1
Jednom, ima tome, valjda, trideset i dve cele godine, čas Estetike kod profesora Velje Abramovića (Velimir, Vilijam Abramčik, reditelj, filozof, teslijanac), počeo je njegovim pitanjem: jeste li išli da vidite podizanje kupole na svetosavski Hram?
Beše to, dakako, ogroman građevinski poduhvat, četiri hiljade tona podignuto na četrdeset metara, i, da, poneko od nas prisutnih sa tog predavanja u betonskoj krletki novobeogradskog Fakulteta dramskih umetnosti, išao je da gleda to čudo koje je trajalo polovinu vremena lutanja proroka Ilije po pustinji, Mojsijevog posta, Velikog potopa i Isusove osame po krštenju.
Dvadeset dana, po dva metra dnevno. Nije baš da se kupole dižu često u ovoj dolini plača, bilo kakve kupole, naime. A onda je profesor, posve neortodoksni predavač koji svoje studente tera na razmišljanje i dijalog, a ne ex-kathedra isporučivanje ovejanih istina – sve smo to ionako čitali i sami, ako bejasmo zainteresovani – pitao: a jeste li videli krst?
I onda smo pričali o tom krstu na kupoli Hrama. U ona se doba vodila debata o tom krstu, javna i kafanska. Bolje reći – nagvaždalo se: te zašto nije tradicionalan, te zašto kugle na krajevima kad je to „ekumenski znak“, te što su ocila uglasta. Meni se, sećam se, sviđao, pa sam to i rekao. Zašto? Zato što je, mišljah tada, a i sada, srećno venčan jedan tradicionalni simbol sa savremenošću. Dalje od toga nisam išao, nisam vernik, hramove pohađam rado, baš kao i galerije i muzeje, estetsko me privlači, ideološko odbija, ali ga razumem, zato što pokušavam da razumem čovečanstvo i njegova pregnuća i zablude.
Autor tog krsta je Nebojša Mitrić, veliki majstor. Kad bi u umetnosti bilo takmičenja i potrebe za stepenovanjem, valjalo bi reći „jedan od najboljih“. Ali, važnije je nešto drugo: Mitrić je bio snažnog dara, vrhunskog izvedbenog majstorstva, idejno bogat, autentičan, samosvojan, jedinstven. U dve reči – veliki umetnik. U času kada je, ujesen te nulte godine naših života, na koju nedelju pred pad Berlinskog zida, u predvorju novog doba, vođen dijalog profesora i studenata na novobeogradskoj pustolini iz koje se dobro vidi jedno drugo remek-delo, ono arhitekte Mihajla Mitrovića, Zapadna kapija Beograda, Nebojša Mitrić bio je već više od mesec dana mrtav.
Na životu je ostao nepunih pedeset godina ranije zahvaljujući svojoj majci: beogradske su Jevreje vodili na Sajmište, ne znam kako se budući Nebojša tada zvao, ni prezivao, a negde u Brankovoj ulici, majka ga je sakrila u dućan obućara Mitrića. Porodicu više nije imao. Postao je Mitrić. Studirao je u prvoj generaciji Akademije primenjenih umetnosti, kod Ivana Tabakovića, početkom pedesetih. Putovao je Makedonijom, Dalmacijom, Srbijom, sagledao vizantijsku tradiciju, pronašao ono što je ključno za individualni dar: utemeljenje u tradiciji, način da iz nje crpe ono što mu je potrebno; pronašao je, nadalje, svoj glas u svom vremenu, sukladno slavnoj Eliotovoj zapovesti iz britkog štiva „Tradicija i individualni talenat“: tradicija se ne nasleđuje, tradiciju se stiče predanim radom.
I to je Nebojša Mitrić činio. Vizantijsko nasleđe i njegov eho u našim krajevima propustio je kroz membrane svog, modernističkog, sebisvojstvenog izraza. Medaljoni, bareljefi i reljefi, skulputre, mala i velika plastika, sve je to kod Mitrića dobilo poetsku dimenziju, potpuno autentičnu, navlastitu i vlastitu, uronjenu u prošlost, zagledanu u budućnost. Uz još nekolicinu sebi sličnih, promenio je izgled i smisao spomeničkog i memorijalnog vajarstva. Tako su nastali medaljoni Njegoša, Vukove i Đurine glave, knez Lazareva sedeća figura, desetine drugih radova male plastike – i, naravno, kalemegdanski Despot Stefan.
