4
Teatar mora da bude angažovan i kada priča ljubavnu, porodičnu ili priču o nasilju, mora da bude angažovan u komunikaciji s publikom, kaže za Nova.rs glumac iz Subotice Vladimir Grbić.
Piše: Hanibal Kovač
Glumac Vladimir Grbić u novu pozorišnu sezonu ulazi sa velikim očekivanjima i ambicijama. Predstava „Trilogija Liman“ obeležila je prošlu teatarsku sezonu u Subotici, a Vladimir Grbić je, pored angažmana na daskama koje život znače, široj domaćoj i evropskoj publici postao poznat i zahvaljujući ulozi u filmu „European Christmas“, koji se upravo emituje na Amazon Prajmu. U filmu tumači vlasnika restorana koji po svaku cenu želi da postane glumac.
Interesantno je da je Vladimir Grbić do sada više bio angažovan u holivudskim i evropskim produkcijama nego u domaćim. Izdvajaju se saradnja sa Anđelinom Džoli u filmu „U zemlji krvi i meda“, kao i sa Majklom Penjom u filmu „Extinction“.
Zanimljivo je i da ga javnost poznaje po brojnim reklamama koje se emituju na našim televizijama, dok ga zaljubljenici u film pamte kao moderatora i voditelja Festivala evropskog filma Palić. Šokantno je da je, posle 16 godina u ulozi domaćina pomenutog festivala, izgubio tu „ulogu“ zbog javnog iznošenja svojih političkih stavova. Podrška studentima ga je u ovom slučaju skupo koštala.
Na pitanje da li je imao problema zbog pružanja javne podrške studentima i dizanja indeksa posle predstava u subotičkom pozorištu, Grbić u razgovoru za Nova.rs odgovara:
– Da, apsolutno! Imao sam problema. U ovom gradu poznat sam ne samo kao glumac već i kao čovek koji je radio i druge stvari. Samoinicijativno sam napustio dramske radionice koje sam ranije vodio. Vodio sam i programe na tri festivala – ove godine to više ne radim. Niko mi nije eksplicitno rekao razlog, ali, s obzirom na atmosferu, mogu da pretpostavim da to ima veze sa mojim pojavljivanjem na protestima i blokadama, dizanjem indeksa posle predstava, izjavama za medije koji se smatraju „manje poželjnim“. I ovaj razgovor potencijalno može da bude razlog da sutra budem profesionalno marginalizovan.
Na koje načine, kao javna ličnost, pokazuješ stav?
– Moj profesor Bora Drašković izgovarao je rečenicu: „Uvek verujte sopstvenom osećanju istine.“ Svako od nas, u skladu sa sopstvenim životom i istinom, treba na kraju dana da pogleda sebe u ogledalu.
Da li umetnički poziv pomaže ili odmaže u životu?
– Mislim da je položaj umetnika generalno dobra pozicija. Umetnici treba da ukažu na probleme i da postavljaju pitanja. Često je na drugima da se suoče s tim problemima i da daju odgovore. Nedavno sam imao premijere tri monodrame koje sam napisao i režirao u okviru Centra za nestalu i zlostavljanu decu (priče o vršnjačkom nasilju, nasilju na internetu i seksualnom zlostavljanju). Umetnik postavlja pitanje: „Kako da rešimo ovaj problem?“ Kao roditelj mogu da rešavam probleme svoje dece, ali pravi odgovori moraju da dođu od pedagoga, psihologa i zaposlenih u školama. Iako je položaj umetnika težak, on nosi posebnu lepotu u sebi.
Koliko te dotiče sve što se trenutno dešava u Srbiji i kako glumac treba da se postavi kada mnoga pozorišta imaju probleme sa upravama, a znamo i šta se dešava na ulicama širom Srbije?
– Već petnaest godina postoji definicija pozorišta koja se izlizala – angažovano pozorište. Verujem da pozorište uvek mora da bude angažovano. To ne moraju da budu samo političke priče, jer kada kažete „angažovano“, žargonski sužavate prostor za žanrovsko određivanje. Pozorište mora da bude angažovano i kada priča ljubavnu, porodičnu ili priču o nasilju. Ono mora da bude angažovano u komunikaciji s publikom. Nažalost, pozorište gubi trku sa televizijom, hiperprodukcijom, čak i filmovi više nisu toliko važni koliko je važna televizija. Zato pozorište mora da pronađe način da bude angažovano. Mislim da je naše pozorište sada u bezbednoj zoni. Ako želimo da pošaljemo neku poruku, ne bavimo se njom dovoljno direktno i hrabro. Pošto glumci najčešće ne utiču na repertoar, mislim da treba da istupe u javni prostor na druge načine – da podrže vrednosti koje se danas promovišu. Lično smatram da je pravo pozorište na ulicama, kada izađemo iz zgrade. Stvarnost je davno prevazišla pozorište i bojim se da ono pomalo gubi trku sa životom. Stvarnost je postala zanimljivija od pozorišta – a to ne smemo da dopustimo.
