1
Autor je uvek najzadovoljniji poslednjim pesmama koje je napisao. Ja mislim da od albuma “Playback” pa do sada doživljavam neki svoj zenit, kaže za “Novu” frontmen Eve Braun.
Bečejska grupa Eva Braun održaće večeras s početkom od 21 sat koncert u sali Amerikana Doma omladine na kojem će obeležiti 25 godina od objavljivanja albuma „Heart Core“. Veliku godišnjicu albuma Eva Braun obeležiće uz brojne goste, ali i tako što će publici odsvirati celu ploču, objavljenu 1998. godine.
– Mi smo nešto slično i uradili 2012. godine sa albumom “Prisluškivanja” kada smo obeležili 20 godina te ploče, tom prilikom smo “u cugu” odsvirali ceo album, po redosledu pesama sa originalnog izdanja, od prve do poslednje. Ono što je zanimljivo je da smo mi bili prvi bend na ovim prostorima koji je tako nešto uradio. Što se tiče albuma “Heart Core”, tu ima i nečeg ličnog za mene, to je ploča koja mi je izuzetno draga i najznačajniji album u ovoj mojoj 30-godišnjoj karijeri – iskren je u razgovoru za Nova.rs Goran Vasović, frontmen grupe Eva Braun.
Prethodna postava se tada raspala, to je bio novi početak za tebe i grupu?
– Da, tada je proradio neki moj inat, jer kada čovek ostane sam strašno je motivisan da se dokaže, na ovaj ili onaj način. Tu ploču sam pisao bukvalno ostrašćeno, da što bolje ispadne, što komercijalnije, da bi smo se ponovo vratili, i da ne bismo propustili priliku koju smo dobili posle albuma “Pop Music” koji nas je probio. I kao u svim pričama sa srećnim krajem, “Heart Core” je postao izuzetno popularan, i to je najprodavaniji naš album do dana današnjeg.
“Lavirint” je bio najveći hit na ploči?
– Tri pesme su se tu izdvojile. “Lavirint” koju smo Pjer (Petar Dolinka, prim. aut.) i ja zajedno napisali. On je napisao muziku za strofe, a ja za refren, ja sam napisao tekst za strofe, a on za refren. Bukvalno smo sve izmešali i to je nekako profunkcionisalo. Zanimljivo da ja nisam verovao da ta pesma može da bude hit-singl, a to je uz “Sasvim običan dan” naša verovatno najpoznatija pesma. Tu je takođe bila “Mala prodavnica užasa”, koja je i dan-danas favorit na koncertima. I konačno tu je duet sa Sergejom Trifunovićem “Odvedi me iz ovog grada”, obrada grupe Film, koji je takođe bio ogroman hit i još uvek se sluša.
Da li je Jura Stublić čuo vašu verziju pesme „Odvedi me iz ovog grada“?
– Pokušavao sam da stupim u kontakt sa tim čovekom, jer mi i posle 25 godina još uvek nismo dobili ni jedan jedini dinar za aranžman za tu pesmu, a on redovno za nju dobija pare. Bez njegovog odobrenja ne možemo da dobijemo taj novac koji nam je praktično zarobljen. Ja sam pokušavao da dođem do njega preko zajedničkih prijatelja, ali nisam uspeo još uvek, sumnjam i da ću uspeti. Tako da je malo bizarno, jer stalno dobijamo obračune preko SOKOJ-a, ali ne dobijamo novac. Mada, ta pesma je odradila puno u našoj karijeri, tako da mislim da je i to sasvim dovoljno.
Album je snimljen krajem 90-ih, u jednom teškom periodu za Srbiju. Kako se generalno sećaš tog vremena?
– Od ’96. do ’98. nije bilo baš toliko loše. Gadne godine su bile od ’91. do ’95. Potpisivanjem Dejtonskog sporazuma, kada su „pale“ sankcije, došao je period koji nije uopšte bio tako rđav. Nesreća je krenula ponovo kada je bilo NATO bombardovanje i sve ostalo. Tako da smo mi pre toga uhvatili dobar voz za objavljivanje albuma „Heart Core“. Koliko-toliko je postojao privid normalnog funkcionisanja društva. Čudno je, dosta imam šizofren odnos prema tim godinama. Bio sam mlad, Eva Braun je tada bila najpopularnija, dosta je to dobro funkcionisalo. S druge strane si imao te periode rata, sankcija, očaja… Ponekad pomislim da mi je možda baš ta muzika pomogla da ostanem zdrave pameti.
Šta si slušao od muzike u tom periodu?
