0
Pozorišni komad, melodrama "Svinjski otac", koji će užička publika premijerno pogledati večeras u svom pozorištu, priča je o ljubavi koja, bez obzira koliko jaka i iskrena bila, pogrešno kanalisana, stvara problem. Posesivnost, strah, nepoimanje ljubavi i slobode, dubine su sa kojima se čovek suočava. Spoznaja, suočavanje i prihvatanje, lična promena pa oslobađanje, put je kojim se i dalje teže ide.
Ideja reditelja za ovakvom predstavom, krenula je pre nekoliko godina kada je započeo i doktorske studijepozorišne režije. Hadži Nemanja Jovanović, inače je glumac Narodnog pozorišta Užice, blizu dve decenije. Za pisca kojim će započeti režijsku karijeru, odabrao je Aleksandra Popovića.
– Mislim da Aca Popović, kao i drugi domaći klasici, treba više da bude zastupljen. Kada sam proučavao njega, shvatio sam da se on više ne proučava ni na Filološkom fakultetu još od 70-ih godina kada je skinut sa svih nastavnih programa. Izabrao sam melodramu kao žanr, kome mislim da pripada mentalitet našeg naroda, pogoto u Acinim tekstu koji ima i elemente farse. Mi jesmo narod koji posle dugog plača počinje da se smeje, to i jeste ideja da se čitajući pisca prepozna narod. Ako neko čita Tomasa Mana, znaće ko su Nemci, ako su to Gogolj, Turgenjev ili Čehov, shvatiće ko su Rusi, a ako je Aca Popović onda se prepoznaju Srbi – kaže za Nova.rs reditelj Hadži Nemanja Jovanović.
Tematika predstave direktno se vezuje za društveni položaj žene, sa momentima uticaja patrijarhata i pojave mogućnosti čedomorstva.
– Ovo je jedna porodična priče, melodrama, gde ćemo se svi prepoznati u nekom od likova, bilo da je to sin Steva, majka Dara ili snaha Duka. U pitanju je jedan malo ekstremniji slučaj, kako bi bio što privlačniji. Svaka majka se može prepoznati u ljubavi prema sinu jedincu, sinovi takođe, ja sam se u toj ulozi prepoznao, zatim žene koje su snahe, takođe će prepoznati neki segment sebe. Predstava govori o tome da svi mi moramo da se borimo protiv svoje prirode, to je prvi korak u procesu promene, a da bi se promenili, prvo moramo da prihvatamo, to je ideja – kaže Jovanović.
Iako se ljubav prema detetu s pravom svrstava u najjaču emociju, ona često izlazi iz okvira razumnog, dovodi do posesivnosti i potrebe za konstantnim prisustvom majke u životu svog deteta, bez obzira na promene koje njegov život donosi. Preterana briga i strah, problem čine još većim.
– Postoji narodna izreka: Ne daj Bože što mi majka misli. Iz straha i brige, majka pomisli na najgore. Ima i izreka koja kaže da su roditelji najveći neprijatelji svoje dece ali i dobro poznata Radovićeva rečenica: Tucite svoju decu kada vidite da počinju da liče na vas. Posesivna ljubav je jako opasna, ne samo u porodičnim relacijama nego svi drugim. Ta ljubav je nezdrava i polazi od nekog sebičluka ali i iz straha. Mislim da je strah, u današnjem vremenu, tema broj jedan. Postoje predviđanja koja govore da će ljudi umirati, ne od rata i bolesti, već od straha. Strah u nama je ključ svega i mi moramo da ga pobedimo, jer sa strahom nema ispravnog i racionalnog razmišljanja – ističe Jovanović.
Problemi koji su u nama i sa kojima se svakodnevno suočavamo, po mišljenju reditelja, nisu od juče, prate nas vekovima unazad. Pitanje je, da li smo kao narod spremni da se menjamo, jer je to svevremeni problem i tema. Da li je i koliko teško shvatiti da je ljubav nedeljiva, da je veća ako više volimo? Šta znamo o slobodi i koliko smo svesni i kadri poimanju slobode na pravi način?
– Sloboda je ključna i pitanje je da li smo kao ljudi spremni na slobodu izbora. Tu ideju sam pokušao da realizujem kroz scenografiju. To su četiri kaveza koje sam iskoristio za priče koje se parcijalno događaju. Kavezi, koji izgledaju kao zatvorske ćelije, rešetke imaju na zadnjoj, ne na prednjoj strani. To je ta neka uslovna sloboda a od nas zavisi da li ćemo se osloboditi ili ćemo se grčevito držati za te rešetke. Uz veliku žrtvu, samo jedna osoba uspeva da izađe iz toga, sve ostale ostaju, iako imaju mogućnost da izađu, to je sloboda izbora – zaključuje Jovanović.
Još jedan od problema, sa kojima je čovek suočen su očekivanja. Davanje, pre svega ljubavi, ne podrazumeva očekivanja jer emocija nije računica već čista istina, ogoljena i bezuslovna. Oslobađanje porodice, kao jezgra, od svih unutrašnjih borbi bilo da se vode sa strahom, brigom, posesivnošću, slobodom, mogućnost su boljeg života čitavog društva. Jedini i pravi put do tog blagostanja su sopstvena suočavanja, rad na sebi i težnja za željom da naše činjenje drugima život čini lepšim, mirnijim i boljim.
Glumački ansambl predstave čine glumci:Tijana Karaičić Radojičić, Branislav Ljubičić, Biljana Zdravković, Ivana Pavićević, Vahidin Prelić, Igor Borojević, Momčilo Murić, Hadži Nemanja Jovanović, Dragana Vranjanac i Jovana Vasiljević. Kostimograf je Tamara Bušković, a dizajn zvuka i svetla potpisuju Nikola Pejović i Aleksandar Rosić.
Izvođenje ove predstave je 544. premijera ansambla užičkog Narodnog pozorišta. Biće izvedena na velikoj sceni Narodnog pozorišta Užice večeras sa početkom u 19.30 časova.
Bonus video: Predstavom „Veliki Getsbi“ Madlenianum proslavio 23. rođendan
