filmovi, serije, dokumentarci ili TV specijali, Zdravko Šotra osvrnuo se na unikatan način - setivši se svih onih bez kojih bi mu pregolemi život i delo bili nezamislivi - glumaca.

Otuda i ne čudi što Šotra knjigu otvara rečima:

"Glumci... glumci... Bože, šta ih je... Na ovim slikama nije ni trećina onih koji su ispunjavali moj život. Za ovih šezdesetak godina prošle su kraj mene, smenjujući se, mnoge generacije glumaca, jedne umirale, a rađale se nove. Čete glumaca…"

Dok je još pisao bogato ilustrovano delo od gotovo 500 stranica "Mojih 500 glumaca" reditelj je za Nova.rs priznao da je teže bilo rmbati ceo život, nego sastaviti knjigu. I šta sad kaže kad je konačno pred čitaocima?

- Ma ne, biće da sam rekao obratno. Trebalo je, među nabrojanih mojih 500 glumaca, odabrati one koji neće biti samo nabrojani, nego sa nešto reči i otrgnuti od zaborava, i kao glumci i kao ličnosti. Kad sam napisao za njih oko stotinu, shvatio sam da mojim pričama nema kraja, pa sam stao. Sad vidim da sam ostao dužan još mnogim glumcima, koje treba pamtiti, i veoma mi je žao.

A kako ste došli do brojke od baš pet stotina glumaca?

- To nije bilo teško. Sva ta imena zapisana su na špicama onoga što sam radio na televiziji i filmu, a za ono što sam radio u pozorištu - u arhivama pozorišta. Naravno da za tako dug period nije moguće baš sve popisati, ali dosta je i ovih 500.

Čitavog života ste se, i mimo rada, družili s glumcima, što nije uobičajeno za reditelja, beležite. Kad ste shvatili da ste "od istog soja"?

- Od svoje petnaeste godine gluvario sam po pozorištima i u Kinoteci. Sećam se da sam se tu sprijateljio sa Dušanom Makavejevim. Kad sam počeo da se družim sa Slobodanom Aligrudićem, on me je poveo u KUD "Lola Ribar", gde je bio glumac amater. Marjan Lovrić, tumač glavne uloge u našem prvom filmu "Slavica", utrapi i meni jednu ulogu u predstavi koju su spremali. Kad počesmo da igramo pred publikom, ja sam imao zadatak da prvi izađem i izgovorim monolog. Umirao sam od treme. Osećao sam "da sam od tog soja", ali ne kao glumac. I kad Alija (Aligrudić, prim.aut) i ja konkurišemo na tadašnju Akademiju, on ode na glumu, ja na režiju. Tu sam počeo da se družim sa budućim glumcima, i tako je ostalo do kraja.

Na samom početku knjige pišete da se i u ovom poznom dobu mnogih stvari sećate, no priznajete da ste imali pomoć, jer ničije sećanje nije bezgranično. Da li je na trenutke bilo i bolno kopati po sećanjima, s obzirom da su mnogi "junaci" vaše knjige na onom svetu?

- Naravno da jeste. Iz tih generacija, u kojima sam imao mnogo bliskih i dragih prijatelja, skoro niko više nije živ. A u sećanju, koje nije bez emocija, živi bezbroj detalja iz života tih ljudi, sa kojima sam dugo delio i dobro i zlo.

Tražeći naučno objašnjenje za to šta je glumac, naišli ste na samo jednu rečenicu: "Glumac ili glumica je osoba koja glumi". Ali, i šta to znači "glumi". Posle toliko decenija rada i drugovanja s glumcima, kako biste ga vi lično opisali?

- Naučno definisanje glumca i glume ostavljam učenjacima. Za mene su to ljudi koji su u stanju da u određenom trenutku svoj spoljni izgled i unutarnji sadržaj ostave po strani i izađu pred publiku kao neko sasvim drugi. Među njima ima onih sretnika, kojima je to posao kao svaki drugi, i obavljaju ga bez ikakve treme. A velikom broju njih, onih koji su glumci u krvi, nijedan nastup pred publikom ili kamerom, ne prođe bez nekog uzbuđenja, ili treme zbog koje sam ja prebegao u reditelje. Nije čudno što su oni to uzbuđenje ublažavali pićem, pa mnogi požive samo pedesetak godina, koliko nauka i predviđa za takve osobe.

Sećate se prvog susreta s magijom glume, u Narodnom pozorištu daleke 1948. godine. Zašto posle odgledane "Šume" Ostrovskog više niste bili isti?

- Stanovao sam kod brata odmah ispod Narodnog pozorišta. Ušao sam u taj hram i sa galerije gledao dramu Ostrovskog "Šuma". Glumac Ljubiša Jovanović je ulogu Nesrećkovića tumačio sa patosom tako plemenitim, da je uzdrmao dušu mene petnaestogodišnjaka. Nastavio sam da tu visim na galeriji i lagano određivao svoju sudbinu.

S glumcima ste počeli, sudeći po jednoj anegdoti iz knjige, da se družite još tokom studija Akademije. "Duhovitost i veselost tog maštovitog sveta nije kvarila ni činjenica da mnogi nisu znali kako će se tog dana prehraniti. Kad prođe podne, žicarimo jedan od drugoga po dinar-dva da stignemo kritičnu sumu od 75 dinara koliko košta pasulj sa suvim rebrima kod Kolarca. Još pet dinara obezbeđuje i salatu, a još pet i špricer". Dakle, ispostavlja se možda nije bilo para, ali jeste smeha…

- U to vreme Beograd je imao stanovnika jedva kao današnji Niš. U Knez Mihailovoj nije bilo gužve. Znali smo mnoge koji se s nama tuda muvaju. Dok čekamo početak časa tu često srećemo Branka Miljkovića, Momu Kapora, Miću Danojlića i druge studente, čija će se imena pamtiti. Danas je teško zamisliti scenu u kojoj Bata Stojković i ja sednemo na stepeniku kućerka preko puta ulaza u Akademiju i zapevamo pesmu u dva glasa. A posle toga se pozabavimo pitanjem kako nakupiti 75 dinara za ručak u Kolarcu.

Postoje samo dobri i odlični glumci, a uz njih se šlepa masa "dobrovoljaca za glumu". Jedan ste od retkih koji neće kazati da ima i loših glumaca, pa otkud to?

- Pomoćnici mi za epizodne uloge često uvale i neke, koji umesto dara, poseduju samo silnu želju da budu glumci. Morao sam da za nih smislim izraz "dobrovoljac za glumu", da bi ih odvojio od onih koji su dobri i odlični u tom pozivu, koji se jedino računaju u glumce. Danas se neobično mnogo snima, osobito serija, što širom otvara vrata tim dobrovoljcima.

S obzirom da ste pisali o 500 glumaca, koliko je bilo izazovno "čeprkati" i po sopstvenom životu? I jeste li, radeći na ovom luksuznom delu, došli do nekog saznanja o sebi samom koje vas je zaprepastilo?

- Kako da ne. Kad sam popisao tih 500 glumaca, i pobrojao sve one drame, serije, igrane i dokumentarne fimove, šou, muzičke i druge programe, zaprepastio me je obim rediteljskog posla koji sam obavio. A dosta puta sam se nervirao što dugo ne radim ništa.

Uspeli ste da pobrojite sve te glumce, s kojima ste delili život, silne faktografske podatke, anegdote, a da li je umesno pitati vas postoji li onaj jedan glumac, ili jedna glumica koji su posebni?

- Nije neumesno pitanje, ali na njega ne mogu odgovoriti. Ne zato što nema izuzetnih, nego što ih je bilo više. I svaki koji je bio poseban, bio je osoben na svoj način. Zato je teško izdvojiti jednog posebnog. I danas imamo dobre i odlične glumce, ali nemamo više osobene, kakvi su bili Zoran, Paja, Milena, Gaga, Bata... Ovi su glumci stasavali prolazeći kroz teška ratna i poratna vremena, što je podsticalo razvoj njihove izrazitije individualnosti.

Ako ste sebi zadali zadatak da otrgnete od zaborava što više Tespidovih sledbenika i da iznađete kako ste se našli među njima, mislite li da ste uspeli u svom naumu?

- Nije na meni da sudim o "svojim uspesima", ali oni koji su već pogledali knjigu lepo reaguju. Iznenađujuće.

Dobri moji glumci… pišete. Šta mislite gde biste bili da život niste delili s glumcima?

- To nisam mogao da zamislim ni pre 65 godina, a kamo li danas.

Rekoste jednom da bi vas s devedesetak leta bilo sramota da još uvek radite. Ali, poželite li katkad?

- Radio sam do pre dve godine, i time sam se upisao u retke iznimke među rediteljima, koji nisu znali da stanu do svog "nekog doba". Ali ako Klint Istvud, koji je tri godine stariji od mene, nastavi da režira, što bi rekao Sterija - "ne znam da l’ ću toj napasti odoleti moći".

Ovim delom ste pokrili "prvih" 65 godina, a šta nas/vas tek čeka u drugih 65?

- Ja sam spisak onoga što sam uradio u šali naslovio sa "Urađeno u prvih 65 godina". Da li vi to meni sugerišete da odgovorim: "Evo šta ću raditi sledećih 65 godina?"

Bonus video: Zdravko Šotra