0
Zar život u Grand hotelu nije grandiozan... ili to uopšte nije? Baroni koji su u stvari džeparoši, velike dive koje su u stvari iscrpljenje kurtizane... Niko u hotelu nije srećan... Na kraju ostaje da odzvanja u vazduhu čuvena replika Grete Garbo: "Umorna sam, jako sam umorna... Molim vas ostavite me na miru. Želim da budem sama", kaže za Nova.rs reditelj Aleksandar Nikolić.
Nikoilić i koreograf Aleksandar Ilić autori su predstave „Grand Hotel“, čija je premijera u Operi i teatru Madlenianum zakazana za 1. april u 19 časova, a repzira za 16. april, u isto vreme.
„Ovo je savremeni, nesvakidašnji plesni komad u kojem je vreme zaustavljeno u lepoti, zavodljivosti i erotici likova. Veliki doprinos dali su igrači koje smo, uprkos pandemiji, uspeli da okupimo u Beogradu“, ističu autori na početku razgovora.
Kako je nastao plesni komad „Grand Hotel“?
Aleksandar Ilić: Tokom proteklih godina izazivala su me dela koja preispituju društvene kodekse kroz već postojeća literarna i filmska ostvarenja. Ideja za “Grand Hotel” se javila nešto malo pre pandemije i kompletnog usporenja naših života, pa i perioda izolacije kao sjajna polazna tačka za preispitivanje sopstvene pozicije u društvu, životu, sopstvenih strahova, želja i putanja života. Nakon gledanja istoimenog filma shvatio sam da bi bilo kakvo prepričavanje u realizmu ovog remek-dela bilo gubljenje vremena, a i ne bismo postigli efekat koji smo preispitivali samim prostorom hotela – šta god da taj hotel treba da znači. Hoteli su postali naši sopstveni domovi, životi, u koje smo tokom pandemijie bili uslovljeni da provodimo vreme. U tom trenutku sam shvatio da se osećam kao u nekom vremenskom odbrojavanju dok ne napustim i sopstveni dom ne bih li nastvio normalnosti svog života. Tu se kriju ideje našeg „Grand Hotela“.
Šta je iniciralo inspirativnost a šta je razbuktalo maštu?
Aleksandar Ilić: Ne znam da li ćemo zadovoljiti svoje umetničke kriterijume postavljajući predstave poput “Čarobnog brega”, “Fausta” ili “Rigoleta” sa jednom savremenom provokativnom estetikom, ali nismo odstupili od provokacije. Najpre nas samih, a onda i postavljajući ozbiljne zadatke pred igrače. Važno je napomenuti koliko su veliki doprinos dali igrači Mojca Majcen, Branko Mitrović, Jakša Filpovac i Ognjen Vučinić, svojom maštom, promišljanima i sugestijama tokom rada na koreografskom materijalu. Sve četvoro su drugačiji, i telesno i misaono, a opet vas provociraju svojom lepotom i erotikom.
Šta sve simboliše vaš „Grand Hotel“?
Aleksandar Nikolić: „Gosti dolaze, gosti odlaze. Sve je uvek isto. Nikada se ništa ne događa“. Hotel je grandiozniji nego ikada. Naš dolazak i odlazak je beznačajan i neprimetan. Međutim, drame naših malih života se događaju upravo tokom boravka u hotelu. Mi smo živi sada i ovde, nama su naši strahovi, posrtanja i uzdizanja, ljubavi ili osećanje promašenosti najvažniji iako smo na širem planu samo usputni gosti. Crna rupa šapuće: “Premor od života. Slepa ulica. Preplavljivanje besmislom i pesimizmom u grandioznoj scenografiji.“ Time se poigravamo i u našoj predstavi. Zar život u Grand hotelu nije grandiozan… ili to uopšte nije? Baroni koji su u stvari džeparoši, velike dive koje su u stvari iscrpljenje kurtizane… Niko u hotelu nije srećan. Nešto u bazi civilizacije nije dobro postavljeno. Na kraju ostaje da odzvanja u vazduhu čuvena replika Grete Garbo: „Umorna sam, jako sam umorna… Molim Vas ostavite me na miru. Želim da budem sama.“
U čemu leži specifičnost ovog plesnog komada?
Aleksandar Ilić: Zadnjih godina se bavim u svojim predstavama stanjima igrača, a ne toliko tačnim preciznim koreografskim zapisom. Ovde sam odstupio od svih principa koje uspostavljam poslednjih nekoliko godina. Dosta je igre (neko će reći: pa da, to je plesna predstava) ali isto tako i skrivenih detalja, tajnih poruka koje će gledalac zapamtiti. Scenografija i kostim dosta doprinose tom osećaju anti-kiča i humora sa prihvatljivim cinizmom.
Kojim odnosima, problematikom, osećanjima se bavi ova predstava?
Aleksandar Nikolić: Nemoguće je ignorisati sopstveni nestanak. Čak i da je predstava potpuni eskapizam, beg, čak i tada se pravac bega određuje po onome od čega se beži. U dosadašnjem zajedničkom istraživanju (Nikolić-Ilić), u “Čarobnom bregu”, smo se bavili bekstvom iz besmislenog, zastrašujućeg i opterćujućeg postojanja u oslobađajuću smrt i bolest. Nekada je lakše dobiti dijagnozu i povući se iz sopstvenog života u kojem se nismo snašli, pobeći od očekivanja koja nismo ostvarili, rokova i kriterijuma koje ne možemo da ispunimo. Da li je kolaps naše civilizacije neizbežan, da li se on kao vavilonska kula drži na staklenim nogama i mora da se sruši?
U nastavku istraživanja, u „Grand Hotelu“ tragamo za svetom „nakon kolapsa sveta“ i životom „nakon bega iz sopstvenog života“, potragu za onim što ostaje nakon kraja civilizacije i nakon kraja života. Da li je život koji smo vodili do sada zadovoljavajući i gde nas on vodi? Da li smo kao civilizacija sami sebe odveli u slepu ulicu besmisla napuštajući sve ideale Večne svetlosti (Lux aeterne) i okrećući se samo onome što je ljudsko i što možemo da merimo svojim razumom, kao što je strašna i deprimirajuća Crna rupa? Da li možemo da budemo optimisti i da se okrenemo ka svetlu ili nas mrak i pesimizam opravdano vrebaju na svakom koraku? Ne zaboravimo: Crna rupa je realnost i najjača je sila privlačnosti u univerzumu, najjača gravitacije, iz nje čak ni svetlost ne može da pobegne. Crna rupa guta sve. U njoj ne postoje vreme i prostor, sva sećanja i osećanja su zauvek izbrisana. A šta smo mi bez sećanja i osećanja?
S druge strane Lux Aeterna (večna svetlost) je naučno nedokaziva. Ona je naš konstrukt, Lucifer bi rekao: „Poslednja slamka očajnog čovečanstva za koju se hvata jer ne može da pobedi besmisao“.
Ali ipak, nedokazivu Lux aeternu osećamo jače i dublje od dokazive Crne rupe i to nam daje nadu i radost.
Zašto ste se odučili za ovu igračku postavu?
Aleksandar Ilić: Sa Mojcom, Brankom i Jakšom nastavljam svoju saradnju podjednako kroz samostalne projekte i kroz platformu Balkan Dance Project. Svaki put smo doneli novo izazovno stilizovano koreografsko rešenje. Neki drugačiji provokativni plesni teatar. Zajedno smo sazrevali i stvorili jedan poseban odnos, što je u današnje vreme jako teško izgraditi. Smatram da su sazreli i pozicionirali se kao vrlo kvalitetni umetnici, što o njima govore i njihovi samostalni projekti. Velika mi je čast da nam se u Grand Hotelu priključio isto tako sjajan igrač, pedagog i koreograf Ognjen Vučinić iz Hrvatske. Njihova hrabrost a u isto vreme poverenje u mene, publiku će u isto vreme nasmejati, provocirati i na kraju zapitati da promisle o svojim sopstvenim osećanjima. Svako od njih će svojim smislom za vreme i prostor doprineti kompoziciji ovog dela.
Koji su bili koreografski odnosno rediteljski izazovi?
Aleksandar Nikolić: Ova vrsta scenskog jezika je veoma kompleksna. U isto vreme veoma apstraktna, a opet mora biti dovoljno jasna i usmeravajuća. I neverbalna, i verbalna. I komicna, i mračna, ali i puna svetlosti i nade. I idejno i formalno, ovaj žanr predstave se zida od nule. Koreograf, reditelj, kompozitor…. svi mi koji smo s one strane pozornice hodamo terenom bez rukohvata u vidu teksta, libreta, gotove muzike. Jedini način da eksperiment uspe je da se potpuno otvorimo i iskreno govorimo o sopstvenim strahovima, nadama, radostima i ekstazama.
Šta nam poručuje ovaj komad?
Ilić i Nikolić: Izbor je na nama…
Kakva je budućnost “Grand Hotela”?
Aleksandar Ilić: Prva repriza je već zakazana za 16. april, a nakon toga ako se steknu uslovi nastavljamo već dogovorena gostovanja. Festival Velenje (Slovenija), Plesni festival u Šibeniku (Hrvatska), povratak na festival u Šangaj u Kinu. Ono što nas sve jako veseli je nastup u Cankarjevom domu u Ljubljani. To nam je pored premijere u Madlenijanumu najveći cilj a nadamo se i uspeh.
Aleksandar Ilić (1977) prvi je solista baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, koreograf, profesor i osnivač Instituta za umetničku igru. Diplomirani je komunikolog i magistar koreografije.
Baletsku karijeru započeo je u Narodnom pozorištu u Beogradu 1998. godine, a kao koreograf debitovao je 1999. godine na Festivalu koreografskih minijatura. Tokom karijere sarađivao je sa velikim brojem domaćih i inostranih koreografa. Autor je brojnih baleta, koreografija za dečje predstave, opere, objavio je tri knjige pesama, bavi se prevodlištvom. Glavni i odgovorni urednik je publikacije za umetničku igru Stepart.
Jedan je od osnivača Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije, čiji je predsednik od 2019. godine, i utemeljivač Nagrade Terpsihora. Dobitnik je mnogih priznanja, među kojima su i dve Nagrade „Dimitrije Parlić”, Nagrade Ujedinjenih nacija – Muzički ambasador, Stenway Hall u Njujorku, Specijalne nagrade Universal Artist festivala u Bostonu i Nagrade za životno delo „Filip Višnjić”.
Od 2017. do 2019. obavljao je dužnost umetničkog direktora BELEF-a. Od septembra 2019. na poziciji je v. d. direktora Kulturnog centra Beograda.
Aleksandar Nikolić je diplomirao pozorišnu i radio režiju na FDU. Studirao je istoriju umetnosti, kao i industrijski dizajn. Stručno se usavršavao u Italiji, Nemačkoj, Grčkoj u oblasti opere.
Vanredni je profesor na Institutu za umetničku igru u Beogradu (oblast Režija u operi i baletu). Od 2016. drži internacionalne master klasove u Izraelu i Srbiji namenjene operskim pevačima. Dobitnik je visokih priznanja u umetnosti – Žamboki fondacije i Grada Jerusalima za izvanredan doprinos kulturi grada Jerusalima 2018, zatim Zahvalnice GIPAC fondacije iz Bostona za razvoj operske umetnosti i operske pedagogije, kao i Pohvale Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu za izvanredan doprinos u razvoju operske umetnosti u Srbiji.
Od sezone 2009/10. angažovan je u Operi NP Beograd kao reditelj na održavanju i obnavljanju tekućeg repertoara. U sezoni 2015/16. angažovan u Royal Opera House Covent Gardenu u Londonu kao director on duty na operi Travijata.
Od 2019. na funkciji je v.d. direktora Malog pozorišta „Duško Radović“.
