0
Atelje 212 nedavno je proslavio 66. rođendan izložbom "Ovo je scenirano" koju je svečano otvorila Gorica Popović. Bila je to prilika da razgovaramo s jednom od najvoljenijih glumica i evociramo sećanja na davno minule dane i neko drugo vreme...
– U Ateljeu 212 sam 40 godina. Kada to izgovorim zvuči veliko, ali i meni je mnogo značajno. Ovo pozorište je moja druga kuća. Došla sam još kao studentkinja na poziv Mire Trailović. Kad se samo setim tog vremena! Na sceni su se našli oni najveći poput Zorana Radmilovića, Ružice Sokić, Petra Kralja i mnogih drugih. Za mene je to bila fantastična škola jer sam dobila priliku da budem u tom društvu – seća se glumica za Nova.rs dodajući da joj je Atelje bio „univerzitet života“.
Sada je u penziji, ali kako kaže – samo na papiru. Vredno radi, ne napušta scenu, a odnedavno je i član Upravnog odbora:
– Još uvek sam tu, ne planiram da idem, već da radim na novim projektima. Srećna sam što smo Ceca Bojković, Tanja Bošković i moje druge drage kolege vratile komad „Moja ti“. Mislim da ju je publika jako volela.
Izlazak na scenu, priznaje, nije se promenio ni nakon toliko decenija provedenih na daskama koje život znače:
– Možda zvuči kao kliše, ali zaista je teško objasniti tu emociju, tu vezu sa publikom, taj trenutak kada kročite na scenu i obasjaju vas reflektori… Najdragocenije je kada znate da još uvek imate šta da kažete ljudima i ostvarite divnu komunikaciju – tada se stvara posebna energija koja se nikad ne gasi kod glumca. Zato se kaže da glumac zaista nikada ne ode u penziju, samo malo uspori. Mi smo vezani za scenu do kraja života.
Podsećamo se vremena kada je Atelje nastajao davne 1956. godine…
– Išao je u korak sa evropskim i svetskim tokovima u teatru. Nikada neću da zaboravim kada je “Kosa” prvi put odigrana. To je bila revolucija! Svi u toj sali smo osećali to u sebi. Bila sam u srednjoj školi kada sam prvi put gledala komad, ali taj osećaj, da posmatram nešto što će zauvek promeniti pozorište kod nas, nikad neću zaboraviti. Bio je takav događaj i prekretnica da se sećam lica ljudi pored mene koji su neumorno tapšali i ovacijama pozdravljali ekipu na čelu sa Mišom Janketićem i Draganom Nikolićem – setno govori Popovićeva.
Dragan Nikolić, seća se glumica, nikada nije ušao ili izašao iz bifea Ateljea 212, a da pre toga nije smislio neku šalu:
– Uz njega je bio i Zoran Radmilović. Bio je tako ćutljiv, ali neizmerno duhovit. Kuvala se u njemu neka pošalica ili prozivka i onda kad bi to eksplodiralo, niko od nas ne bi mogao da dođe k sebi. A on bi samo nastavio ozbiljno da ćuti. Išao je tu pored u „Srpsku kafanu“, šalio se sa ljudima, uzimao im šešire… Mnoge je lepih sećanja. I sada ima toga, ali mladi se drugačije druže, no, Atelje 212 je i dalje mesto dobre energije i atmosfere.
Ističe da se od Ateljea uvek očekivalo da bude moderno, novo i inovativno.
– Publika je obožavala komediju, međutim, kritičari su je sahranjivali oštrim komentarima. Obožavala sam “Radovana III” i ” Kosančićev venac 7”, ili kasnije “Ljubavno pismo”, a dočekani su na nož od kritike. Smatrali su da je komedija šala bez dubine. Nikada nisam tako mislila. Za glumca je najlepše kad uspe da iskreno nasmeje publiku, kao i da je rasplače ili natera da se zamisli. Pozorište živi od toga, mi glumci dišemo to, publika to oseća i zato je teatar toliko neophodan u bilo kom vremenu. Zato je pozorište jače od ratova, virusa i svih pošasti koje su nas zadesile. Možda mogu da teatar uspore, ali nikada da ga zauvek ugase – zaključuje glumica.
Bonus video: Veče Sa Ivanom Ivanovićem – gošće Gorica Popović i Anđa Brstina