Ne poznajem ništa nežnije od glumačkih bića, te dece nespretne u telima odraslih, tih odraslih sa dve duše, onom detinjom, osetljivom, leptiricom uvek pred sagorevanjem (srce je sijalica) i onom drugom koju podmeću svetu, kao svoje pravo(lažno) ja.
Držati glumačko biće u zagrljaju, znači imati u naručju divlju pticu, džinovskog galeba ,koji će zasigurno odleteti i sigurno raniti, najteže, onda kada je uznemiren najdublje. Naravno da će samo prhnuti u nebo, jer nebesa su pozornica, sa zvezdama na zastoru od pocepanog pliša teskobne noći, naravno da će ostaviti jad, bol, užas i opsesivno sećanje na ono vrelo, čudesno i blistavo što ležalo je u rukama, ali što nije stvoreno da traje. Odlaze, “kada njihov kapacitet za buđenje prestaje. ”Koliko god da imaju novca, večito su pred ambisom, jer na duši imaju “ranu veličine boga.” To se zakrpiti ničim ne može. Zato je neverovatno čudo kada pišu knjige. Kada umire ono uplakano dete u sebi i napišu knjigu.
A te knjige su, najčešće, fina poetika ulovljenog prostora koju profesionalni pisci retko dotiču, jer pisci pišu rukom iskusnog lovca, a ne nevinom rukom koja je do maločas gladila Hamletovu lobanju ili ledeno srebro Julijine kičme što sija pod prejakim reflektorima. Na srpskom jeziku knjige koje pišu glumci najčešće dožive uspeh, “Voli me više od svega na svetu”, Mire Furlan, (Booka), “Blistavo i strašno”, Bekima Fehmiua (prvo Samizdat B92, sada Laguna), “Stovarište” Sergeja Trifunovića (Geopoetika). Do nas stižu i knjige svetskih glumaca koje znamo po Oskarima ili ulogama u filmovima bez kojih se ne može zamisliti kinematografija. I uvek su to posebna dela. Itan Hok, američki glumac, scenarista i reditelj, u romanu “Svetli tračak tame” (Geopoetika,2021, po prvi put na srpski prevela Lusi Stivens), kaže: ”Slava je crna smrt. Volimo da gledamo druge kako umiru. Pa ih zato stavljamo na naslovne strane časopisa , raspaljujemo plamen njihovog ega sve dok se stvarno ne zapale i eksplodiraju… Duh vremena upravo sada to pokušava da ti uradi.”
Ovo je roman o bolu. Jedan glumac je završio snimanje, ali mu je završen i brak, jer prekršen je sveti zavet. On ga je prekršio i sada “uzbuđen, brigom iznuren”, odlazi da igra ulogu u Henriju IV. Probe teku. Privatni život mu se raspada. Ali ima li intimnijeg života od scene? Jedan od slavnih glumaca iz podele mu kaže:”Imam samo jedan savet za tebe koji bi vredelo da primeniš: neka ti život bude dosadan, a umetnost uzbudljiva.” Premijera. “Publika je odlepila, aplaudirala, zviždala.” Kičma mu se pretvarala u tečnost. Publika je grmela, video je hiljadu i dvesta ljudi kako, jedan po jedan ustaju da aplaudiraju. Talas zvuka se kretao prema njima, ogrtao ih, podizao. Odjednom, setio se prvog poljupca: ”Mišel Send je imala sladak dah.Gurnula mi je svoj anđeoski, mačkasti jezik između usana i u usta. Srce mi je puklo kao pištolj. Bum. Mislio sam da ću se onesvestiti… Gledajući publiku na nogama na mojoj prvoj brodvejskoj premijeri, bilo je kao da sam prvi put poljubio hiljadu i dvesta ljudi. Kolena su mi klecala, oči su mi se ovlažile.
Znao sam da je to kobajagi, ali to je bilo sve što imam.” On nastavlja dalje. Predstava se daje iz večeri u veče, kao što je to običaj na Brodveju. Pokušava da scenu doživi kao teren na kome se razvija. Stariji kolega mu kaže: ”Znam da se osećaš kao da ti je srce slomljeno- ostao si bez glasa, supruge, porodice i čini ti se da to ne možeš da podneseš, ali ne brini, naša su srca otporna, jaa sam imao dva srčana udara. Srce mi se razbilo na komade i –vidi me sada… Kao što nas naš dramski pisać podseća živi i voli svoju bedu…” “Svetli tračak tame” knjiga je o užasu glume i njenoj beskrajnoj lepoti, o ledenoj utrobi gledališta, koju glumac pokušava da svojim dahom zagreje. O gradu koji je blistavo lep i sjajan kao oštrica noža, taj divni ljubavnik nad ljubavnicima među gradovima, Njujork. Hok je dokaz da je tačna ruska poslovica da “jedan dar nikada ne ide sam.”
Zbirka priča “Netipičan tip” Toma Henksa (Laguna, 2020, prevela s engleskog Tatjana Bižić), još jedno je neobično čudo koje nam dolazi od dvostrukog oskarovca, Henks je zaista – potpuno netipičan. Iako Holivud definitivno nije mesto za one koji “imaju preko četrdeset godina i člansku kartu biblioteke” kako reče Hana Šigula, Tom Henks je uspeo nemoguće – da taj isti Holivud natera da čita. U trenutku snimanja “Foresta Gampa”, kada Paramaunt nije žekeo da plati neke scene (čuveno Forestovo trčanje po Americi), Henks je u snimanja uložio sopstveni novac. Kada mu je , posle čitanja knjige “Netipičan tip”, jedan dečak napisao pismo, žaleći se da su mu roditelji dali ime Korona, a da ga deca zadirkuju sada, u pandemiji, osmogodišnjem dečaku je odgovorio da je njegovo ime posebno i znači sunčev prsten, krunu i poklonio mu je i pisaću mašinu”korona” koju je koristio kada je bio u karantinu. “Netipičan tip “ zbirka je priča različitih po dužini, temama, vremenu i mestu odigravanja, sve su pisane različitim stilom, ali ih povezuje jedan predmet – pisaća mašina. Naime, Henks sakuplja vintidž pisaće mašine, koje su proizvedene između 1930. i 1940. godine. Često one još funkcionišu, Henks ih nosi na putovanja i na njima kuca.
“Netipičan tip” je , takođe knjiga otkucana na pisaćoj mašini, koja se, gotovo, ljubavno pojavljuje u ovim pričama, gde jedna ostavljena žena sa troje dece misli da je u dvorištu detlić, a ispostavlja se da je to prvi sused, profesor, koji popravlja pisaću mašinu u dvorištu, a sanja da sopstvenom ljubavlju popravi i njen i svoj samotni život. U drugoj priči usamljena devojka, dragi je nestao zauvek, kupuje pisaću mašinu kao od zelene pene, pouzdanu, bešumnu “oliveti”, koju joj prodavac prodaje isključivo ako obeća da će svakoga dana na njoj pisati. U trećoj priči, o jednom davnom Božiću iz 1953, (tako živo opisanom da čujete zvuk snega koji noću pada), deca ratnog heroja bez noge, pišu pisma Deda Mrazu na – pisaćoj mašini. Između priča su fotografije pisaćih mašina, koje nas potsećaju na prošlost, koja, ako i nije bila lepša, makar je bila sporija i zato kreativnija (kreativnost ne podnosi brzinu) i, verovatno, humanija. Ovo su pripovesti koje ukazuju na radost pisanja i pozivaju na radost življenja. Možda je jedno od vrhunskih spisateljskih umeća da u čitaocu probudi nadu. Tom Henks je u tome uspeo, ne pišući kao filmska zvezda, nego kao – pisac.
Kao gimnazijalka, čitala sam memoare Liv Ulman, “Menjanje”. Sećala se raspada braka sa Bergmanom: “Ujutru mi je pričao svoje noćne more, a ja sam znala da ću morati da igram u njima”, sećala se kako se tada malenoj kćeri, Lin žalila na oca, a ona odgovarala: ”Mama, i muškarci su Božja bića.” Sećala se prvog, kratkog, neuspelog braka, suprug beše lekar. Jednom nisu imali gde da budu nasamo i onda su pronašli pusto polju i jedno drvo pod kojim su se voleli u noći, Ulman piše: ”Ni s kim više neću biti tako mlada.”
Bonus video: Promocija knjige „Bez reči“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar