0
Ne bih voleo da se govori o titoizmu kao poželjnom obliku društvenog uređenja, jer tu nije bilo slobode govora, kaže za Nova.rs reditelj i scenarista Goran Radovanović.
Tačno tri godine nakon dokumentarca o Dušanu Makavejevu srpski reditelj i scenarista Goran Radovanović publici se predstavlja s potpuno drugačijom temom, ovekovečenom u dokumentranom filmu „Čekajući Handkea„. Splet okolnosti ili namera, tek „Čekajući Handkea“ premijerno je prikazan pretposlednjeg dana, a reprizno i sinoć na zatvaranju 50. Festa. A na 47. Festu Radovanović je bio laureat „Beogradskog pobednika“ u kategoriji najbolji srpski film za dokumentarac „Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj sali“.
– Već sam u godinama kada uoči prikazivanja filma nemam očekivanja ili tremu. Najvažniji mi je sam proces rada. Ovaj film je znatno drugačiji od prethodnog. Film o Makavejevu je počivao na audio, a ovaj na video materijalu. Potpuno su dve različite forme dokumentarca – kaže za Nova.rs Goran Radovanović, scenarista i reditelj, koji je odavno član Evropske filmske akademije.
Temi Kosova Radovanović, koji je potpisao ostvarenja „Oktoberest“ (kao scenarista), „Kasting“, „Hitna pomoć“, „Uz Fidela do kraja“, vratio se ponovo sa „Čekajući Handkea“ posle nagrađivanog filma „Enklava“:
– Kosovo je najveća tema ove države. Mi smo bombardovani zbog Kosova, iako nam se nameće da to nije istina. Nije ovde u pitanju fascinacija Kosovom, već ljudskim pravima. Tačnije, njihovim nepoštovanjem od strane albanske većine prema srpskom narodu – objašnjava Radovanović.
Iako mu je ime u samom nazivu filma, nobelovac Peter Handke je samo, kako objašnjava naš sagovornik, metafora, a dokumentarac je snimljen u Velikoj Hoči koju naziva „unikatnim mestom“:
– Handke je veliko ime. U pitanju je čovek koji je dva puta ostavio po 50.000 evra našem narodu. Ljudi, posebno u Metohiji, doživljavaju ga krajnje ozbiljno, ali imate nekih ovde koji ga vide kao negatora genocida – reči su reditelja, koji priču plete oko o vinara Srđana Petrovića iz Velike Hoče koji odlučuje da postavi ploču sa likom pisca na svojoj vinariji na Kosovu u kojoj je pisac više puta boravio. Ali, to u toj izopštenoj enklavi postaje sizifovska akcija…
Kada je 2019. Goran Radovanović dobio „Beogradskog pobednika“ za „Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj sali“ bilo je to prvi put u istoriji Festa da jedno dokumentarno ostvarenje bude ovenčano nagradom. Govoreći o tom dokumentarcu reditelj i scenarista ističe kako je imao osećaj „istorijske dužnosti“:
– Ranim delom Makavejeva inspirisao sam se posebno u prvoj fazi svojih dokumentarnih-kratkih filmova. Oslobodio me je u smislu filmskog jezika. I znao sam, bio sam svestan koliko je značajna figura u našoj kinematografiji, ali i da je pri kraju života. I učinio sam ono što sam mogao. Dok sam u Kinoteci bio u Upravnom odboru na moju inicijativu sala u toj instituciji ponela je ime „Makavejev“. A taj film koji sam uradio, postao je, nažalost, memorijalni – priča Radovanović.
Pre završetka filma preminuo je Makavejev, a u tom dokumentarcu Milena Dravić se poslednji put, uoči smrti, pojavila u srpskoj kinematografiji. No, film je, prema rečima reditelja, bilo zapravo sećanje na titoizam:
– Hteo sam da vidim ko je mogao i šta da radi za vreme Tita, koja vrsta kritike je bila prisutna. Film je indirektno, ali suštinski, bio vezan za titoizam.
Na pitanje da li smatra da se za vreme Tita moglo slobodno raditi, odgovara kontrapitanjem:
– Ključno pitanje je ko je mogao da radi? Samo članovi Komunističke partije. Ko nije bio član, teško da je mogao da dođe do posla. Živojin Pavlović je bio izuzetak. Ali, Dušan Makavejev je jedno vreme bio član Partije, Saša Petrović takođe, da ne govorim o Puriši Đorđeviću, koji je čak bio i partizan. Zato ne bih voleo da se govori o titoizmu kao o poželjnom obliku društvenog uređenja, jer tu nije bilo slobode govora – smatra Radovanović.
Danas svedočimo, kako naglašava naš sagovornik, povratku titoizma na koji se gleda kao na „rajsko balkansko utočište“ nakon čega je usledio strašan Miloševićev nacionalizam:
– Ali, zaboravlja se da je Milošević potekao iz tog titoizma, iz poštovanja kulta ličnosti, doživotnog predsednikovanja, partijske policije, neimanja ljudskih prava. I mi sad pričamo o Josipu Brozu kao kultnoj ličnosti demokratskog formata. To je problem – naglašava Goran Radovanović, dodajući da svojim filmovima nema nameru da promeni svet.
– Najveća stvar je kad oni o kojima sam snimio film shvate da razumem njihove muke. Ali, na umetniku nije da menja stvari, već da da emociju i da ponudi neki svoj doživljaj sveta – reči su Gorana Radovanovića, koji na kraju otkriva da 24. marta počinje snimanje novog igranog filma o bombardovanju Srbije.
Bonus video: Glas, dirka, bas
