0
Kada si mlada ženska osoba u Kostariki, osuđena si na samoću, na samostalno odrastanje, ne dobijaš pomoć, već sama pronalaziš načine da spoznaš sebe, svoje telo, želje i seksualnost, kaže gošća Festivala autorskog filma Valentina Maurel, rediteljka ostvarenja "Sanjam električne snove".
Eva je tvrdoglava tinejdžerka koja živi u Kostariki sa svojom majkom, mlađom sestrom i mačkom, ali očajnički želi da se preseli kod svog oca, umetnika. Dok on prolazi kroz drugi pubertet, Eva ostaje uz njega, balansirajući između osetljivosti tinejdžerskog života i okrutnosti sveta odraslih. Bio bi ukratko sinopsis ovog filma neobičnog naslova.
Valentina Maurel je, kako ističe u razgovoru za naš list, želela da donose priču o njenoj kontradiktornoj Kostariki, zemlji ograničenoj tradicijom u kojoj se, s jedne strane uči o jednakosti žena i muškaraca, a s druge je i dalje tabu govoriti o nasilju, seksu i kontracepciji.
– Položaj žene u mojoj zemlji je vrlo kontradiktoran. Imamo napredno obrazovanje o jednakosti između muškarca i žene, ali u isto vreme opstaje mačističko društvo. Zabranjeno je govoriti o seksu, želji, seksualnosti, strasti. To su i dalje tabu teme. A, da ne govorim o odgovornim i važnim stvarima poput kontracepcije i osvešćivanja mladih o seksu i polnim bolestima – kaže Maurel.
Odrastala je, ističe, u umetničkoj porodici, a njena majka je osamdesetih čak pisala erotsku poeziju.
– I ta njena priča je uvrštena u školski sistem, ali ako pokušate da objavite priručnike za seksualnu edukaciju za mlade, crkva će se odmah pobuniti i „lupiti“ vam zabranu, jer je evangelistički uticaj veoma jak. Samim tim, društvo je podeljeno i mladi, a pogotovo devojke, osećaju se nedovoljno zaštićeno. Iako sam odrasla u boemskom okruženju, sada to vidim kao lažnu slobodu. Zato svojim radom želim da se obratim ljudima koje znam, a pripadaju srednjoj klasi. Oni su intelektualci, umetnici i doživljavaju sebe kao veoma obrazovane, upućene, napredne, slobodne, ali su u zabludi jer imamo toliko toga da menjamo i učimo.
Kada je reč o društveno-političkoj situaciji u Kostariki, naglašava da ne postoji balans u moći, pogotovo između muškaraca i žena.
– Kada si mlada ženska osoba, o čemu moj film i govori, osuđena si na samoću, na samostalno odrastanje, ne dobijaš pomoć, već sama pronalaziš načine da spoznaš sebe, svoje telo, želje i seksualnost. Iako intelektualke, žene na Kostariki postaju žrtve konzervativnog kontradiktornog društva!
Kroz ceo film se proteže tema agresije i nasilja kao problem koji se, ističe rediteljka, ne odnosi samo na njenu zemlju:
– Živimo u agresivnim vremenima u kojima ljudi imaju potrebu da „loptu prebace u tuđe dvorište“, da se prave kao da to nije njihov problem. Pitaju me da li govorim generalno o Latinskoj Americi, kao da toga nema u njihovoj zemlji. Takođe, važno je istaći da to nije samo muški ili samo ženski problem. Nasilna osoba je neko ko je negativan i može biti bilo ko. Moj film progovara o onome što se našim ženama ne kaže, a to je da nasilje i agresija nisu jednaki sa ljubavlju, ali takođe, da je normalno da ona i dalje oseća privlačnost prema nasilniku..
Premijera filma u njenoj zemlji zakazana je tek za 2023. godinu, a očekivanja su joj, kaže, podeljena, jer se često kao umetnica oseća odbačeno.
– Najveći problem umetnika na Kostariki je nebriga, ravnodušnost. Ponekad je to još gore nego biti zabranjen. Kubanski umetnici bi se verovatno pobunili zbog ovog što sam rekla jer postoje države u kojima autoritarna vlada potpuno zabranjuje „nepodobne“ umetnike i oduzima im pravo na rad. U Kostariki nije baš tako. U tom smislu imamo privilegovanu poziciju ali i tu ravnodušnost. To je nešto što mora da se promeni i možda rad na ovakvim grubim, provokativnim, sirovim, angažovanim filmovima može da ih zažulja i natera ih da počnu da mare za nas – kaže Valentina Maurel.
Srbija, kako primećuje rediteljka, dosta je slična Kostariki:
– Volim da komuniciram sa umeticima koji dolaze iz manjih zemalja. Verujem da se srpski stvaraoci osećaju često kao ja – uznemireno i ljuto jer očekuju od nas da stalno govorimo o istim temama. Uvek o ratu ili politici. To uznemirava i deprimira. Na ovakvim festivalima postanemo svesni da imamo toliko toga zajedničkog i da možemo mnogo da naučimo jedni od drugih. Pažljivo slušam priče vaših umetnika jer me zanima istina, a ne ona jedna strana koja je plasirana u medijima. Ljudi u svetu znaju samo jednu stranu Srbije ali vi imate toliko toga da kažete!
Bonus video: Vedrana Pribačić i Mirta Puhlovski – Koautorke filma „Veće od traume“