– Ja sam inače bio veliki kolekcionar albuma, čak i u ono vreme. Bio sam do grla u 60-im i 70-im, ali sam pomno pratio ono što se dešavalo na tadašnjoj inostranoj sceni 90-ih. Definitivno sam se povezao sa Britpopom, ali čini mi se da je to kod mene više bila reakcija na grandž koji je meni bio stran. Ne toliko muzika, koliko grandž-filozofija. “I hate myself and I want to die” mi je uvek bilo izuzetno strano. Ceo taj depresivni momenat mi je baš bio odbojan. I onda se pojave Oasis “I wanna live forever”, sa totalno jednom drugačijom filozofijom, i to mi se dopalo. Generalno mislim da do dana-današnjeg optimista u meni i dalje uspešno uspeva da pobedi tog pesimistu koji se povremeno budi. Pored Oasis, bendovi koje najviše pamtim iz 90-ih su Teenage Funclub, koje sam intenzivno slušao u to vreme i Fountains of Wayne, bend koji sam obožavao, to je možda i najbolja američka grupa u poslednjih 20-30 godina.
Teenage Funclub su imali pesmu pod nazivom “Neil Young” na albumu “Grand Prix” (1995), a vi ste iste godine imali pesmu “Brian Wilson” na albumu “Pop Music”. Nema nikakve konekcije?
– Da li mi veruješ da to nema nikakve veze jedno s drugim… Ali nikakve, apsolutno. Meni se dopala ideja, nisam ja prvi, ljudi to rade odavno. Ja sam u tom momentu baš puno slušao Beach Boyse, u stvari generalno Brajana Vilsona. Imao sam ideju da mu na taj način odam neku počast. Kada si klinac svakakve ti gluposti padaju na pamet. Mada, tu pesmu zaista volim, iako ja ne volim naš album “Pop Music”. Ali mislim da je ta pesma jedna od kvalitetnijih sa te ploče.
Nedavno nas je napustio čuveni autor i kompozitor Bert Bakarak, ti si se emotivno oprostio od njega na društvenim mrežama. Dosta je uticao na tebe i tvoju muziku?
– Puno je uticao na mene. On je pored Makartnija, Lenona, Pola Sajmona, Pita Tauzenda, Pola Velera, koji su mi bili muzički junaci, jedan od mojih omiljenih kompozitora. Zaista sam mnogo slušao njegovu muziku. Mi smo čak imali njegovu obradu kada je RTS pokušao da reaktivira emisiju Hit meseca iz 80-ih. Bilo je par epizoda, mi smo se pojavili u jednoj, i odsvirali smo LIVE “This Guy’s In Love With You”, zajedno sa Draganom Ilićem iz Generacije 5 na klaviru. Taj snimak smo posle i objavili na “Off the Record” albumu sa našim neobjavljenim snimcima. Mislim da je Bert Bakarak sigurno među pet najvećih autora 20. veka.
Novi singl i spot “Jadransko more” izašli su nedavno, zadovoljan si reakcijama?
– Jesam, ali ja posle 30 godina u svemu ovome više nemam neka očekivanja. Zadovoljan sam šta god da se desi. Ne očekujem previše, ali da, jako mi se dopada reakcija i na ovaj, i na prethodni singl “Ti si sve”. Čini mi se da je to baš nekako lepo prošlo. Te pesme su u neku ruku povezane, ljubavne su i nostalgične. Uvek je autor najzadovoljniji poslednjim pesmama koje je napisao. Ja mislim da od albuma “Playback” pa do sada doživljavam neki svoj zenit kao autor.
Postoji taj izraz “inteligentni pop” za neke bendove koji imaju sofisticiran stil i zvuk, među njima je Prefab Sprout, engleska grupa koju i ti voliš. Da li bi Evu Braun tu svrstao?
– Bilo bi krajnje neskromno i bezveze da to ja kažem i nisam na taj način nikada razmišljao. Ljudi me ponekad pitaju šta je moj guilty pleasure. Ja to nemam. Imam takav odnos prema muzici, da ako mi se nešto sviđa, potpuno mi je svejedno odakle to kreće, bitna mi je pesma. Smatram da Plavi orkestar ima odlične pesme, kao što mislim da ih imaju i Dinosaur Jr. Meni je ideja vodilja uvek bila pisanje pesama, volim lepu melodiju. Volim da pišem ljubavne pesme, ali ne volim banalne tekstove. Želim da tu uvek bude neki twist, da bude nešto što nije baš uobičajeno.
Bonus video: Cane o 40 godina karijere Partibrejkersa
