0
Srbi imaju kult pravljenja zvezda, ali i kult rušenja zvezda. Ne možeš tamo ostati trajna zvezda. Tamo su majstori u stvaranju obožavane ličnosti, pa je onda sruše, rekao je u intervjuu za “Jutarnji list”, hrvatski književni kritičar i kolumnista Igor Mandić.
U velikom intervjuu za list za koji u poslednje vreme piše književne kritike, legendarni Igor Mandić pominjao je kao po običaju širok dijapazon tema. Od Isusa Hrista, Krleže, Srbije, pokvarenosti ljudi, Siorana, prijatelja, starosti, zuba, Evrope…
“Napisao sam knjigu “Zbogom, dragi Krleža” koja me je koštala pokojeg čira. Krenuli su napadi na mene… Odbijao sam ih smeškom i sa novom porcijom viskija i vina. Ali je telo verovatno reagovalo.”
Na konstataciju novinara da Krleža nije bio baš zadovoljan čovek, Mandić odgovara da je tako bolje.
“Čemu zadovoljni prasci. Bolje je da svi budemo mrzovoljni i mrki. Mrki se najbolje zajebavaju.”
Mandić priča i o svom bavljenju sportom u mladosti, ali i o tome kako je bio snažan, ali stidljiv.
“Bio sam jedan od prvih bodi bildera u Dalmaciji. U to doba su se pojavili filmovi koji su glorifikovali muškarca kao hrpu mišića. To je dosta ružno videti. Kao dečak, pao sam pod tu iluziju da lepota tela može nešto značiti. Ja sam se tada nadao da ću tako privlačiti ženske. Ali ne, nisam dovoljno j… Slabo sam pitao, bio sam sramežljiv. Bio sam bestramno zgodan i mišićav, a istovremeno stidljiv kao da imam tri godine i pijem kamilicu”, priseća se Mandić.
Nije moglo da prođe ni bez pominjanja Srbije gde je uvek bio sjajno prihvaćen.
“Više me poštuju u Srbiji nego u Hrvatskoj. Srbi imaju kult pravljenja zvezda, ali i kult rušenja zvezda. Ne možeš tamo ostati trajna zvezda. Tamo su masjtori u stvaranju obožavane ličnosti, pa je onda sruše. A kod nas ništa, tu smo na nuli.”
Na pitanje novinara da li su ljudi oduvek loši ili je to rezultat pandemije, Igor Mandić kaže da nas ništa ne može dodatno pokvariti nego što već jesmo pokvareni.
“Otkad smo mi ljudi altruisti? Čitam i vidim taj slogan “Misli na druge i vakciniši se”. Nikad nismo bili altruisti. Od vremena prahordi niko nije mislio na druge, nego samo na sebe. Glupo telo i um su tako sazdani da misle samo na sebe. Kad je iko mislio na mene? Možda na druženju uz čašu pića…”, kaže ovaj popularni erudita.
Poznati književni kritičar se u intervjuu dotakao i svoje porodične tragedije, smrti ćerke Ade.
“Tragedija razdvaja, ne ujedinjuje. Stravična tragedija kad dete umre pre roditelja. To razdvaja roditelje. Ne spaja, nego razdvaja.”
Čak i kad priča o odlasku kod zubara, Mandić je zanimljiv.
„ Strah me je. Kad sam bio mlad, zubari su se služili vrlo primitivnim spravama. Imali su bušilicu za zube koja se pokreće nogama, na pedale. Odustao sam tada od zubara. I tako samo mi država krezubih pisaca, to svi znamo. Ne mogu se nasmejati zbog zuba. Ne smejem se, pa me bije glas da sam nadmen i preozbiljan“, dodaje Mandić u svom stilu.
Bonus video: Intervju – Ljubica Arsić
