0
Marković je u svim režimima bio popularan, istovremeno, nijedna ga vlast nije volela. On je hroničar građanske klase koja se prodala, korupcije koja nije nužno za novac, nego za komoditet, nemešanje, lagodnu inerciju. Marković ne napada vlast. On napada nas. A to, priznajte, više boli, kaže Jurica Pavičić, selektor Motovunskog festivala obrazlažući nagradu "Maverick" koja se dodeljuje za kinematografsku hrabrost i širenje granica filmskog izraza, a čiji je ovogodišnji laureat proslavljeni reditelj.
– Motovun Maverick nagrada je obično namenjena onim filmskim autorima koji su išli protiv struje: protiv dominantnog ukusa, protiv poželjnih formi, protiv masovne popularnosti. Goran Marković naoko nije takav maverick. Filmovi Gorana Markovića su tokom najvećeg dela karijere bili i popularni i voljeni. Već od prvog filma „Specijalno vaspitanje“ (1977), Marković je bio prihvaćen od jugoslavenske kritike kao glas prve generacije doista odrasle na asfaltu. Njegovi filmovi iz 80-ih bili su i popularni i – zašto ne? – populistički. Filmovi poput „Nacionalne klase“ (1979) i „Variole vere“ (1982) imali su gledanost koja se merila u stotinama hiljada, utisnuli su se u široku masovnu kulturu, a scene, songovi i replike iz tih filmova postale su deo urbane kulture. Marković je, prema tome, rado naginjao žanrovima koji jesu bili i još su popularni, od omladinskog sportskog filma, preko filma katastrofe, do psihološkog horora („Već viđeno“, 1987). Bio je i hvaljen i prihvaćen i popularan. Bio je naoko sve, ali ne maverick – ističe Pavičić i dodaje:
– A opet: taj je dojam tako pogrešan. Jer malo je koji režiser tako ustrajno i tako stalno išao uz dlaku srednjoj struji, uz dlaku vladajućim ideologijama i vladajućim normama filmskog ukusa kao što je to činio i još čini Marković.
Selektor Motovunskog festivala ocenio je da su rediteljevi popularni filmovi iz 80-ih bili gotovo uvek „razorna vivisekcija kasnog socijalizma.“
– U tim filmovima, taj se kasni socijalizam prikazuje kao društvo – eto, mora se to reći – tako prokleto slično našim današnjim post-jugoslavenskim: društvo floskula i parola, zlatne mladeži, koristoljubivih oportunista ispod lažnih stega, nedostojne dece velike istorije. Nisu ti filmovi „disidentski“. Ne: zato što je Markoviću i tada bilo jasno, kao što mu je i posle bilo jasno, da prava priča nisu vlast i partija. Prava su priča građanski oportunisti s njihovim pragmatičnim mehanizmima suživota s vlašću. To je tema „Nacionalne klase“, „Majstora, majstora“ (1980), „Tajvanske kanaste“ (1985), te završnog filma Markovićevog jugoslavenskog opusa – „Tito i ja“. Stoga je u pravu beogradski kritičar i kolumnista Teofil Pančić kad Markovićeve likove iz 80-ih opisuje kao najavljeno proroštvo. Uzmite junaka „Tajvanske kanaste“, piše Pančić, i videćete ljude kakvi će na ramenima izneti iduću eru – navodi Pavičić.
Marković je, ističe, antikomunističke filmove snimao dok je komunizam još postojao.
– Od devedesetih, na isti će način analizirati nacionalizam. Snimiće „Srbiju godine nulte“ (2000), film koji podvlači crtu pod Miloševićevom erom. U prvoj godini nove demokratske vlasti, snimiće „Kordon“ (2002) – film o buntu protiv Miloševića. Ali ni u tom filmu glavni junaci nisu buntovnici. Glavni su junaci policajci poslani da čuvaju režim. Marković se drži svoje najtrajnije, najdugovečnije teme. Pita se: kako ljudi kapituliraju? Kad postaju moralne gvalje? U koliko se koraka to dogodi? Moraju li to biti posebno loši ljudi da bi im se to dogodilo? Ili se – uf! – možda to može dogoditi i meni? – pita selektor.
Goran Marković je, kako ističe, u svim režimima bio popularan umetnik. Bio je hitmejker. Publika je volela ono što radi.
– Istovremeno, nijedna ga vlast nije baš jako volela, pa ga ne voli ni današnja. I danas je često meta agresivnog tabloidnog laveža. U trenutku kad dobija ovo priznanje, on je u vlastitoj sredini gotovo pa persona non grata, predmet nezapamćenih medijskih napada. To u neku ruku i nije čudno. Jer, Marković u gotovo svim svojim filmovima pincetom čačka tamo gde boli. On je hroničar građanske klase koja se prodala, korupcije koja nije nužno za novac, nego za komoditet, nemešanje, lagodnu inerciju. Marković ne napada vlast. On napada nas. A to, priznajte, više boli. Zato je Goran Marković savršeni Maverick motovunskog festivala – zaključuje Jurica Pavičić.
Nagrada će uglednom reditelju biti uručena tokom ovogodišnjeg festivala koji će se održati od 26. do 30. jula u Motovunu.
Bonus video: Utisak nedelje – Goran Marković, Vladeta Janković i Cvijetin Milivojević
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare