0
Godar je hteo da napravi film o režiseru koji se susreće s figurama iz ruske književnosti. Režisera, koji je fingirao i kao idiot i kao princ, hteo je da igra on sam. Radni naslov - Naša sveta Rusija ukazivao je na put, beleži u knjizi "Žan-Lik Godar permanentni revolucionar" Bert Rebhandl.
Biografiju slavnog francusko-švajcarskog reditelja autor Bert Rebhandl u knjizi „Žan-Lik Godar permanentni revolucionar“ (izdanje Filmskog centra Srbije i izdavačke kuće „Ultimatum“) „crta“ kroz filmove.
„Godar je ključna figura filma kao ključ za pitanja i teme 20. i 21. veka“, stav je autora knjige. A opisujući jedan od stotinak naslova, koje je legendarni sineasta i začetnik francuskog „novog talasa“ snimio, vraća se u 1992. godinu.
Tada se, kako stoji u knjizi „Permanenti revolucionar“, čije delove donosimo ljubaznošću Filmskog centra Srbije, Godaru ukazala prilika da otputuje u Rusiju.
U toj zemlji je trebalo da bude organizovana retrospektiva njegovih filmova, i to nije mogao da propusti. Jer, bila je u pitanju zemlja koju je, kako piše Bert Rebhandl, „sve više izrazito idealizovao“.
„Kada je prihvatio poziv još je postojao SSR. Posle raspada, opet se susreo sa zemljom Tolstoja i Dostojevskog, dakle s kulturnom nacijom u koju je polagao nadu. Hladni rat je bio završen. Ali Godar je insistirao na svojoj sopstvenoj verziji konflikta Istok-Zapad: Rusija je bila ta zemlja koja je Americi još imala šta da suprotstavi osim realnog socijalizma“.
Za Godara je, kako se može pročitati u knjizi, Rusija postala domovina fikcije, dok Zapad već dugo „ništa više ne može da ponudi“. Sve je tako više dolazila do izražaja njegova sklonost da govori o naciji individua. A kada je 1992. godine snimao reklamni film za cigarete „Parisienne“, svoj honorar je dao za posebnu namenu: želeo je da namiri svoje „dugove Čehovu, Dostojevskom, Čajkovskom, Ejzenštajnu i Solženjicinu“.
„Konkretno, poklonio ga je, u vidu važne tehnike, čuvenom, ali loše opremljenom, Moskovskom muzeju filma, kojeg je vodio harizmatični Naum Klajman, i ta oprema je omogućila da i njegovi filmovi mogu da se reprodukuju u stereo tehnici. Jer samo tako je bilo moguće da se doživi sva kompleksnost tonskih kanala prisutnih u njegovim filmovima… Godaru nije stvarno bilo stalo do dokumentarnog realizma ili pisanja istorije, već do prostora za svoje asocijacije i spekulacije“.
I kada se vratio iz Moskve, u glavi je imao, ne samo novi film već i prikladnu ponudu. Naime, kako se navodi u knjizi, američki producent Aron Speling, čija je tinejdž sapunska opera „Beverli Hils, 90210″ već tada bila jedna od najuspešnijih televizijskih serija svih vremena, od Godara je tražio „prilog o Rusiji“ za serijal pod naslovom „Momentous Events“. Prethodno je u okviru istog serijala Verner Hercog uradio dokumentarni film „Zvona iz dubine – Verovanje u praznoverje u Rusiji“:
„Godar je hteo da napravi film o režiseru koji se susreće s figurama iz ruske književnosti. Režisera, koji je fingirao i kao idiot i kao princ, hteo je da igra on sam. Radni naslov je ukazivao na put: `Notre sainte Russie – Naša sveta Rusija`. Film je premijerno prikazan 1983. godine na festivalu u Lokarnu, ali pod nazivom `Deca se igraju u Rusiji`“.
U filmu koji traje sat vremena, kako se podseća u „Permanentnom revolucionaru“, radnja je samo povod za Godarovo samoportretisanje u vizuelnim i akustičnim prostorima istorije umetnosti:
„U pidžami, u bade mantilu i sa kapom za spavanje on pruža priliku idiotu/princu da se susreće sa Anom Karenjinom i drugim figurama iz ruskog `empire de la fiction` (enormna duša iz enormne domovine fikcije). Osim fikcije, Rusija ima i projekciju izmišljenog. Jedan francuski zatvorenik po imenu Ponsele je 1822. godine u ruskoj ćeliji na zidu ispisao po sećanju formulu na kojoj se zasniva cela konstelacija kina“.
Godar u ovom ostvarenju koristi mnogobrojne delove ruskih, time i sovjetskih filmova, ali ih prevazilazi, kako beleži autor knjige, jer ih povezuje sa različitim momentima istorije:
„Tako on, na primer, ženu sa stepenica u Odesi (iz Ejzenštajnovog filma `Oklopnjača Potemkin`) misli da prepoznaje u jednom porno filmu. Prednost Rusije pred svim drugim nacijama Godar povezuje sa istorijom posmatranja. Zemlja ikona po njegovom mišljenju čuva pogled koji je 1910. godine prvi pomerio plan kontraplan-montaže u drugom pravcu – na put kontemplacije `prave slike`, ka novom režimskom pogledu…
Godar se oprašta od filma `Deca se igraju u Rusiji` kao komičar: `That`s all Folks`, tako se tradicionalno završavaju `Looney Tunes`, crtani filmovi Vorner-Bros studija. Godar se s tim citatom pretvara u prase kina, što je samo još jedan identitet idiota. Od svete Rusije ostaje jednostavna Rusija: `notre simple Russie`“.
Bonus video: Džejms Din, princ Holivuda
