3
Čuveno francusko pozorište Komedi fransez iz Pariza gostovalo je na Bitef festivalu s predstavom “Hekuba, ne Hekuba” u režiji istaknutog portugalskog umetnika Tijaga Rodrigeša. Naša ekipa imala je prilike juče da prisustuvuje svečanom prijemu slavnog ansambla u Francuskoj ambasadi gde smo razgovarali sa glavnom glumicom Elsom Lepoavr.
Tijago Rodrigeš za ovu predstavu, koju je publika Bitefa imala prilike da pogleda dve večeri zaredom, bira priču o Hekubi i putem direktnog obraćanja publici prepliće vanvremenske dileme drevne Trojanke sa pitanjima sa kojima se suočava savremena žena, glumica i majka, pritisnuta sličnim mukama. U ovom slučaju, glavna glumica uvežbava Euripidovu “Hekubu” i igra ulogu Prijamove udovice, koja je u porazu Troje izgubila sve: muža, presto, slobodu i skoro svu svoju decu.
Hekuba je žena koja traži pravdu, a istovremeno, fiktivna tragedija se bolno prepliće sa glumičinom intimnom stvarnošću. Naime, njen sin, koji ima autizam, bio je žrtva zlostavljanja u domu u koji je smešten, i ona odlučuje da digne glas i javno osudi počinioce, ali i državu zbog loših uslova u kojima se deca nalaze.
Period proba predstave se preklapa sa periodom sudske istrage. Dva sveta se dotiču na uznemirujući način, između tragedije mita i stvarne tragedije, između pozorišne igre i igre pravde. Istražujući univerzalne teme patnje, pravde i majčinske ljubavi, ova predstava postavlja pitanje da li svet u kome deca ovako stradaju uopšte zaslužuje da bude spasen?
– Najveći izazov u radu na ovom liku bile su te jake emocije koje se konstatno prepliću u glumici dok sprema ulogu Hekube, i vulkanu emocija u njoj samoj zbog lične teške situacije. U početku nismo bili sigurni kako će Rodrigeš preplitati originalnog Euripida sa savremenim tekstom koji on piše baš za nas. Međutim, sve je tako fluidno teklo jer je ta borba za pravdu univerzalna. Svaka majka će želeti da za svoje dete učini sve što može – kaže Elsa Lepoavr.
Najvažnije pitanje koje ovaj komad postavlja, ističe glumica, je kako doći do društva koje će se pravednije odnositi prema ranjivim osobama, pogotovu ako je reč o nedužnoj deci sa autizmom.
– Želeli smo da damo glas onima koji ne mogu da se izbore za sebe. Ta deca ne mogu da se izraze rečima, zato sam se iz dubine duše borila da im to pružim – ističe Lepoavr.
Sa nama je podelila i jednu posebnu situaciju nakon izvođenja predstave u Avinjonu:
3
11
0
– Nešto se snažno tamo dogodilo što ću pamtiti celog života. Igrala sam na sceni i opazila sam u prvom redu desetak hendikepiranih osoba. Dok sam se obraćala publici, obraćala sam se njima. Bili su dirnuti, svako na svoj način, a ja sam bila srećna što sam uspela da doprem do njih. Kada se predstava završila želela sam da ih upoznam. Dodirom, zagrljajem smo uspostavili kontakt, nisu mogli rečima da mi kažu, ali smo se osećali. Jedna od žena koja im je bila pratnja mi je kazala da joj je jedan dečak rekao da ga jako podsećam na njegovu majku koja se na isti način bori za njega. Deci znači kada se povežu sa pričom, pogotovu kada je reč o mamama i njihovoj žrtvi. Bila sam ganuta.
Govoreći o aktuelnosti Hekubine borbe za prvdu, kazala je da uvek postoji nešto što je veće od svih nas, a to je kada se borimo za druge iako se osećali beznadežno i poraženo:
– Hekuba, kao i glumica Nađa su svesne svoje slabosti i nemoći. Hekuba je bila kraljica, imala je moć, a odjednom nema ništa. Međutim, ona ne odustaje! Žudi za pravdom i za nju se bori do kraja. Tako je i u životu. Svaki pojedinac se u borbi sa sistemom i državom oseti obeshrabreno, ali kada oseti zajedništvo – gura do kraja. To osećam i ja iz publike. Tada shvatite da u toj borbi niste sami, osetite solidarnost i dobijete snagu da ne odustanete – zaključuje Elsa Lepoavr.
Bonus video: Reditelj Milo Rau na Bitefu o Rio Tintu