Tako je zauvek ostao „vajar varoši beogradske“, kako ga je nazvao moj drugi profesor i moj saradnik na poslovima scenskog mačevanja, slavni direktor Galerije SANU, istoričar umetnosti, Stanislav Staša Živković. Radeći u JDP-u „Hamleta“ sa rediteljevom (mojom) željom za teškim, dvoručnim mačevima, odgovarajući Istoriju umetnosti i pišući seminare o manastiru Kalenić, zovući ga „profesor Kornjača“ dok smo radili „Džona Piplfoksa“ u Radoviću, gledajući kako iz sudara gvožđa lete iskre u završnom dvoboju Lečićevog Hamleta i Mićanovićevog Laerta, jureći da vidim tu slavnu rozetu crkve u Kaleniću, zbilja ravnu onoj na Notr Damu, razumevao sam, posredno, i to o čemu je, pišući o Mitriću, govorio Stanislav Živković. Taj eliotovski odnos prema tradiciji, tu ideju da je nasleđe ili savremeno – ili mrtvo. Ništa od „slatkog pravoslavlja“, „nacionalnog buđenja“, „povratka korenima“ i sveg tog kičeraja od kog je jedan umirući režim u sprezi sa nadolazećim restauratorima svakojakog sentimentalno-senilnog nazadnjaštva napravio uvod u zločinstvo, nije bilo ni kod mog profesora Istorije umetnosti, niti, dakako, kod Nebojše Mitrića. Zašto je odlučio dokinuti svoje postojanje na ovom svetu i je li verovao u neki drugi, ne znam. Krst na vračarskom Hramu, međutim, baš kao i despotova figura na Gornjem gradu, stoje kao znak da je nasleđe moguće steći i da ono nije ovo što nam se pod tim od skora prodaje, po beogradskim trgovima, spomenicima skorojevićkog nedoumevanja o vlastitom identitetu.
Nebojša Mitrić odlučio je da odustane od bivstvovanja u ovoj dolini plača, augusta 1989. Odlučio je pištoljem, u Palmotićevoj ulici.
Na dnu te ulice nalazi se novi spomenik Despotu. Nezgrapan, neuko napravljen, nalik radovima naivaca, to je spomenik, baš kao i onaj na Savskom trgu, nečem drugom. To nešto, ta kako bi to Nabokov rekao za one Gogoljeve junake iz „Revizora“ i „Mrtvih duša“, neprevodivom ruskom rečju – „pošlost“, koju, kao pojam, Svetlana Bojm, autorka „Budućnosti nostalgije“, naziva „opsecnim i lošim ukusom“, nečim neopozivo banalnim, suštinski neproduhovljenim, iako se za takvo izdaje – to je to obeležje ovog doba silničkog neznanja i umetničke neukosti.
Nešto se od toga, mutno i nejasno, nalazi u slavnom songu Idola, „Moja si“. I ma kakva idejna pometnja nosila tu pesmu, nezavisno od raskoši Divljanovog muzičkog dara, u njoj se nahodi sudbina Mitrićeva koja jest sudbina i nas što smo još tu: raspeti između istinskog i nasilno prekinutog stvaralačkog poimanja i čitanja nasleđa, s jedne strane, i posvemašnje grubosti sveprisutne banalizacije svega postojećeg kao estetskog osnova nove agresivnosti što žudi za priznanjem koje ne može dobiti i samopotvrdom koja joj nije dostatna, mi smo raspeti između Mitrićevog kalemegdanskog Despota i ovog na novokomponovanom trgu dole ispod Urbanističkog zavoda i Instituta za mentalno zdravlje. Na tom smo raskršću svakako.
Estetsko pitanje oduvek je i prvo i poslednje. Estetsko, jer etičko.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare