0
Mislim da je ovde u Srbiji filmska industrija veća u odnosu na Sloveniju. Možda imate utisak da nije tako ali, verujte mi, kod vas je sve bolje i lakše, veća je frekvencija. A mi smo, kao kinematografija, mali, tako da je borba velika i drugačija, kaže za Nova.rs scenarista i reditelj Gregor Andolšek.
Rajko je profesonalni mađioničar koji tokom nastupa, nažalost, lomi ruku. No, zbog birokratske greške njegova osiguravajuća kompanija Tangenta odbija da mu isplati osiguranje. I samo je jedna osoba besna zbog ove nepravde – agent osuguravajućeg društva Marcel koji pokušava da organizuje sastanak s direktorom kuće Tangenta. U naletu besa Marcel kidnapuje direktora i ubrzo svi kreću u beg…
To je potka slovenačkog filma „To je pljačka“ (To je rop!) scenariste i reditelja Gregora Andolšeka, u kom igraju Stane Tomazin, Gregor Čušin, Uroš Smolej… Slovenački reditelj do sada je potpisao kratki film „Tunel“, četiri sezone hit TV serije „Dragi sosedje“ i naslov „Zgodbe iz sekreta!“.
Iza njega je i veliko iskustvo u radu na TV reklamama, poput onih za najveće slovenačke trgovinske lance. A nije mu strana ni muzika. Naime, gitarista je i vokal benda Čao Portorož. I baš kad se u Portorožu odvija 28. po redu Festival slovenskog filma, na kom je ostvarenje „To je pljačka“ prošlog oktobra imalo pretpremijeru, a Beograđani su imali priliku da ga vide na Danima slovenačkog filma u Kinoteci kao i građani ovogodišnje Evropske prestonice kulture – Gorice reditelj Gregor Andolšek priča za Nova.rs koliko mu je bitno predstavljanje tamošnje kinematografije u drugoj zemlji:
– Meni je to veliko zadovoljstvo, a naročito kad su naši filmovi u Beogradu. Jer ja baš volim Beograd i pomalo ga doživljavam i kao “moj grad”. Osim toga, osećam se odlično u Beogradu. I nadam se da će se ljubav između Srbije i Slovenije razvijati dalje.
A otkud tolika ljubav spram Beograda?
– Pa snimao sam ovde jednu seriju za slovenačko tržište. Čitavih godinu dana sam radio u Beogradu sa krasnom ekipom i divnim ljudima. I Beograd mi je tad postao veoma blizak. Radili smo za Planet televiziju humorističku seriju koja se zvala „Dragi sosedje“. I dok su glumci bili iz Slovenije, ostatak ekipe je bio iz Srbije. Čitave četiri sezone sam radio i živeo u Beogradu i bilo je neverovatno (smeh). Obožavam Beograđane, volim vašu energiju i strast. Beograd mi je blizak. I nadam se da će se kod vas sve rešiti kako treba. Želim vam puno sreće da sve na kraju bude mirno i dobro.
Već ste dosta toga uradili u karijeri, ali ovo je vaš prvi dugometražni igrani film. Koliko je teško za jednog filmskog stvaraoca u Sloveniji, zemlji na koju su ugledamo kao na maltene idealnu državu, doći do igranog filma?
– Vrlo je teško. Veoma je dug put i treba da imaš tvrdu kožu da bi sve izdržao. Jer, imamo konkurse za sufinansiranje filmova, ali sve to traje i traje. Nema puno para, i čitav proces je veoma bolan i dugotrajan. Mislim da kada konačno dobijemo priliku da napravimo film, tada idemo sa svim što imamo – s 200 odsto u projekat! Jer, treba da napraviš nešto najbolje, nešto više u odnosu na druge. Dakle, nije lako. Mislim da je ovde u Srbiji filmska industrija veća i da se više toga dešava. Možda vi imate utisak da nije tako ali, verujte mi, kod vas je sve bolje i lakše, veća je frekvencija. A mi smo, kao kinematografija, mali, tako da je borba velika i drugačija.
I u Srbiji su filmski stvaraoci osuđeni na koprodukcije. Prinuđeni su da traže novac u regionu, od evropskih fondova…
– Ne bih da ispadne kako sad svi mi filmadžije lijemo suze. Ali znam da kada napravimo film možemo da budemo samo srećni, jer je iza nas dug i težak put. Iako su veća izdvajanja za kinematografiju u Sloveniji u ovoj godini tek to treba da urodi plodom. Zato svi pišemo nova scenarija i nadamo se najboljem. Evo, na primer, moj film bi mogao da se nazove niskobudžetnim, zbog čega sam puno radio u pretprodukciji. Želeo sam da dolazimo na snimanje spremni, da svi znamo šta treba da radimo i da to samo „poslikamo“. Jer vozimo se po Sloveniji i znamo da nemamo para da spavamo po hotelima, a snimamo na jesen, što znači da dan ne traje dugo… Zato sam se unapred pripremio, mislim da sam svaku scenu s glumcima uradio prethodno u pretprodukciji. Čak smo uoči početka nacrtali ceo film. Izmontirao sam film praktično na papiru, koji mi je bio kao Biblija. Želeo sam da ekipa to razume, da ne gubimo vreme. Za malo para, koliko smo imali, mislim da je dobar i bogat film. A i ekipa je bila veoma entuzijastična i fantastična. Kad radiš s takvim ljudima, onda je sve lako, ne bojiš se jer znaš da ćeš, kad iskrne problem, naći rešenje.
Vaš film osvetljava drugačiju sliku Slovenije koja nama, naizgled, nije tako bliska. Šta je bila inspiracija?
– Uvek mi je priča malog, običnog čoveka u jednom sistemu, njegova borba da opstane u tom sistemu interesantna. I kada sam bio klinac voleo sam da gledam Tatijeve filmove. Uostalom, kada pogledate kako svi sada živimo, pa ništa se nije promenilo, ništa nismo naučili. Ljudi umeju da budu pomalo kreteni, čak idioti i da veruju u neke stvari u koje ne bi trebalo. I to mi je bio fokus – na to kakvi smo mi ljudi, i kako mali čovek u sistemu ne može ništa da uradi. Oduvek su mi takve teme bile bliske. A, sa druge strane, bliska mi je komedija. I napravio sam kombinaciju teme za koju verujem da je bitna za nas, i koja jeste lokalna, ali ujedno i globalna, koju sam provukao kroz svoj filter komedije.
Ali nismo navikli da te neke crne komedije dolaze iz Slovenije?
– Da. I to me čudi, jer se uvek govori – hajde da napravimo komediju, svi ih volimo, želimo da ih gledamo, zašto ih nemamo više… I zato sam rekao sebi da treba da napravim film za sve nas. Ovde imamo kao glavnog junaka jednog običnog čoveka s kojim svako može da se identifikuje. On radi kao mađioničar u šoping centrima, i voli to što radi. Ali, kad dolazi do greške u sistemu, sve se ruši. Zvuči nadrealno, ali nije… Na kraju svi smo ljudi, imamo iste probleme. I kad ti kažu da si 19. u redu, svi znaju, odakle god da su, taj grozni osećaj. Film zapravo priča o tome. Naslov jeste malo dvosmislen i kada dođeš do jednog momenta shvatiš zašto se zove „To je pljačka“. Mislim i da slovenačka bioskopska publika poslednjih godina žudi za domaćim temama na filmu. Imali smo talas evropeizacije, koji je prošao, i sada se ponovo traže domaće teme i arthaus filmovi.
Kako je biti filmski umetnik danas u Sloveniji?
– Mislim da je bolje biti umetnik u Srbiji nego u Sloveniji. Mi smo prinuđeni da radimo puno drugih stvari da bismo mogli da se bavimo filmom. Prinuđeni smo da pravimo kompromise, nekada i velike. Meni to nije teško, jer volim ono što radim. Ali bilo je mnogo dobrih, interesantnih stvaralaca koji su odustali jer ne mogu od samo tog posla da prežive. I to boli. Zato sam naučio da radim na više projekata istovremeno, trenutno razvijam tri potpuno različita scenarija. Samo razmišljam o tome da uživam u procesu stvaranja. Ako želim to da radim, treba i da uživam, jer u suprotnom će doći do frustracije.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