Kakav je osećaj raditi u Narodnom pozorištu u Subotici?
– Subotica je grad sa ozbiljnom pozorišnom tradicijom. Ovde je do pre nekoliko decenija funkcionisao KPGT, koji je tada bio možda i najveći i najznačajniji pozorišni događaj u celoj Jugoslaviji. Ceo grad bio je jedno veliko pozorište – predstave su izlazile iz zgrade i igrale se na sve strane. Mi, koji smo došli posle tog perioda, imamo obavezu da opravdamo svoje predstave i dokažemo da smo, ako ne bolji, onda barem na istom nivou, jer je neminovno da nas starija publika poredi s tim vremenom. Skoro sam u jednom intervjuu rekao – to je kao da živiš u ulici u kojoj je odrastao Mik Džeger i pokušaš da napraviš bend, pa ti kažu: „Nije to loše, ali kad je svirao Džeger, to je bilo pravo.“ Neminovno je da Subotica i dalje neguje svoju pozorišnu tradiciju.
Koliko je multikulturalnost važna i utiče li na saradnju?
– Mislim da reč multikulturalnost opisuje trenutno stanje u Subotici, ali bih više voleo da se akcenat stavi na interkulturalnost, jer ona podrazumeva akciju i interakciju između naroda koji žive ovde. To je izuzetno važno, posebno u ovakvoj sredini. U našem pozorištu postoji i srpska i mađarska drama, isto kao i u Dečjem pozorištu. Prošle godine smo imali značajan projekat u kome smo spojili srpsku i mađarsku dramu – predstavu „Sirota Mileva“, koja je možda najbolji dokaz da možemo zajedno da funkcionišemo. Moja naredna predstava biće na mađarskom jeziku i nadam se da ću opravdati očekivanja publike. Mađarski mi nije maternji jezik, ali daću sve od sebe, kao i ranije kada sam glumio na mađarskom u pozorištu „Deže Kostolanji“, u predstavi „The End“, u kojoj sam imao duži monolog. Mislim da sam i tada opravdao očekivanja.
Supruga ti je Mađarica. Da li je to glavni razlog tvog interesovanja za mađarski jezik?
– Učenje mađarskog jezika doživljavam kao proces. Nisam siguran da li ću ga ikada u potpunosti savladati, ali ga redovno učim i trudim se da ga usavršavam – kako zbog poslovnih, tako možda i više zbog privatnih odnosa.
Reci nam nešto više o saradnji sa Anđelinom Džoli.
– Anđelina Džoli je film „U zemlji krvi i meda“ snimala u Budimpešti i neko od njenih saradnika stupio je u kontakt sa pozorištima u Srbiji. Između ostalog, bio sam jedan od glumaca koji su dobili poziv za kasting, otišao sam u Budimpeštu i dobio ulogu. Ta uloga nije velika, ali ono što je na mene ostavilo utisak jeste, pre svega, komunikacija sa njom i prilika da učestvujem u velikom svetskom projektu. Iznenadila me je njena neposrednost i mogućnost da se sa njom razgovara na najnormalniji način. Pošto sam kasnije sve više radio na filmskim i televizijskim projektima, shvatio sam bitnu stvar – naši svetovi su zapravo jako slični. Sada kada posmatram taj projekat ili druge koje sam radio ovde, ne mogu da pronađem veliku razliku – pozorišni, filmski i televizijski svet su veoma slični. To su ljudi sa sličnim vrlinama i manama, i uvek se jako puno čeka – zapravo sve zavisi od ekipe. Često me pitaju koja je razlika između domaćih i inostranih projekata i moram da kažem da velike razlike nema, jer mi pripadamo istom svetu, bez obzira na to da li se radi o domaćim ili inostranim ekipama.
Da li si optimista kada je u pitanju budućnost srpske kulture?
– Jedini način da sačuvam zdrav razum jeste da verujem da će tako i biti. Da! Optimista sam.