0
Ove nedelje vam preporučujemo knjige "Jednorozi" Barbore Hrinove i „Kada prestanemo da razumemo svet“ Benhamina Labatuta.
Barbora Hrinova, „Jednorozi“, Prometej 2023.
U svojoj prvoj knjizi scenaristkinja iz Bratislave sabira čudesno aktuelne hronike milenijalaca, pripovedane iz perspektive svedoka i aktera, vrebača i vrebanog, onog ko čini nepravdu i onog kome se nepravda čini. U potrazi za kontaktom, prijateljskim ili ljubavničkim, romantičnim ili praktičnim, u pokušaju da dožive strast ili nađu srodnu dušu, likovi hrle ka društvenim mrežama, testirajući sebe i druge kviz pitanjima koja treba da budu prečica ka idili, kao u naslovnoj priči. Često znaju da ljubav nije ključ sreće: u „Saturnovom povratku“, ljubavni život advokatske pripravnice Romane nije odlučujući faktor smisla – finansije i posao preuzimaju štafetu.
Društvene mreže menjaju svet koji smo prestali da razumemo, i globalno i intimno: rituali upoznavanja i zbližavanja menjaju se, a prioritet je isti – traganje za srećom. To je put i proces na kom se samo blagi kompromisi prihvate; ali potraga za uvek maglovitom slikom sreće udara u barikade svakodnevice. Nju revnosni tragalački tim nikako neće da menja, makar ustupci partneru, neurozi, dijabetesu ili psu bili podnošljivi i izvodljivi.
Usamljenost se leči hemijom, glasi tugaljiva hipoteza jednog Bonija: junak priče „Hemija“ racionalizuje neuspehe virtuelnih udvaranja zaključkom da seksualnu privlačnost bude razmena pljuvačke i hemijska reakcija koja se odigra kad se pomešaju aktivne supstance iz lekova partnera. Kao i drugi introvertni i kolebljivi junaci Barborinih priča, Boni previdi da je, tražeći ljubav, našao drugaricu.
Barbora Hrinova svoje junake opisuje kao večite tragaoce, ne krijući da je često iritirana njihovom percepcijom sveta i društvenih odnosa. Iz te iritiranosti izranja neviđena žurka osetljivih i detinjastih duša.
Benhamin Labatut, „Kada prestanemo da razumemo svet“, Akademska knjiga, 2023.
„U današnje vreme niko nema vremena za večnost“, kaže misteriozni sagovornik fizičaru Verneru Hajzenbergu, pojeći ga zelenom tečnošću koja će otvoriti vrata percepcije ka možda konačnoj potvrdi revolucionarnog načela neizvesnosti. Samo deca i pijanice, dodaje nepoznati, ne i ozbiljni ljudi koji su na korak od toga da promene svet.
Čileanski prozaista sačinio je pitak, dinamičan i napet prozni tekst od biografija fanatičnih tragalaca za smislom, sve samih fizičara i matematičara. Labatut nam ne crta mapu genijalnog uma, niti popločava pakleni put potrage, jer bi onda „Un verdor terrible“ bila samo enciklopedija za površno radoznale. Biografije velikana jesu egzistencijalni temelj ove proze, ali Labatutov umetnički postupak podsetiće na prozni princip pisca koji mu je po svemu dalek – na Hemingvejevu „invenciju iz iskustva“. Transparentne i proverljive podatke o životu i „kretanju u karijeri“ Labatut dopunjava razmaštanim dramatizovanim epizodama snoviđenja i halucinacija, prosvetljenja i epifanija. Tako biografija više nije zagonetka koju rešava logika, već tajna koju usložnjava rad mašte. Mašta se dodaje kao nova istina o prelomnim misaonim procesima i duševnim previranjima naučnika.
Labatut združuje nauku sa mistikom, slikajući naučno istraživanje kao avanturu duha i tela punu opasnosti i blagoslova, kao nemoguću a neizbežnu misiju. Hemingvej je želeo da piše onako kako je Sezan slikao: od Sezana uči da stvarnost preformuliše kako bi je bolje opisao. Labatut želi da i budućnost i večnost pohrani u vrt umetničke mašte, u sferu mističnog iskustva: to iskustvo je stvarno i neporecivo kao dokument, a često mnogo važnije od njega.
Bonus video: Premijera predstave „Baša sljezove boje“
